icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

ZOLTAN DANI EKSKLUZIVNO O PRISVAJANJU ZASLUGA ZA F-117! Moj zamenik je vikao "gasi radar"! REKAO SAM MU: Ti da ćutiš, ja komandujem! Da su ga poslušali STELT NIKADA NE BI BIO OBOREN!
Foto: Slaviša Golubović, Foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

OTKRIVAMO

ZOLTAN DANI EKSKLUZIVNO O PRISVAJANJU ZASLUGA ZA F-117! Moj zamenik je vikao "gasi radar"! REKAO SAM MU: Ti da ćutiš, ja komandujem! Da su ga poslušali STELT NIKADA NE BI BIO OBOREN!

Društvo

Devetnaest godina posle rušenja, do tada neoborivog stelt aviona F-117, i dalje postoje nedoumice o tome ko je mozak operacije istorijskog uspeha Vojske Jugoslavije.

 

Naime, ratni kolega tadašnjeg potpukovnika Zoltana Danija, potpukovnik Đorđe Aničić, je serijom tekstova po pojedinim medijima pokušao da ospori prisustvo „nevidljivog“ rukovaoca gađanja, ali i samo komandovanje borbenom poslugom od strane komandanta 3. raketnog diviziona, u tom trenutku potpukovnika Zoltana Danija.

 

U nastavku priče o toj istorijskoj noći sasvim logično je bilo da svoju verziju ispriča i sam komandant 3. raketnog diviziona PVO, koji je ovaj raketni divizion vodio kroz svih 78 dana agresije NATO bez ijednog poginulog i povređenog borca, sa epilogom potvrđenih obaranja F-117A i F-16CG, ali i nedoumicama o obaranju strateškog bombardera B-2.

 

Kurir je dobio ekskluzivno pravo da objavi intervju sa pukovnikom Zoltanom Danijem

foto: Slaviša Golubović


Gospodine Dani da bi razumeli predistoriju cele priče recite nam kakvo je bilo stanje međuljudskih odnosa i obučenosti posluga 3. rd PVO godinu dana pre i uoči agresije?

 

Bilo je određenih problema po ovom pitanju, zbog čega je komanda 250. raketne brigade PVO, uz konsultaciju sa našom komandom, napravila određene kadrovske promene koje su imale za cilj da povećaju nivo borbene gotovosti, a time i poboljšaju međuljudske odnose. Ovo se pokazalo kao dobar potez jer je 3. raketni divizion PVO već posle izvesnog vremena i napornih uvežbavanja borbenih posluga, u februaru 1999. postigao zavidni nivo obučenosti u odnosu na raniji period. To znači da smo u martu 1999. bili na vrlo visokom nivou obučenosti i osposobljenosti za izvršenje borbenih dejstava. Ovome su doprineli i vidno popravljeni međuljudski odnosi.

 

Da li je bilo i tad nekih varnica i razmimoilaženja između vas i vašeg zamenika potpukovnika Đorđa Aničića?

 

U periodu pre marta 1999. nije bilo nekih bitnih nesuglasica. Radili smo vrlo skladno i stalno smo se uzajamno konsultovali oko bitnih pitanja. S obzirom na to da je on bio nov na toj formacijskoj dužnosti – zamenika komandanta, pomagao sam mu kad god je to bilo moguće i ne samo ja nego i ostali članovi komande. On je svesno prihvatao sugestije i trudio se da maksimalno obavi svoje zadatke.

 

Ispričajte sasvim kratko našim čitaocima kako su izgledala prva tri dana rata do noći kada je oboren F-117A?

 

Posle podne 24. marta 1999. smo već dobili naređenje za prevođenje diviziona u marševski položaj i dislokaciju na rezervni vatreni položaj (RVP) Šimanovci. Naređeno je da na osnovnom vatrenom položaju (OVP) postavimo makete raketnotehničkih sredstava. To je i urađeno uz određene poteškoće zbog nedostatka ljudstva. Poslednje vozilo je već oko 18.30 časova izašlo sa OVP-a. Ostala je samo cisterna za vodu, sedam vojnika i jedan starešina kao straža na položaju. Ovu cisterni je oko 19.30 časova sa položaja odvukao pozadinski vod.

