Iako je početak studentskog bunta 1968. izgledao spontan, događaji koji su mu prethodili pokazuju da ništa nije bilo slučajno. Bilo je pitanje dana kada će nezadovoljstvo mladih eksplodirati.
Prvog juna te 1968. godine u organizaciji Saveza studenata Beograda održan je okrugli sto na temu „Studentski pokret danas“. Učestvovali su visoki komunistički funkcioneri: poznati predratni studentski vođa i ugledni revolucionar, ratni narodni heroj Veljko Vlahović, Latinka Perović i Bora Pavlović, zatim profesori Ljuba Tadić (otac potonjeg predsednika Borisa), Svetozar Stojanović, Miroslav Pečujlić... i predstavnici studenata, koji su isticali da u zemlji postoji ogroman broj nepismenih, stotine hiljada nezaposlenih, da je sve više sirotinje i u gradovima i u selima. Pitali su: „Da li je to ona zemlja koju nam naši revolucionari obećavaju?“
Sutradan uveče trebalo je da se u naselju omladinske radne akcije, u neposrednoj blizini Studentskog grada, održi koncert „Karavan prijateljstva“, uz učešće najvećih ondašnjih muzičkih zvezda. Pred sam početak, priredba je, zbog lošeg vremena, preseljena iz Studentskog grada u salu Radničkog univerziteta „Novi Beograd“. Mesta su zauzeli učesnici omladinske radne akcije koji su uređivali Novi Beograd, pa su studenti ostali ispred sale. Neki od njih pokušali su da ipak uđu, pa je došlo do tuče. U sve se umešala milicija i počeo je opšti metež.
Studenti su policajce gađali kamenim kockama, a ovima je došlo pojačanje pod šlemovima i s vatrogasnim kolima, pa su šmrkom pokušavali da rasteraju studente.
Kad se pronela (lažna!) vest da je jedan student ubijen, oko 3.000 studenata je krenulo na miliciju, koja se povukla, ostavivši vatrogasna kola, koja će posle studentima služiti kao govornica. Studenti s njih osuđuju brutalnost milicije, ali brzo preovlađuju socijalne teme: beda u društvu, nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata...
Studenti kreću ka Beogradu, ali ih kod podvožnjaka (srušen, blizu sadašnje opštine Novi Beograd) dočekuje kordon milicije.
Prema jednom svedočanstvu, „studenti gađaju ciglama, milicija, za početak, kamenjem sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Zapaljena su vatrogasna kola. Stiže naređenje: ‚Udri! ‚ Bez milosti, milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži... „.
Ubrzo potom, kasno u noć, grupa milicionera upada u Studentski grad i, uz pucnjavu, rasteruje okupljene studente.
Narednog jutra, 3. juna, nekoliko hiljada studenata je krenulo prema Beogradu noseći zastave, Titove slike i parole. Kod podvožnjaka ih je dočekao kordon policije, čiji su pripadnici dobili naređenje da „da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu“.
Sa studentima su pregovarali Veljko Vlahović, veoma popularan među studentima, i Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Jugoslavije, ali je u toku pregovora došlo do incidenta koji se pretvorio u policijski juriš na studente.
S druge strane Save, na hitnom sastanku svih dekana fakulteta i akademija (Beogradski univerzitet imao je tada oko 40 fakulteta i akademija i 50.000 studenata) doneta je odluka o opštem štrajku.
Karavan prijateljstva
SVE ZBOG DOBROG PRENOSA
Organizatori „Karavana prijateljstva“, turneje poznatih pevača po Jugoslaviji, angažovali su tada najboljeg TV reditelja Antona Martija da uobliči njihov nastup. Prema izjavama nekih svedoka, Marti nije bio zadovoljan otvorenom scenom, već je tražio da se koncert održi u sali, što je izazvalo početno nezadovoljstvo studenata.
Sutra: Šest dana protesta
Kurir / Momčilo Petrović
Foto: Arhiva Jugoslavije / Tanjug
