Juraj Đuka Hrženjak je vršnjak stoleća, čovek koji je odrastao u uzbudljivom 20. veku i bio učesnik mnogih velikih i ključnih događaja savremene istorije. Nekadašnji zagrebački ilegalac, partizan, učesnik ZAVNOH-a, sudija Ustavnog suda SR Hrvatske, saborac Andrije Hebranga, Jovanke Budisavljević i Franje Tuđmana.
Hrženjak se rodio 10. marta 1917. godine u Negovcu kod Vrbovca
- Moj otac je bio šuster, ali puno smo se selili zbog nedostatka posla, tako da sam od najranije mladosti naučio što je to neimaština, nepravda i borba za golu egzistenciju - kaže Hrženjak.
Još kao srednjoškolac u Zagrebu uključio se u levi napredni pokret, delio letke po Zagrebu, održavao kružoke iz marksizma.
- Prošao sam puno toga, i sreće i straha sam se “nauživao”, odrastao, učio se i sticao iskustvo u možda najgorim vremenima, koja su bila istovremeno i velika i mizerna. Gledao ljudsku hrabrost i ljudski šljam. Često se pogledam u ogledalo i pitam ono što me mnogi danas u mojoj 102. godini pitaju: “Đuka, je li ti to sve trebalo? Je li ti nečega žao?” I odgovaram: “Ne, ne bih menjao svoj život, premda mi bude teško kada vidim što se danas događa i želje da se promene prošlost i činjenice. I najgore mi je kad vidim kako se pljuje po dedovskim grobovima i naporima” - kaže u dahu Hrženjak.
Priznaje da mu je i danas ta odrednica “partizan” draga. - To me je odredilo, a danas kada vidim kako žele da nas omalovaže, pa i diskredituju, još sam ponosniji na nas partizane, premda mi je nekad žao što sam to morao doživeti.
Hrženjak živi u malom dvosobnom stanu na četvrtom spratu u zgradi bez lifta.
- A znaš da sam trebao biti sveštenik. Već sam se pripremao za fratra. Moji su bili vrlo pobožna porodica, kao uostalom i Titova - smeje se veselo Đuka.
Odmah se prisetio kako je, na iznenađenje patera Svetozara Rittiga, većnika ZAVNOH-a, jednog od, kako kaže, mnogih svećenika koji su se priključili partizanima, pozdravio s “Hvaljen Isus”, na što je ovaj odgovorio: “Vazda budi, a zar i vi komunisti tako pozdravljate? Bude nešto od vas komunista kad tako pozdravljate!” rekao je veselo velečasni Rittig. Ja sam mu odgovorio: “I od vas velečasni kad ste došli k nama!”
- Kad smo se već dotakli Crkve, mislim da oni doprinose toj nesnošljivosti koja danas vlada u hrvatskom društvu i žele da prevare prošlost. Zašto prećutkuju velečasnog Rittiga, kao i doslovce stotine župnika koji su se priključili NOB-u jer su videli što se događa u ratu s Hrvatskom, i da su ustaše samo koljači i ništa više - kaže zabrinuto Đuka Hrženjak.
Drugi svetski rat dočekao je u banskoj upravi za poljoprivredu kod književnika Slavka Kolara.
- Sećam se da sam s Ivanom Šiblom i Lutvom Ahmetovićem u Jurišićevoj gledao ulazak Nemaca u Zagreb. Upravo su bili proglasili NDH. Gledao sam ljude. Neki su bili zabrinuti, neki su pak bacali cveće na tenkove. Očekivali su promene jer je ona bivša Jugoslavija bila nepodnošljiva - priseća se Hrženjak. Lutvo me upozorio da ne upadam u oči, kako me ne bi uhapsili. Inače, Tito i Ranković bili su nešto dalje od nas na Trgu bana Jelačića, ali ih tada nisam poznavao - kaže Hrženjak.
- Ustaše nisu “ni časak časili”, počeli su hapsiti Jevreje i Srbe već prvog dana nove države, i to kako bi se dokopali njihove imovine. Pljačka i ubijanje najobičnije, nikakvu državu nisu gradili, nikakvo hrvatstvo, nikakvi ideali, kakva država, kakvi bakrači - ljutito kaže Hrženjak. - Strašno, ako je kod nekoga i bio ushit da smo dobili državu, oni su se pobrinuli da već drugi dan ljudi kažu pa što je ovo, samo ubijanje i otimačina. Pa oni su do jula 1941. u Jadovnu pobili oko 30 hiljada ljudi. Naime ustaše i NDH nisu čak ni totalitarni režim, oni su samo klanje koje su započeli odmah, a da nisu ni pokušali ustrojiti “državu”. Ni tad nisam, kao što ni sad ne mogu razumjeti one koji u NDH vide neki iskaz hrvatske državnosti. Užas! - kaže Hrženjak.
