Sa četvoricom drugova iz razreda iz Devete beogradske gimnazije na Novom Beogradu 1963. godine napravio sam rok sastav i sa šesnaest i po godina, posle dva meseca proba, već smo svirali prvu igranku. Od ulaznica smo zaradili toliko da smo ceo razred odveli na sok, priseća se kako je zaradio prve pare u životu novinar i pisac Vanja Bulić.
- To je bilo ono srećno vreme kad ti dođe po 500 ljudi na igranku koju je organizovala Omladinska organizacija, a plaćale su se ulaznice i sve pare su išle orkestru. Svirao sam tako do 22. godine i čini mi se da sam tada više zarađivao nego u mnogim periodima života. I danas ne mogu da shvatim da sam u tom periodu sebi šio kaput i matursko odelo od te love, izvodili smo društvo u Skadarliju... U Skadarliji je tada drugačije bilo, muzika u sredini, gore gulaš u lepinji, a dole girice, gledali smo Čaplinove filmove. Počeo sam da pišem za list Novi Beograd i sa 20 godina su mi se udvojile te pare, da čovek ne veruje - kaže Bulić.
Deo novca davao je roditeljima.
- Roditeljima nisam kupovao poklone, nego sam im davao pare iako mi nikad nisu tražili. A možete da zamislite koliko smo zarađivali kad smo tri puta nedeljno imali igranke. Ako dođe 500 ljudi u dvorište gimnazije, a svi plate po 100 dinara, nas petorica smo imali po 10.000 dinara od svake svirke, a tri svirke smo imali nedeljno.
Kaže da nije ništa uštedeo jer su sve pare trošili sa društvom, dok su deo ostavljali na stranu za kupovinu instrumenata.
- Od tih para smo sami sebi kupovali instrumente, naručivali ih iz Italije i čekali na železničkoj stanici. Od nas petorice iz benda, niko nije pio, ni pušio, osim kasnije jednog dečka koji je došao iz Skoplja. Danas imamo dva doktora nauka, jedan je magistar, jedan je inženjer, a ja sam ovo što sam.
Kurir.rs/Slavica Tomčić Foto:Zorana Jevtić
NE PROPUSTITE
