Posle 10 godina rada u međunarodnim institucijama, tvrdim da su Kosovo i Metohija u rukama albanskih i međunarodnih kriminalaca. Pod "šlemom" UN i EU od 1999. nad Srbima Kosova je počinjen veliki zločin koji su predvodili teroristi OVK, dok ih je Kfor i Unmik štitio - ovako govori Meri Volš, stručnjak za razvoj UN, koja je od novembra 1999. punu deceniju radila za programe UN i EU.
Irkinja je u Peć došla kao volonter irske NVO. Već 2000. godine postaje nosilac projekata koje su finansirali UN i EU. Tokom rada na KiM odmah je zasmetala kolegama pošto je insistirala da makar simbolična pomoć ide i u srpske sredine. "Višak" u osoblju EU i UN je postala 2009. kada se posumnjalo da stoji iza knjige "Skriveni genocid na Kosovu protiv Boga i humanosti" koju je potpisala Isult Henri. Knjiga, sastavljena od 12 strašnih priča o genocidu nad Srbima i ostalim nealbancima na Kosovu od juna 1999. do 2006, objavljena je na engleskom u Vašingtonu, a vrlo brzo se na Kosovu saznalo ko je pravi autor, navode Večernje novosti.
- Knjigu sam objavila pod pseudonimom i "nije mi pomogla" u karijeri - govori Meri Volš. - Od 2009. ne mogu da dobijem posao u međunarodnim organizacijama, pa ni u Komesarijatu za izbeglice. Usudila sam se da pišem o tome šta se zaista događalo i događa na Kosovu, ali nije mi žao.
Volšova govori da je ideju da napiše istinu o stradanju Srba dobila 2006. pošto je u Pećkoj patrijaršiji, u Knjizi uspomena iz svetinje, pročitala zapis koji je prethodno ostavio francuski oficir:
"Hrišćani su napustili Boga, iako Bog nije napustio njih. Ovo sveto mesto je večno svedočanstvo o Božijoj velični. Mi stranci imali smo moralnu obavezu prema ovom svetu, prema ovoj svetoj crkvi usred zla, jer su patnje hrišćana ovde nepodnošljive i neprihvatljive. Mi smo počinili ovde na Kosovu zločin protiv Boga i čovečanosti!"
- Tada sam shvatila da nisam jedina Evropljanka koja vidi strašnu istinu. Setila sam se priče iz Orahovca kako su nemački vojnici Kfora pre odlaska kući dolazili u domove Srba da se izvine jer nisu imali naređenje da ih štite. Sinula mi je rečenica mog regionalnog administratora Unmika iz 2001. da je "međunarodna zajednica na KiM u stvari potcenila istrajnost Srba da ostanu na svojim ognjištima".
Za "Novosti" Meri svedoči da je knjigu, koja ju je skupo koštala, lično "doživela" obilazeći srpske sredine. Veli, ako napisano ima neku poruku, onda je to da se događanja na Kosovu mogu ponoviti i u ostatku Evrope i sveta. Posle svega što je urađeno Srbima na KiM, svaka nacija na svakoj tački zemaljske kugle može da strepi. Dovoljno je, tvrdi, da se udruže propaganda i međunarodni kriminalci sa lokalnim teroristima.
Irkinja se seća kako je u Peć stigla u novembru 1999. Odmah joj je bilo čudno što su njoj i kolegama albanski prevodioci savetovali da saginju glave u autima dok prolaze kroz srpska sela. Savetovano im je da Srbe nikako ne gledaju u oči?! Posle nekog vremena, veli, otišla je do štaba italijanskog Kfora i izmolila ih je da je prevezu do srpske enklave u Goraždevcu.
- Po dolasku u selo, shvatila sam da ti ljudi žive u koncentracionom logoru i da je to javna tajna. Srbi su mi ispričali da su pod stalnom vatrom OVK iz susednih albanskih sela i da Kfor i Unmik ne mare za to. A pošto se pročulo da sam posetila Srbe u Goraždevcu, u moju kancelariju je došao lokalni komandant OVK sa pištoljem i granatom. Nije me uplašio.
Reči francuskog oficira u Pećkoj patrijaršiji
Kада je u leto 2000. uspela da dobije sredstva od svoje NVO i da kupi dve krave za najsiromašniju porodicu u Goraždevcu, morala je da dostavi deset puta više papira i priznanica, nego što je trebalo za pomoć koja je išla Albancima.