- Zbog toga nije ni preostalo ništa drugo nego da se odupremo rasnim zakonima, progonima, zločinu, a kad su još Musolinija “počastili” hrvatskim teritorijem - Dalmacijom i otocima - koji smo onda mi partizani vratili u Hrvatsku, mislim da više ni kod koga nije smelo biti dileme. Ko je prešao preko toga snosi odgovornost, jer mi smo nudili opciju da se Hrvati iskažu, da pokažu da se bore za pravdu i slobodu i svoju i svojih suseda Srba i Židova, i bome jesu - na kraju rata Hrvata je bilo najviše među partizanima - kaže Hrženjak.
Po njemu su Hrvati položili taj veliki ispit savesti, a sada razni ljudi bez savesti pokušavaju to osporiti. - Ružno je to i antihrvatski - kaže Hrženjak.
Pre odlaska u partizane bio je obaveštajac. - Da, bio sam i špijun - smeje se. Naime, NDH je od Odela za poljoprivredu napravila odmah ministarstvo agrara, a on je na preporuku Slavka Kolara, književnika, postao šef kabineta državnog tajnika Pavla Cankija.
- Iako sam odmah hteo da napustim ministarstvo, u partiji su odlučili da ostanem kako bih skupljao potrebne podatke. Nije bilo lako. No tada sam video šta su ustaše. Jozo Dumančić kao ministar i Canki nisu se uopšte bavili svojim poslom. Bili su to, nažalost, neuki i bahati ljudi, koji su mislili da je bit hrvatstva u uništavanju Židova, Srba i Hrvata koji nisu s njima. Bilo je zbilja opasno i mučno raditi tamo, pa sam želio što prije u partizane - kaže Hrženjak.
Navodi kako je Partija jako dobro organizovala ilegalni rad u Zagrebu, koji je počeo od prvih dana rata.
- Bilo je dosta naših ljudi po ustaškim institucijama koji su obavljali obaveštajni posao, a ilegalni rad je bio na vrhuncu. Bili smo podeljeni po kružocima ili ćelijama, po pet-šest ljudi. Tako da smo se znali nas par međusobno, i to čak ne po imenu, kako u slučaju da nas uhapse ne bismo išta izdali, kaže Đuka.
Hrženjak u partizane odlazi krajem 1941. godine u Liku, odakle mu je bila žena.
- U Zagrebu mi je bilo sve opasnije, pogotovo u ministarstvu, a kada sam javio da ustaše spremaju operaciju pogroma nad Srbima na Petrovoj gori, bilo je vreme da “nestanem” - kaže. Odlazi u Liku u selo Čitluk, gdje hvata vezu s partizanima. - U početku je bilo teško. Bilo je veliko nepoverenje, pogotovo među Srbima koji su u strahu od ustaške kame prema svakom Hrvatu bili sumnjičavi. Shvatao sam tu situaciju i bilo je posla da objasnimo i Srbima i Hrvatima da smo mi vojska i pokret koji se bori protiv zla fašizma i ustaštva.
Hrženjak se seća kako se morao jako truditi da Srbe, pošto bi partizani, recimo, ušli u neko hrvatsko selo, uveri da ne pljačkaju. - Stalno su govorili da oni samo traže svoje što su im ustaše oteli. Srbima smo morali objašnjavati da nisu svi Hrvati ustaše, a Hrvatima da im njihov sused Srbin nije isto što i starojugoslavenski žandar koji ih je tukao - kaže Hrženjak.
- I bome polako, polako, ljudi su počeli shvatati i prihvatati - smije se Đuka Hrženjak.
- Znam da su i mene lički Srbi kao Hrvata dočekali sa sumnjom, a ni Hrvati mi nisu verovali jer su ustaše stalno govorili da su i Tito i partizani samo Srbi.
Seljak je to, on uvijek dva puta preokrene prije nego što odluči, a posebno Likote, to je posebna sorta - smije se Đuka. Ratuje po Lici, Baniji i Kordunu. U jedinici gde je bio komesar, II. ličkoj, postojala je “ženska četa” i bila je, priča, među njima i buduća Titova supruga Jovanka Budisavljević. Đuka se smeje kako i on snosi deo odgovornosti za brak Jovanke i Tita.
