Sa prof. dr Radanom Džodićem, v.d. direktorom Instituta za onkologiju i radiologiju u Srbije razgovarao sam o životu, posvećenosti, davanju bez ostatka, karijeri bez mrlje, porodici...
Sa čovekom koji pripada redu najcenjenijih hirurga onkologa u svetu dotakao sam se i bombardovanja 1999, petog oktobra, sankcija...
Na početku ga pitam kako se opstaje u poslu koji ne prašta neuspeh i kako se gradi besprekorna karijera duga 40 godina.
"Vrlo jednostavno. Ja sam u ovoj kući od svoje 22. godine života. Kada imate odličnog učitelja koji je bio dobar hirurg i veoma dobar čovek, a ja sam imao privilegiju da učim od prof. Milićevića, to je normalan sled događaja... A u medicini dobar doktor mora da bude dobar čovek, a dobar hirurg mora da bude mnogo dobar čovek. Zahvaljujući tim počecima, kada smo krojačkim santimetrom uspevali da izmerimo svaki tumor u milimetar, kada smo uzimali valjane anamneze, učili kako se razgovara sa čovekom koji ima zloćudnu bolest."
Priča mi kako je, pored svega, od svojih profesora učio kako biti pristojan prema pacijentima, prema kolegama.
"Posle odlazim u Francusku jer dobijam stipendiju njihove vlade. Imao sam sreće da učim od prof. Žana Lakura, sjajnog doktora. Dobio sam ponudu da ostanem, ali sam se vratio u Srbiju. Kad imate tako dobre učitelje, kada učite na izvoru znanja iz onkološke hirurgije i uz Božiju pomoć imate i talenta, onda nije teško da naučite."
Svaku operaciju, kaže, treba raditi sa radošću, jer je sreća pomagati.
"Neophodni su istrajnost, poštenje, iskrenost... Ona čuvena tri "P" - poštenje, privrženost poslu i profit - u Srbiji se teško postiže. To je izreka mog prijatelja prof. Dejana Ilića koji je 30 godina radio u Varti. On je izmislio bateriju za pejs-mejker koja traje više od 10 godina...
Ja u hirurgiji govorim najpre o čoveku koji mora da bude dobar čovek, kako bi bio dobar lekar i mnogo dobar čovek da bi bio dobar hirurg. Morate stalno u hirurgiji da učite i nikada ne završite učenje. Nauka svakodnevno napreduje. Kad nekome omogućite da bude zdrav - onda se radujete. Kada to onda nije jedan čovek, već se radi o hiljadama ljudi, onda ste srećan čovek. Imate i one teške bolesnike kojima ne možete da pomognete, ali ključ uspeha je da budete istrajni, nesebičan rad i davanje.
Šta ćete u Srbiji dobiti na kraju od toga? Naravno ništa. Jer su najbolji kažnjeni. Pričamo otvoreno.
Potpuno je svejedno da li će neko godišnje da uradi 10 ili 300 operacija - mesečna plata je identična. Nema razlike između vrhunskog hirurga koji ima puno posla i običnog hirurga... Ne želim da povredim ovim nikoga, ali to je tako."
Otkriva mi kako je hirurgija posebno zanimanje koje je stresogeno samo onima koji se plaše.
"Stres se ima kad nešto ne znate ili nedovoljno znate. Ali ako dobro znate svoj posao onda radite relaksirano. Edukujete tim, pravite tim svojih đaka koji i sami umeju da rade. To je sreća. Uz malo talenta i beskrajno mnogo rada možete da postignete sve u hirurgiji. Zavisite delom od opreme, ali suština je čovek. Spoj mozga i šake."
Ističe da je najbolja operacija ona koju hirurg najbolje zna da uradi.
"Ali operacija je samo jedan segment u radu hirurga. Da biste mogli da imate veliki uspeh u hirurgiji morate puno da radite ali da ujedno i znate šta treba, a šta ne treba da se operiše. Da ne operišete uzalud pacijenta koji neće preživeti operaciju ili će pak imati takvih komplikacija da je bolje da niste ni počinjali da ga operišete. To se stiče vremenom... Postoji anegdota koja kaže da mladi hirurzi operišu sve, srednji biraju operacije a stariji gledaju šta ne treba da se operiše."
Napominje i to da je važan drugi segment uspeha: da ono što radite i objavljujete. I da imate i sopstvene inovacije.
Zaslugom prof. Džodića u srpsku medicinu je uvedena obavezna provera limfnih čvorova stražara jugulo-karotidnih regija vrata kod raka štitaste žlezde. Ova orginalna hirurška metoda citirana je u brojnim časopisima. Osmislio je i tehniku oslobađanja akcidentalno podvezanih laringealnih nerava sa ciljem poboljšanja tegoba i vraćanja pokretljivosti glasnica. Jedini u Srbiji i regionu rustinski izvodi ovu tehniku. Ima originalnu tehniku očuvanja paratireoidea na vensko arterijskoj peteljci.