Po stizanju na raketni vatreni položaj (RVP) Šimanovci odmah smo pristupili prevođenju u borbeni položaj. Nakon prevođenja u borbeni položaj, pa sve do 27. marta u 17:05 časova, bili smo u pripravnosti br. 3, odnodsno u režimu ćutanja. Osnovni zadatak u tom periodu je bio da maskiranje vatrenog položaja (VP) Šimanovci učinimo što efikasnijim.

foto: Slaviša Golubović

 

Stiče se utisak da sva sporenja između pojedinih vaših podređenih počinju od 27. marta 1999. godine, kada je stiglo usmeno naređenje da se imitira radarsko zračenje u okolini borbenog rasporeda vaše jedinice. Na zadatak su upućeni, od 14 do 18 časova, potpukovnik Aničić sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem. Kakvo je vaše mišljenje?

 

Što se tiče samog zadatka ništa nije trebalo biti sporno pošto je plan za to već bio unapred urađen, a sredstva i potreban broj ljudi obezbeđeni. Jedino je sporno vreme koje je utrošeno za izvršenje ovog zadatka. Drugim rečima utrošeno je previše vremen za to.

 

To zračenje čini se da je nekako najspornije u celoj priči. Zašto i kako? Ispada nekako u kasnijim optužbama da ste Vi kao udesili to iz nekog razloga?

 

U ovom zadatku ništa spornog nema u vezi zračenja imitatorom radarskog zračenja (IRZ).

 

Opišite našim čitaocima početak i tok vaše borbene smene pred obaranje i uoči obaranja F-117?

 

Dana 27. marta 1999. godine borbena posluga u kojoj sam bio rukovalac gađanja prema rasporedu bila je u dežurstvu od 12 do 18 časova. Bili smo u pripravnosti broj 3 na vatrenom položaj Šimanovci. U vreme ručka, na osnovu usmenog naređenja komande brigade, upućujem mog zamenika potpukovnika Đorđa Aničića da sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem, vozilom TAM-110, od 14 do 18 časova obiđu širi rejon sela Šimanovci i imitiraju zračenje sa tri lokacije. To je podrazumevalo uključivanje imitatora radarskog zračenja na desetak minuta u svrhu obmanjivanja. Nakon završetka da se vrate do 18 časova, jer su po planu u dežurstvu u sastavu druge borbene posluge.


U 17.05 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 1. Kontrolu funkcionisanja stanice za vođenje raketa (StVR) vrši oficir za vođenje potporučnik Tiosav Janković, u prisustvu komandira baterije za vođenje raketa kapetana I klase Slaviše Golubovića i komandira raketne baterije majora Milorada Roksandića. Nakon sprovedene kontrole funkcionisanja StVR izveštavam komandno mesto raketne brigade PVO – majora Janka Aleksića da je divizion u pripravnosti broj 1 i da je StVR ispravna, da je potrebno da izvršimo dodatna podešavanja radara P-18, te da čekamo dalja naređenja. U međuvremenu na položaj pristiže deo druge borbene posluge koja je po planu u dežurstvu od 18 časova.