- Tražili su iz Vrhovnog štaba pre svega pismenu i pametnu curu, pa sam ja predložio Jovanku - smeje se Đuka - a šta se kasnije dogodilo, ne snosim odgovornost - kaže i namigne. Priseća se kako je u Vjesniku napisao tekst o “moralnom odnosu partizana i partizanki”. Naime, jedno od glavnih ustaških propagandnih podmetanja bilo je da u partizanima vlada raskalašnost i da “spava svak sa svakim”, smeje se Đuka i povlači dugi dim cigarete i s užitkom ispija kratki gutljaj štoka - “da lakše ide razgovor”. Upoznao je Andriju Hebranga. Bio je pravi obrazac komunista. Odlučan, pravedan i hrabar, kaže Hrženjak i nastavlja kako je za Hebrangovu smrt odgovoran Aleksandar Ranković, odnosno njegov pomoćnik Ćećo Stefanović, koji su mu podmetnuli te prevarili Tita.
Hrženjak priča kako je još prije rata upoznao Franju Tuđmana.
- Bio je mlađi od mene. Uvijek je bio ambiciozan, ali često i bahat, a puno toga može zahvaliti Titu, koji ga je kao svog Zagorca često protežirao - smeje se Hrženjak, koji je s Tuđmanom radio u Generalštabu u Beogradu. - Dobro smo se poznavali, ali kada je postao predsednik, nisam mu se obratio, premda mislim da sam kao njegov ratni drug možda i trebao. No dok je on bio, barem Tita nisu dirali, a sada čoveku koga u svijetu smatraju jednom od najvećih heroja i legendi Drugog svetskog rata ukidaju ulice i trgove, predsednica uklanja njegovu bistu iz Ureda, koju je tamo postavio Tuđman. Hrvatska se proširila u njegovo vreme, postala razvijena industrijska i kulturna zemlja - kaže Hrženjak koji je nakon rata bio i u Puli u vrijeme kada se donosila odluka o pripajanju Istre Hrvatskoj.
- Talijani su željeli zadržati zapadnu obalu iste od Kopra i Umaga do Pule, ali zahvaljujući partizanima, Titu i našoj savezničkoj pobedničkoj poziciji, Istra je ostala naša - kaže Hrženjak. - Tito je, bogamu, stvorio današnju Hrvatsku - kaže Hrženjak.
Tko je drugima branio da se bore?!
- Da, komunistička partija je vodila ustanak i borbu, ali ko je branio drugim strankama da se i oni uključe! Pa zašto nisu? A Partija je imala uspeha jer je ilegalni rad “tesala” u godinama kraljevske diktature i s vrlo dobro organizovanim ljudima koji su verovali u ideale i ideju pravednog društva - kaže Hrženjak.
Bio je i u ZAVNOH-u. Bilo je problema s prebacivanjem Vladimira Nazora preko Kupe na zasedanje ZAVNOH-a. Hrženjak je organizovao njegov dolazak u Topusko. - Nazor je bio već star i bolestan, ali Tito je naredio da mora imati svu skrb, pa čak smo prebacivali i jednu kravu zbog mleka - priseća se Hrženjak. - ZAVNOH je položio temelje današnjoj Hrvatskoj, u federalizmu za koji smo se tada zalagali - kaže Hrženjak.
Navodi kako se sada uzdiže tragedija Blajburga. To je, kaže, iskrivljavanje činjenica, a tamo su stradali, osim ustaša koji su okrvavili ruke, i mnogobrojni srpski i crnogorski četnici, pa nedićevci i ljotićevci te slovenski Rupnikovi belogardejci. A na samom Blajburškom polju praktički nije ni bilo borbi ni poginulih.
- Saosećam s nevinima koji su nastradali, ali zaboravljati sve ono što je bilo od 1941. do 1945., sav onaj teror, progone, logore, to je blasfemija - kaže Hrženjak. Naime, kada kažu da je rat trajao “deset dana duže”, da ali ne zbog partizana, nego upravo zbog svih onih kolaboracionista koji se nisu želeli predati, nego su nastavljali borbu. Koliko je samo partizana poginulo kad se rat već završio - kaže Hrženjak. - Ne može se Blajburg gledati izdvojeno od svega onoga što se događalo u ratu - kaže Hrženjak.
Njemu, pripoveda, danas teško pada to što se prećutkuje Dan oslobođenja Zagreba 8. maja i što je današnja vlast “izabrala” Blajburg, a nije pokrovitelj Dana pobede, što je civilizacijski doseg kojem su Hrvati dali veliki doprinos, a odbili su da budu pokrovitelj obeležavanja godišnjice bitke na Sutjesci, gde je najviše poginulo hrvatskih partizana, uglavnom Dalmatinaca. - Nije lepo odbacivati one koji su se borili za Hrvatsku, za pravednu stvar i protiv pošasti nacifašizma - kaže Hrženjak, pa ustaje. - Slava svim mojim suborcima koji su ginuli za slobodu i pravdu - kaže sa setom u očima.
(Kurir.rs/Jutarnji.hr)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) KO JE ZAPRAVO BIO TITO? 5 neverovatnih teorija zavera o Brozu!