Kaže mi da je cilj i da imate svoje đake kojima pomažete da magistriraju, doktoriraju…
"I povrh svega toga cilj je da živite normalno. Potpuno da imate jasnu sliku o sebi kao jednom normalnom čoveku, a da ne mislite da ste vanzemaljac."
O POŠTENJU I PRISTOJNOSTI
Napominje mi da u medicini postoji etika.
"Ne smete da kradete tuđe ideje i da ih objavljujete kao svoje, kao što je kažnjivo da budete drski, bezobrazni, nevaspitani. Doživljavao sam na vizitama da jedan doktor kaže - Ovo je jetra - a ne zna ime pacijenta. To je nedopustivo, to je stvar za gubljenje posla. Nedopustivo je da bolesnom čoveku uskratite valjanu dijagnozu i dobro lečenje, najbolje moguće u uslovima koje posedujete. To je suština. Vi ste ceo život posvetili tom zanimanju, i kad dođe čovek kome treba pomoć vi ćete mu je pružiti. Bez ikakvih uslovljavanja. Ako neko uslovljava - taj onda treba da izgubi posao. Ako traži novac, ili neku protivuslugu, to je zastrašujuće. Ja znam da je većina doktora vrlo čestita, ali takođe znam da u našoj profesiji ima i loših ljudi. To je za svaku osudu, ali oni su u manjini."
Prof. Džodić ističe da, uzimajući u obzir uslove za rad, imamo dobru medicinu, sjajne pojedince. Ali tako je, ističe, i u drugim profesijiama. Imate vrhunske pilote i imate korektne pilote...
"Kad imate jednu malu zemlju Srbiju u kojoj postoji puno problema, ne možete da očekujete da sve bolnice budu najsavremenije opremljene. Ali i u ovim uslovima može mnogo toga da se poboljša. Dobar primer je radio terapija koja je bila pored kolapsom, sada je oporavljena. Imamo novu zgradu gde se odvija radio terapija. Država je odlučila da napravi još jedan Institut za onkologiju i radiologiju Srbije koji će se bazirati na dnevnim bolnicama, gde će biti dostupna i dnevna hirurgija, radio terapija i hemoterapija uz najsavremeniju opremu.
Kada se ta zgrada završi, onda će se rekonstruisati ova zgrada u kojoj smo sada. I umesto soba sa 8 ili 10 kreveta imaćemo sobe sa 2 ili jednim krevetom sa kupatilom.
Zloćudne bolesti su sada druge po učestalosti iza kardiovaskularnih. A za deceniju će biti prve kao što su u Francuskoj, Nemačkoj... To je činjenica, biće sve više obolelih ali je cilj da se bolest otkrije na vreme u fazi kada je izlečiva."
O NATO BOMBARDOVANJU 1999.
Napominje da je bitno da se ljudi trude da žive i hrane se zdravo.
"Danas je hrana modifikovana, imate aero zagađenja gde hoćete, imate nuklearne katastrofe... Imate našu katastrofu, naše bombardovanje 1999. koje je samo po sebi zločin. Da napadnete jednu zemlju sa celim NATO paktom samo zato što je ta zemlja na putu rata. A oduvek je ovde prolazio Via Militaris, i pre Rimljana... Retko koji deo sveta je pošteđen bio rata, ali ja govorim o mojoj zemlji, o Srbiji... Nema tu oprosta."
Pitam ga da li može da se seti gde je bio tog dana kada je počeo bombardovanje.
"Tog dana sam ulazio u kuću. Deca je trebalo da se vrate iz škole... Prva bomba je odjeknula u Batajnici. Krenuo je jeziv napad na malu Srbiju i ne znam kako smo izdržali taj period. Zagađenja su bila zastrašujuća. Nije samo osiromašeni uranijum. Njegov period raspada je 4 milijarde godina. Tu gde je bačen tu i ostaje. Ali aerozagađenja bombardovanjem benzinskih pumpi, skladišta goriva, fabrika, azotara... To je takav zločin da ne možete da verujete da usred Evrope jednu malu zemlju napadne NATO bez odobrenja SB UN."
Priča mi kako su se njegovi prijatelji iz inostranstva više uplašili od njega.
"Ja sam tada vodio hirurgiju, najvažnije mi je bilo da zbrinem pacijente. Brinuo sam o tome da broj postelja bude adekvatan, da ne prestanemo da operišemo bolesnike sa rakom, ali da imamo dovoljan broj postelja za prijem ranjenih ako dođe do neke teže katastrofe.