Članovi borbenih posluga se zamenjuju, osim potpukovnika Đorđa Aničića i vodnika Igora Radivojevića, koji se nisu vratili do tog vremena. Nešto pre 18 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 3. Pre isključenja StVR naređujem proširenu kontrolu funkcionisanja. Nakon njenog završetka komandir baterije za vođenje rakete kapetan I klase Golubović me izveštava da je stanica ispravna, ali da i dalje ima manjih problema sa kvalitetom odraza na radaru P-18 jer poslužilac ne može da podesi prijemnik. Naime, ciljevi i stalni odrazi ne vide se dobro na daljinama manjim od 60 km.

foto: Slaviša Golubović

 

Naređujem kapetanu I klase Goluboviću da ljudstvo iz sastava prve borbene posluge što pre skloni sa položaja i povede u logor u selo. Umesto odsutnog potpukovnika Aničića, kao rukovalac gađanja ostajem ja, a umesto vodnika Radivojevića, kao operator ručnog praćenja po F1 ostaje vodnik Tiosavljević. Pored mene, na pomoćnoj stolici do bočnih vrata sedi major Boris Stoimenov. Nakon što smo dobili signal za prelazak u pripravnost broj 3 šaljem ga da pomogne. Ljubenkoviću da podesi prijemnik. Ipak je on inženjer diviziona, pa nek zajedno pokušaju da reše problem. U 19.20 časova Boris se vraća u kabinu UNK i traži odobrenje da uključi zračenje sa antenama radara P-18 radi završnog podešavanja prijemnika po stalnim odrazima. Odobravam uključenje uz sugestiju da zračenje bude kratko i usmereno u pravcu azimuta 90°. U 19.30 časova izveštavam KM rbr da je radar P-18 ispravan.

Na KM rbr, zadužen za naš pravac je major Janko Aleksić.

 

Dijalog sa Jankom i naizmenično LJubenkovićem vodim 15-ak minuta o tome ima šta ili nema, vidimo li ili ne vidimo. U 19.45 časova dobijam signal za prelazak u pripravnost broj 1. Naređujem uključenje sredstava i kontrolu funkcionisanja StVR i OASt. Kontrolu funkcionisanja StVR u ulozi oficira za vođenje raketa vrši kapetan I klase Senad Muminović sa operatorima ručnog praćenja po F1 vodnikom I klase Dejanom Tiosavljevićem i po F2 zastavnikom Draganom Matićem. U ulozi komandira raketne baterije je potporučnik Darko Nikolić. Zatim oficir za vođenje raketa izveštava da je StVR za borbeni rad sa dva kanala gotova.

Komandir odeljenja OASt vodnik I klase Ljubenković izveštava da ponovo nema kvalitetne odraze na daljinama manjim od 60 do 70 km i traži dozvolu da bude van pripravnosti, radi dodatnog podešavanja. Ne dozvoljavam mu, smatrajući da nemamo dovoljno vremena za to. Oko 20.15 časova naređujem da se četiri rakete stave na pripremu 1. I dalje na pokazivaču nemam odraze nijednog aviona koji je bliži od 60 km. Ljubenković ponavlja zahtev da mu dozvolim da bude van pripravnosti kako bi izvršio podešavanje prijemnika. Odobravam mu ali samo 10 minuta. Oko 20.30 časova dobijam radarsku sliku na mom pokazivaču. Možda čak i koji minut ranije. Odrazi ciljeva su bili veliki, ali nisu bili uobičajenog intenziteta već bledunjavi – anemični. Pojavilo se četiri do pet odraza na daljinama oko 25 km.


U tom trenutku bočna vrata se otvaraju i kroz njih pokušava da uđe potpukovnik Đorđe Aničić. Vraćam ga i kažem da je u toku borbeni rad i da sačeka. Nakon kraćeg vremena vrata se ponovo otvaraju i Đorđe ulazi, bez obzira na moje prethodno upozorenje.