Oktobra 2000. godine dobila je posao menadžera programa u misiji Agencije EU za razvoj. Taj posao joj je omogućio da putuje širom pokrajine.
- Kada me neko pita o danima službe na Kosovu, najpre se setim Julke Radonjić iz sela Devet Jugovića kraj Prištine. Kamen iz njene bašte donela sam sa sobom u Irsku i vratiću ga na Kosovo onda kada se Srbi vrate u Devet Jugovića. Taj kamen je poseban. Nekako je crven, tvrd, žilav, baš kao štu su i kosovski Srbi - priča Irkinja.
U srpsko selo, koje je pre rata imalo 1.200 stanovnika, došla je čuvši da je britanski policajac ugradio alarme na srpske kuće da zvone u međunarodnoj policijskoj stanici kada teroristi noću otvore vatru. Tada je prvi put srela Julku i njenog sina Radoša.
- Džabe su alarmi zvonili svake noći, teror nije prestajao. Radoš je ranjen kroz prozor u kičmu u oktobru 2001. i lečen je u Kragujevcu. Julka je ostala poslednja u selu jer nije htela da napusti muževljev grob. Kada sam došla da je vidim, u martu 2005, molila me je da je vozim u Kragujevac, jer četiri godine nije videla nepokretnog sina. Vratila sam se posle sedam dana po Julku i čula da je umrla pored Radoševe postelje. Kamen je sećanje na nju.
Zапис Volšove iz sela Mušnikovo u Župi iz 2000. i danas zvuči neverovatno. Dokumentuju ga fotografije koje je napravila uprkos tome što su nemački vojnici dizali oružje na nju.
- Došla sam u selo čuvši da je prethodnog dana granatirana srpska crkva i da je ulaz potpuno uništen. Prolazeći kroz sela u Župi - Sredsku, Drajiće, Potkaljaju u okolini Prizrena - videla sam da su srpske kuće označene žutim krstovima, i osmotrivši nemačke vojnike koji su bili zaduženi za bezbednost tog dela Kosova javila mi se asocijacija na Drugi svetski rat. Slikala sam srpske kuće koje su, za razliku od albanskih, bile obeležene. Usledio je neprijatan razgovor sa nemačkim oficirom koji je tražio da mu dam filmove, ali sam pobegla od nemačke patrole u crkvu. Nisu me sledili.
Volšova dodaje da joj je docnije nemački oficir objašnjavao kako krstovi na kućama u stvari znače da su one pregledane i da u njima nema oružja. Kaže da u tim domovima nije bilo muškaraca, tu su živele samo starije osobe. Navodi i da su Albanci, sa sigurne udaljenosti, nepogrešivo, iz raketnih bacača pogađali obeležene kuće.
Cinično o bezbednosti Srba
Vоlšоvа je prisustvovala stotinama sastanaka službenika UN i EU na kojima je raspravljano o bezbednosti Srba. Uvek se, veli, javljala za reč. - Odgovarano mi je ciničnio da su žalbe na bezbednost pitanje "srpskog diskursa", a da Albanci imaju samo reči hvale za misiju - seća se ona. - Mnogo je međunarodnih karijera napravljeno ka Kosovu, mnogo novca su uzeli stranci.
Svoje zapise sa Kosova Volšova je započela dnevnikom Miomira Stojanovića, učitelja iz Cernice u Kosovskom Pomoravlju. Pisao je o tome šta se događa u selu od 9. jula 1999. pa do avgusta 2003. kada je Momir ubijen u centru sela. Za četiri godine koliko su ih Amerikanci "štitili", prema Momirovom dnevniku, ne postoji srpska kuća na koju nije pucano. Učitelj je beležio i kako gori crkva, ko napušta selo, koga sahranjuju... Kuća Milorada Simića do učiteljeve smrti napadnuta je 27 puta sa 104 granate...
- Još 2000. postalo mi je jasno da se na KiM u stvari vodi rat navodno raspuštenog OVK sa srpskim civilnim stanovništvom - kaže Meri. - Kfor i Unmik su štitili samo teroriste.
(Kurir.rs/Večernje novosti, D.Vujičić)
NE PROPUSTITE