Gledao sam da sačuvam i svoje mlade hirurge specijalizante, da ih ne angažuju kao vozače u vojsci jer su potrebniji kao hirurzi. Nije to baš išlo lako...
Praktično sam živeo na Institutu. Težak period... Sve se završi ali ostaje otvorena rana, ne možete da zaboravite, ne možete da oprostite. I ne treba.
O RASPADU SFRJ
Nisam mogao da ga ne pitam i za one ratne godine kojima smo bili svedoci devedesetih.
"Znate šta, odrasli smo ljudi, Jugoslavija je bila veštačka tvorevina. Srbija je, kao zemlja pobednica, sačuvala ostale narode koji su se borili na strani Austrougarske. I prošli su nekažnjeno. To se desilo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Na kraju je bilo - hajde da se ta snažna zemlja rasturi. To je sve bilo isplanirano.
Ja sam još 1989. godine, dok sam radio u Francuskoj, video u jednoj enciklopediji, neću reći kojoj, kartu Evrope na kojoj - nema Jugoslavije. Još se nije raspala ali su ucrtane Srbija, Slovenija, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, BiH... A nema Jugoslavije. Bio sam šokiran.
Znate kad ste mlad i čestit čovek prvo pomislite da je nekakva budala to uradila ili da je greška u štampi.. A u stvari sve je bilo isplanirano i samo je posle odrađeno.
Nema mnogo čestitosti u svetu, to je suština."
O VREMENU SANKCIJA DEVEDESETIH
Kaže da mu je i lično i profesionalno najteže bilo tokom sankcija.
"Kad dobijete dinare u vrednosti od pet do sedam nemačkih maraka i ako zakasnite da ih promenite u Francuskoj ulici onda ne možete da kupite mleko deci. Onda sam 1993. otišao u Francusku i rekao prijateljima - Ljudi dajte mi bilo koji posao, ja ne mogu da izdržavam porodicu.
Nismo imali rođake na selu, ja jesam sa Golije koju obožavam, ali nisam imao nikoga da mi odande šalje hranu. I tako sam u Francuskoj radio ekperimentalnu hirurgiju. I onda sam slao novac da bi porodica preživela.
Nisam mogao da dozvolim da mi porodica baš pati. Ja sam tradicionalno vaspitan i kao otac porodice moram da je adekvatno zbrinem. Nisam navikao da tražim pomoć...
E onda se pojavio čuveni gospodin Avramović, ali mislim da njegove reforme nisu poštovane do kraja i opet smo trošili i ono što nismo imali."
O 5. OKTOBRU 2000.
Da li je verovao u obećanja da će nam posle 5. oktobra biti bolje?
"Petog oktobra 2000. sam već bio u ozbiljnim godinama i nije me bilo lako prevariti. Kad vidite da se skupila gomila ljudi, pa krizni štabovi... Mnogo je čestitih ljudi tada otišlo.
I onda smo imali demokratiju.
Dobro je komentarisao Čerčil govoreći da je demokratija loš oblik vladavine ali da su sve ostale još gore. Mi smo, a to je jasno svakom detetu, upali u jedan vrtlog zavisnosti od zarade. Samo profit, profit... Čemu to. Ljudi su zaboravili da žive.
I ja sam radio i radim po ceo dan, i vikendom. Prosto da sebi I porodici priuštim jedan normalan život. Drugačije ne može... Nije mi žao što sam puno radio, od rada vam ništa neće faliti. Sada se vremena menjaju pa neki mladi ljudi kažu kako im ne pada na pamet da volontiraju. A to je isto učenje. Mnogi bi odmah i sve. Ali na sreću, ima i dosta divnih mladih ljudi."
Kaže mi da nije sve u novcu, ali ističe da se ne mogu porediti sa primanjima naši lekari i njihove kolege na Zapadu.
"U SAD jedna operacija raka štitaste žlezde košta npr. 47.000 dolara a od toga hirurg koji je operisao dobija na račun 7.000. A vi ovde dobijate na kraju meseca samo regularnu platu.
Ali ste jednako srećni on i vi kad je pacijent dobro. Glupo je da se poredite. Jedan mi je prijatelj rekao - Ja sam mislio da ti imaš milione. A zaista, dobar hirurg u SAD koji uradi npr 250 operacija godišnje, ja sam radio više od 300, zarađuje, samo od njih, oko 2 miliona dolara. Plus plata.
Ipak mladi treba da se bore. Ko je završio medicinu verujem da može da nađe i posao. Kada sam stao pred komisiju za prijem na hirurgiju Instituta kazao sam - i vi i ja znamo da sam ja najbolji.
To je bila činjenica.