 

S obzirom na izuzetno mali prostor ispred VIKO i blokova za startnu pripremu rakete UK-67, Boris se pomera sasvim unazad do vrata, a Đorđe stoji iza mojih leđa u pognutom položaju, jer je prostor nizak i preko mog ramena ukazuje mi rukom na ciljeve na ekranu. Kažem mu da ih vidim i da pratim situaciju već duže vreme. On samo skakuće iznad mene i unosi nervozu. Posluga je potpuno smirena i svako je koncentrisan na svoj deo posla.

foto: Slaviša Golubović

 

Oko 20.40 časova usmeravam POSt ka cilju koji dolazi sa azimuta 150°, sa namerom da prvi put uključimo zračenje i praktično proverimo ispravnost nišanskog radara. Izveštavam Janka da imamo cilj i da ćemo pokušati da ga otkrijemo. U traženju, koje nije bilo duže od pet-šest sekundi, ne uspevamo da ga nađemo sa StVR. On je došao do daljine 18 km, nakon čega je počeo da se udaljava krećući se ka azimutu 90°. U stvari, prošao je pored nas sa velikim parametrom i udaljio se na sever. Nakon toga su nestala i druga četiri cilja te grupe sa ekrana osmatračkog radara. Ubrzo se pojavljuje novi cilj sa azimuta oko 180–190°. U komunikaciji sa Jankom izveštavam ga da procenjujem da će ovaj cilj ući u zonu uništenja i tražim da mi da signal za odobrenje gađanja ovog cilja. Janko mi daje signal koji po tablici znači da dejstvujemo po cilju. Posluga je potpuno spremna i skoncentrisana.

 

Sve vreme ga pratimo na ekranu radara. Sa daljine 23 km dolazi već na 20 km. Približava se sa azimuta 180° u smeru ka 190°, dovoljno veliki odraz i anemičan. Pomišljam da je to F-117A jer odraz ne izgleda uobičajeno, ali posluzi ništa ne govorim, neću da ih uznemiravam. Cilj je cilj. Na oko 16 km idemo u njegovo prvo otkrivanje. Komandujem: „Azimut 195° daljina 16, traži.” Darko uključuje prekidač antena i navodi Senada. (Dogovorili smo se da traženje bude iznad 5 km visine.) Senad otkriva cilj na visini 6 km, predaje na ručno praćenje, ali operatori ne uspevaju da uspostave praćenje, odnosno nemaju cilj na pokazivaču UK-33. Darko isključuje antenu i „skida” visoki napon. Nakon nekoliko trenutaka ja popravljam podatke i komandujem: „Azimut 215°, daljina 14, traži”. Ponavljaju postupak, ali je rezultat isti – neuspešan. Operatori ne uspevaju da zahvate cilj na praćenje. Darko isključuje antenu. Cilj već dolazi na 13 km. Kažem sebi, tu je blizu, nemoguće da ne možemo da ga uhvatimo. Komandujem i treći put: „Azimut 235° i daljina 13”, sugerišući Senadu i Darku da uzmu malo preticanje jer se avion kreće u pravcu ka 240°. Đorđe u tom trenutku, stojeći pored mene na stepeniku između VIKO i operatora po F2, viče: „Gasi, gasi, pogibosmo, to je treći put, treće traženje nema, gasi, gasi.” Kažem mu: „Ti da ćutiš, ja komandujem” i ponavljam glasno: „Traži”.

 

Nakon toga, Darko izvršava moju komandu, Senad takođe, Darko uključuje antenu. Senad ga i treći put otkriva, sada na azimutu 240° i daljini 13 km i uz delimično preticanje predaje operatorima na praćenje. Prvi ga uočava operator po F2, zastavnik Matić: „Imam ga, imam ga.” To je ključno, naglo je okrenuo točkić praćenja i dobio ga na sredini. Nakon toga, uočava ga i operator po F1, vodnik Dejan Tiosavljević. Obojica izveštavaju: „Ručno pratim.” Samo sam komandovao: „Lansiraj”, bez bilo kakve druge komande jer je cilj bio preblizu da izgovorim sve što predviđaju odredbe pravila gađanja. A bilo je i suvišno jer smo unapred dogovorili metod vođenja i način aktiviranja bojeve glave.

Poručnik Nikolić je već bio odabrao lansirnu rampu sa koje će se vršiti lansiranje. Posluga je bila potpuno smirena, ne računajući Đorđa, koji je od samog ulaska uneo nemir i praktično me ometao u radu, u trenucima pripravnosti za lansiranje. Mnogo sam pogrešio što ga nisam udaljio iz kabine jer je borbeni rad bio u toku. Ali, rekoh, šta sad da zakeram, neka ga tu a i nisam želeo da ga grdim pred potčinjenima.

foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

 

Senad pritiska dugme PUSK i izveštava: „Prva lansirana, prva zahvaćena daljina 12” (Darko izveštava: „Azimut 245°”), potom „druga lansirana, druga nije zahvaćena”. Raketa se vodi normalno i Senad izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Na mom pokazivaču odraz se vidi još neko vreme, a onda nestaje. Naređujem da isključe antenu.

 

Sada dolazimo do najvažnijeg segmenta priče oko koga i dalje traje sporenje. Da li je bilo namernog kašnjenja u smenu potpukovnika Aničića?

 

Lica upućena na zadatak tog popodneva pod komandom mog zamenika potpukovnika Aničića, vratila su se sa izvršenja oko 20.30 časova. Tu sam, priznajem, napravio propust jer nisam odmah tražio od njih da napišu izjašnjenje zbog kašnjenja, tj. nisam izvršio istragu zbog tog kašnjenja. Tada sam smatrao da to nije bitno. Bitno da su stigli i da su živi i zdravi, a meni nije bilo teško da nastavim rad i u sledećoj smeni, nakon isteka vremena u 18.00 časova. Zbog toga nisam potpuno siguran da li je bilo namere ili ne.

foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

 

Kad se čita i vaša izjava i izjava drugih stiče se utisak da ste komandovali borbenom poslugom koja nije „vaša“?

 

Sve borbene posluge u divizionu su „moje“. Komandant odgovara za rad svih borbenih posluga i svih ostalih pojedinaca u divizionu. Ne postoji „tvoja“ ili „moja“ smena ili borbena posluga. To što sam naredbom odredio ko će kada da bude u borbenom radu, to je stvar organizacije rada na KM rd PVO, a pošto sam to naredio imam pravo i da promenim ako to situacija zahteva. U trenutku o kojem vi govorite, borbeni rad je bio u toku i tada se ne vrši smena bilo koga iz borbene posluge, a pogotovu ne rukovalaca gađanja.

 

Takođe jedan od važnih detalja je dolazak na komandno mesto 3. rd PVO (ulazak u kabinu UNK) vašeg zamenika potpukovnika Đorđa Aničića. Oko toga se i danas vodi spor. U čemu je problem, ako su i vaši podređeni potvrdili da je on zakasnio u smenu i upao u kabinu UNK u trenutku dok je bio borbeni rad?

 

Vi ste ovim pitanjem i dali odgovor. Ako neko kasni, znači da ne znamo kada će doći. Mi nismo ni znali zašto je kasnio, što uostalom nije ni bitno. U takvim slučajevima nastavlja se rad sa onim ljudstvom koji se tog momenta zatekao na radnim mestima. Bitno je da se zadatak izvrši, pa i po cenu maksimalnih naprezanja pripadnika borbenih posluga.

 

Šta se tačno dešavalo u celoj priči sa potpukovnikom Aničićem posebno oko zračenja i naređivanja da se ono isključi čak dva puta?

 

Podsećam da borbenom poslugom na KM rd PVO komaduje isključivo rukovalac gađanja. U ovom slučaju je to i ujedno i komandant diviziona. To znači da borbena posluga isključivo sluša i izvršava komande i naređenja koje daje rukovalac gađanja i ujedno i komandant. To što je moj zamenik trenutno bio prisutan to nije imalo bitnog uticaja na izvršenje gađanja, čak naprotiv, da je posluga slušala njegove primedbe ovaj avion ne bi nikad ni bio srušen.

foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

 

Završetkom rata Vaš raketni divizion je bio ovenčan slavom, ali sa narušenim međuljudskim odnosima, grešim li?