Uvek ima mesta za najboljeg. Samo je potrebno da budete najbolji. Samo to..."
O ODNOSU LEKARA I PACIJENTA
Prof. Džodić mi kaže kako lekaru pacijent mora da bude na prvom mestu ali da to nije uvek tako.
"Nikad neću zaboraviti scenu gde jedan doktor, već u ozbiljnim godinama, kaže - Aha, jedan sat je. Žao mi je, ja samo do jedan radim. A ostala su dva pacijenta sa kancerom šitatste žlezde.
Dugo je trajao prethodni konzilijum i taj doktor je saopštio da on radi samo do jedan. Ja sam bio šokiran. Ali mu vi mu ne možete ništa kao rukovodilac, jer je to kraj njegovog radnog vremena.
Verujte mi to je za mene bilo porazno, nikad to neću zaboraviti. A inače je taj doktor svojevremeno preko veze primljen."
Kažem mu kako se u javnosti stvara nekada osećaj da samo ako si javna ličnost možeš stići na vreme za operaciju, da ne čekaš...
- Profesore, i svi kažu kako ste ih baš vi operisali, kažem mu.
- Nije to baš tako... Ali kad imate ličnosti koje su značajne ne samo za Srbiju onda imate privilegiju da pomažete. Ali čovek nije svemoguć...
Ipak mi napominje da to nema veze da li je neko javna ličnost ili ne.
"Jednako se radujete i kad jednoj klincezi od 5 godina posvetite ceo dan i izlečite je od raka štitaste žlezde. Jednaka je to sreća.
Deca su najbolji pacijenti. Ona su male pametnice. Ako uspete da im priđete kao malom čoveku sve možete da se sa njima dogovorite. Deca su sjajna. Dolaze na kontrolu, pa posle traže da se fotografišete zajedno. “
ODLAZAK KUĆI NA GOLIJU
Na kraju pričamo o dugo očekivanoj penziji, mirnom životu u prirodi, bez mnogo ljudi...
“Čekam da neke stvarim završim, da ih zaokružim, kako bih otišao da malo živim na mojoj planini, na mojoj Goliji. Tamo najbolje i najbrže mislim.
To će biti moj povratak kući.
Za mene je Golija veza sa kosmosom, sa precima... To je moja veza sa samim sobom. Na 1.600 metara imam kuću na dva nivoa, blizu šume i sa medvedicom koji tu šeta. Ja je zovem Božana...
Da vam ispričam nešto zanimljivo. Ja se inače bavim rekreativno streličarstvom pa mi je jedan prijatelj napravio metu. To su bila dva red slame obmotana sa tri sloja najlona. To bi čovek mogao jedino sekirom ili testerom da uništi. E ta medvedica je to pokidala kao od šale. Ona je to rasturila jer je to bilo na njenoj stazi."
Želja mu je kako kaže da živi sa prirodom, gde nema mnogo ljudi.
"Veoma je dobro što nema puno ljudi. Priroda pomogne da se malo sakrijem od ljudi. Umeju da preteraju...
Jednom sam bio na kongresu u Beču i zove me jedna gospodja da pita kako da me nađe jer je stigla na Goliju na pregled. Bio sam u šoku.
- Gospođo ali ja sam u Beču, ko vam je rekao da ja uopšte pregledam na Goliji?
- Ja živim u Beču ali sam zbog vas stigla na Goliju.
Jedno vreme su dolazili samo da kao pokažu rezultate. Ali su onda počeli da na Goliju stižu iz svih krajeva. I onda sam kazao - E sad je dosta. Hoću da pomognem ali dođite u Beograd sa uputom. Ja na Goliji nemam ordinaciju. Volim ja da pomognem ljudima ali... Hoće ljudi tu moju želju da zloupotrebe. Umeju da zovu u 11-12 noću. Šta možete da im kažete...”
Napominje mi kako je od prošle godine u penziji što se obaveza na fakultetu tiče.
"Jedva čekam da me i ovde razreše. Jer ako za 40 godina niste uradili ono što ste mislili da treba, neće vam pomoći ni dodatnih 6 meseci, neće vam pomoći ni 10 godina.
Znam da moji prijatelji u Japanu rade i u osmoj deceniji.
Ali mislim da čovek treba da stane jednog momenta i da kaže - Ja sam toliko uradio...
Dugujem sebi I porodici mnogo toga. Znate kako, kad ste aktivni najčešće ne mislite na sebe. Pravite planove a sebe odlažete... Nadam se da ću sada uspeti da dobijem malo vremena i za nešto što nije hirurgija..."
Kurir.rs/Petar Latinović/Foto: Youtube, Foto: Privatna arhiva, Foto: Dado Đilas, Foto: Beoinfo
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