 

Ne slažem se sa vašom konstatacijom. Stanje međuljudskih odnosa je bilo na visokom nivou, osim što je moj zamenik bio nezadovoljan nekim izrečenim stimulativnim merama koje se njega lično tiču.


Nekako se iz pisanja vaših potčinjenih na portalu Vojnopolitička osmatračnica stiče utisak da je potpukovnik Boris Stoimenov tu noć „izguran“ nekako. Slučaj Stoimenov je posebno zadnjih par meseci veoma istaknut. Čemu toliko osporavanje čoveka, pa čak i tvrdnja da on nije ni bio u kabini UNK, a te večeri je bio na borbenom dežurstvu?

 

U knjizi „Pad noćnog sokola“ Borisova uloga je potpuno opisana i tu se vidi da je on svoj zadatak ispunio savesno i vojnički i time dao svoj doprinos izvršenju borbenog zadatka. To što „neki“ pišu nebuloze to je neljudski i nevojnički.

 

Mnogo su vam zamerali, skoro 10 godina posle agresije, kada ste se pojavili u medijima i rekli za modifikaciju koja je na raketnom sistemu „ S-125 Neva“ urađena i da je ona oborila F-117? Vaši kritičari i dalje žestoko zloupotrebljavaju tu reč „ modifikacija“?

 

Ti „kritičari“ nisu razumeli situaciju pod kojim uslovima je to rečeno. Suprotna strana u ovoj agresiji je medijski koristila reč „nevidljivi“ za avione stelt tehnologije, da bi nam oduzela makar samu pomisao o tome da se suprotstavimo ovoj vrsti aviona. Mi smo se uverili da on ustvari i nije nevidljiv. Ovo je trbalo da bude podvala za medije koji su bili na strani agresora. Ja sam ovo kasnije opovrgao u jednom intervjuu datom TV Vojvodina. Znači nije bilo nikakve modifikacije jer je frekvencija na kojoj smo radili te noći na osmatračkom radaru P-18 bila sasvim dovolja za otkrivanje tog aviona na potrebnoj daljini. Najzaslužniji su svakako ljudi, tj. borbena posluga koja ja odlično obavila svoj zadatak.

 

Tu priču su svi obilato koristili posebno mediji u zemlji, ali i inostranstvu, ali je bila i razlog da se objave ratne beleške vašeg zamenika?

 

Mediji ko mediji. Neki su se upecali na to, a neki nisu. Smatram da to nije mogao biti razlog za objavljivanje dotične knjige.

 

Jeste li čitali ratne beleške pretočene u knjigu „Smena“. U njoj ste žestoko Vi isprozivani, ali ne Vi samo, nego i nadređeni, ali i neke vaše zajedničke kolege? Kako ste se osećali kad ste čitali Smenu?

 

Da, čitao sam. Nažalost, autor je propustio šansu da napravi sjajnu knjigu od tih podataka koje je sakupio. Umesto toga napravio je nešto što svakako ne liči na ratni dnevnik, nego više na neku ispovest autora okićenu vulgarnostima koje nisu primerene za tu vrstu pisanja. Vrlo loše sam se osećao nakon čitanja toga, jer je izrečeno mnogo uvreda i neistine o našem radu i to na jedan podrugljiv i neljudski način. Imao sam osećaj da je meni, a i svima nama, zabijen nož u leđa.

foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

 

Dolazimo do važnog pitanja! Da li je knjiga „Smena“ ratni dnevnik jednice, pojednica, ili samo beleška?

 

Po mom mišljenju to je lična beleška pojedinca. Ratni dnevnik jedinice je nešto sasvim drugo što nema veze sa ovim načinom pisanja. On ima svoju formu, ostaje u jedinici i njegov sadržaj ne može biti javan. Imao sam priliku da pročitam neke delove u originalu iz te njegove beležnice, koje je on kasnije uobličio onako kako je to njemu odgovaralo prikazujući ga autentičninim. Mislim da je autor previše prostora upotrebio na svoje lično isticanje, a druge, pogotovo starije po činu, je blatio i vređao bez razloga.

 

Ističe se teza vašeg zamenika Aničića da vas je grupa oficira 3. raketnog diviziona upozorila na sastanku u hotelu Bristol da ne iznosite neistine. Je li to isitina bila i koje se godine desilo pošto autor te tvrdnje navodi dve godine 2005. i 2006.?

 

Nisam siguran na šta je mislio moj zamenik u svojoj izjavi, ali kako dotični ne zna ni koje je to godine bilo, tako ne mogu ni da potpuno odgovorim na ovo pitanje. A u vezi toga šta je istina, a šta nije već sam rekao svoj stav.

 

Operacija „ Minhauzen“ čuli ste verovatno za to. Optužba nastala oko priče i dugometražnog dokumentarnog filma 21 sekund u kome se srećete sa pilotom oborenog F-117 Dejlom Zelkom? Zašto je taj film dočekan toliko na nož od strane pojedinaca?

 

Prvo da razjasnimo – snimljena su dva dugometražna dokumentarna filma: „ 21. Sekund“, koji govori o obaranju F-117 i „Drugi susret“, koji govori o susretu sa pilotom Dejl Zelkom. Oba filma je režirao naš poznati režiser dokumentarnih filmova Željko Mirković iz Niša. I ovde nedostaje konkretnije pitanje, ali pokušaću da odgovorim. U prvom filmu su bile primedbe u vezi sa „modifikacijom“, što sam već objasnio, a u drugom filmu je osnovna primedba bila – zasto sam dozvolio sebi da se sastanem sa pilotom agresora. Pravo da vam kažem, na početku sam i sam bio potpuno protiv toga. Bila je to jedna prava moralana dilema, ali kada sam razmišljao o toj mogućnosti na jedan drugi, humaniji, hrišćanskiji način, setio sam se jedne rečenice iz knjige patrijarha Pavla koja, između ostalog, govori o kategoriji praštanja. Tamo piše da je ljudski praštati, ali to ne znači i da treba i zaboraviti. E sad, što to ne može svako da razume i to je opet ljudski.

 

Takođe ta svađa koju navodi Aničić u selu Ogar kada je general Lazović, komandant 250. raketne brigade morao da „stišava stvar“, a opet da podsetimo da i o njemu u knjizi smena nema nijedna povoljna reč osim nekih epiteta? Šta o tome možete da kažete i o optužbama o nedolasku na tehniku?

 

Mislim da nemate validne podatke. Ovo što vi navodite za selo Ogar – tako nešto se nije desilo. U vezi nedolaska na tehniku – to je isto problematično pitanje ako je bilo i kad je bilo – trebalo bih da znam konkretno na šta mislite kako bih mogao da vam odgovorim. Od svojih obaveza nikad nisam bežao.

 

Posle svega vi ste završili i na sudu sa vašim zamenikom. Zašto vas je tužio i zbog čega?

 

Gospodin Aničić me tužio da sam u TV intervjuu, u emisiji kod Milomira Marića „Goli život“, rekao da je kasnio na smenu i da sam rekao kako je on tražio da se treći put ne zrači, tj. traži cilj, kada smo se borili da uhvatimo F-117. Tužitelj nije uspeo da dokaže ništa od toga što je naveo kao razlog za pokretanje tužbe. E sad zbog čega – to je pitanje na koje bi on verovatno imao odgovor, a ja mislim da je to rezultat neostvarenih životnih ambicija i povećane doze sujete.

 

Ta tužba je u potpunosti odbačena. Šta je navedeno u presudi, pošto ste dobili pismeni otpravak te presude?

 

Mislim da je ovo stvar lične prirode, pa ću zadržati pravo da vam ne odgovorim na ovo pitanje. Za javnost treba da je sasvim dovoljno da je tužba po svim pitanjima odbačena.

 

Slažete li se sa tvrdnjom gospodina Aničića da su uspeh borbene posluge 3. raketnog diviziona mnogi prisvojili i okitili se ordenjem, generalskim činovima i slavom, a „ mi koji smo bili istinski heroji i svojim životima baranili ovu zemlju bezobzirno skrajnuti sa puta“? Čitajući knjigu Pad noćnog sokola, ali bogami i Smenu, to se nigde ne navodi, niti ko to navodi. U čemu je onda caka u celom slučaju i koji su to „istinski heroji sklonjeni“? Znate li Vi možda njihova imena?

 

Ne slažem se sa ovom tvrdnjom. U ovom neravnopravnom ratu svako je dao koliko je mogao i mislim da je ružno o drugima pričati na taj način. U vojsci je propisano kako se dodeljuju stimulativne mere i ko je za šta nadležan. Nije vojnički da, na primer, ja tražim od predpostavljenog da me nagradi ili dodeli orden ili da me vanredno unapredi. Takođe nije vojnički i da omalovažavamo doprinos drugih u izvođenju borbenih zadataka. Mislim da je ova izjava preterana i neistinita i ima za cilj da vređa rad pretpostavljenih starešina. Za mene su nepoznata imena ovih ljudi o kojima vi govorite.

foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

 

Stiče se utisak iz cele priče da je sva medijska halabuka, nastala oko neunapređenja tj. jednog čina više, koji nije dodeljen. Slažete li se sa ovom konstatacijom?

 

Vrlo ste blizu istine.

 

Smatrate li da je moglo sve biti drugačije i u čemu onda serije pisanja o Vama i vašim kolegama, gde se osporava njihovo viđenje cele situacije?

 

Pretpostavljam da mislite na neke izjave koje su navedene u knjizi „Pad noćnog sokola“. Smatram da je autor knjige, pukovnik Slaviša Golubović, izabrao odličan metod pisanja knjige u težnji da što približnije prikaže sada već istorijske događaje. On je od nas tražio da svojim rečima opišemo događaje iz tog vremenskog perioda. Svako je imao pravo da da svoje viđenje relevantnih događaja iz te agresije i našeg otpora i svako je potpisao svoju izjavu i kao takva se ona i pojavila u knjizi. Nakon što je knjiga izašla iz štampe neki su već hteli da promene svoje izjave ali to tako ne ide. Iskazana reč i odapnuta strela se nemogu vratiti. Neki ljudi slabo pamte, ali i brzo zaboravljaju, pa kasnije, u želji da skrenu pažnju na sebe, iskonstruišu takozvane zavere i podmetanja, čega u ovom slučaju nije bilo ni u tragovima. Iskrena namera autora je bila da se na ovaj način, jednom za svagda, rasvetle neki bitni događaji i da se na kraju smire nepotrebne tenzije. Sada je jasno da neki drugi o tome ne misle tako, nastojeći da se njihovim novim konstrukcijama još uvek bave mediji željni senzacionalizma.

 

Pitao sam dvojicu vaših oficira, koji su svojim kazivanjima učestvovali u pisanju knjige „Pad noćnog sokola“, da li je autor knjige falsifikovao njihov poptis ili menjao sadržaj teksta nakon autorizacije. Molim Vas da mi i Vi na to pitanje odgovorite.

 

Sve ono što sam naisao i potpisao objavljeno je u knjizi „Pad noćnog sokola“. Nije bilo ni zloupotrebe ni nagovaranja ili podmetanja to odgovorno mogu da tvrdim. Autor je sasvim korektno preneo sve izjave koje su u knjizi objavljene.

 

(Kurir.rs)

 

 

 

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

 

Da li je ovo jedini snimak obaranja "nevidljivog"

 

 

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.