I posle 15 godina od martovskog pogroma, nekoliko srpskih porodica koje su proterane iz Obilića i dalje žive u po jednoj sobi u oronulom hotelu u Zvečanu, a u selu Svinjare, koje je udaljeno od Mitrovice tri kilometara i u kojem je nekada bilo 580 Srba, danas živi samo jedan stariji bračni par.
Porodica Marković, koju čine roditelji koji danas imaju po 90 godina i dva sina, a koja je proterana tokom martovskog pogroma iz Obilića, već 15 godina živi u jednoj sobi u oronulom hotelu u Zvečanu koji je nekada pripadao kombinatu Trepča.
U Obiliću, Markovići su ostavili kuću od 100 kvadrata, 11 ari placa, pomoćne objekte, ispričao je za Tanjug najmlađi Marković - Tomislav, koji je dodao da sada žive od dve penzije - njegove i njegovog oca Jove, što često nije dovoljno ni za lekove roditeljima, a život u proteklih 15 godina, uz suze i odmahivanje rukama, svi opisuju samo jednom rečju - težak.
- Ne treba ništa niko da nam poklanja, samo da nam nađu smeštaj. Nas je četvoro na tri kreveta, voda često nestaje, sada dok je još zima i podnosimo nekako, ali leti je mnogo gore. Imamo jednu sobu koja nam je sve i kuhinja, i spavaća soba i dnevna soba, sve. I tako nam je već 15 godina, kaže Tomislav.
Prema njegovim rečima, u Obilić nisu pokušavali da se vrate nakon što su proterani, jer i pre martovskog pogroma u njihovom delu bilo je malo Srba, a danas ih uopšte nema, ali su pokušavali da prodaju imovinu kako bi sebi obezbedili smeštaj u severnom delu Kosova i Metohije.
- Ništa nismo uspeli od imovine da prodamo. Pre sedam godina nam je Albanac ušao u kuću i ne plaća ništa za to, a Srbi koji žive u albanskim stanovima u severnoj Mitrovici su u obavezi da plaćaju kiriju Albancima 100 evra mesečno, kaže Tomislav.
Događaja od pre 15 godina cela porodica seća se sa velikom tugom, a kako je ispričao Tomislav, oko sedam časova ujutru Albanci su napali kuću preko puta njih.
- Čuli smo viku, buku, lupanje i znali smo odmah o čemu se radi, pošto je prethodnog dana već bilo incidenata u Mitrovici. Dan pre nego što smo proterani, Albanci su krenuli da Mitrovicu, Prištinu, Obilić, celo Kosovo etnički čiste, da nas Srbe u potpunosti proteraju, kaže Tomislav.
Sa par torbi u kojima su bile samo lične stvari i drugim Srbima iz Obilića, Markoviće je iz stanice policije u Obiliću Kfor prevezao u kasarnu u Prištini, odakle su nakon par dana prebačeni u Gračanicu.
- Kada smo tražili da idemo u centralnu Srbiju, nisu nam dozvolili, jer nisu mogli da nam garantuju da ćemo bezbedno proći. Iz Gračanice su tokom noći, jer je tada manje gužve na putevima, organizovali prevoz do Mitrovice i Zvečana, i od tada smo ovde, ispričao je Tomislav.
Oronuli hotel u Zvečanu, pre nego što su tu smešteni Srbi proterani iz Obilića, bio je jedno od mogućih privremenih rešenja za proterane Srbe iz sela Svinjare, kroz koje prolazi put koji spaja Mitrovicu sa Vučitrnom.
Pre martovskog pogroma, u selu Svinjare, kako je za Tanjug ispričao Milorad Radivojević, rodom iz tog sela, a koji danas živi u Zvečanu, živelo je 580 Srba i oko 170 Albanaca, koji i danas žive tamo.
Danas je selo, koje je važilo za jedno od bogatijih na Kosovu i Metohiji, gotovo pusto, jer sem jednog starijeg bračnog para, Srba nema, a pokušaji da se vrate, propali su.
- Bio je pokušaj 2005. godine da se ljudi vrate, razgovarali smo sa komandandtom Kfora za severoistok, koji nam je predlagao da se vratimo, jer kod UNMIK-a i kosovske Vlade postoji duboko uverenje da mi ne želimo da se vratimo. Pitali smo ih kakva je mogućnost da nam obezbede sigurnost i pošto su nam oni garantovali bezbednost i to 110 odsto, od 16. maja do kraja juna vratio se 71 čovek u 45 kuća, ispričao je.
Radivojević navodi da od bezbednosti koja im je garantovana nije bilo ništa, te da su početkom oktobra svi ponovo otišli, jer su ubrzo nakon povratka Srba ponovo počeli napadi, a donacije koje su dobijali, u roku od deset dana bile bi pokradene.
Govoreći o donacijama, seća se i kako su njemu ukrali traktor, dok je spavao pored njega u kontejneru, tokom noći, a da ništa nije čuo.
- Iz Kfora, kada sam im ispričao šta se desilo i da ja ništa nisam čuo, rekli su mi da je i bolje tako, jer da sam čuo i izašao - ubili bi me. I Kfor je znao u kakvoj smo mi opasnosti, kazao je Radivojević.
Kuće koje su spaljene renovirane su i to sredstvima privremenih prištinskih institucija, zbog naredbe iz Evropske unije, ali su ubrzo ponovo uništene i pokradene, a kako kaže Radivojević, nema nijedne srpske kuće iz koje nije odneto sve što je moglo biti odneseno, uključujući patos, grede, parket, opreme u kupatilima, kuhinji...
Sećajući se događaja iz marta 2004., kao i perioda od kada je završeno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, Radivojević kaže da je sve bilo donekle u redu u tih pet godina - bili su u svojim kućama, ali suočavali su se s provokacijama i krađama i napadima, što su uspevali, kaže, nekako da izdrže.
Prema njegovim rečima, 18. marta, selo je napadnuto sa četiri strane, pa i sa istoka gde se na kilometar od sela nalazi kasarna u kojoj je tada bilo oko 2.500 Kforovih vojnika.
- Kfor tada ništa nije učinio da te ljude zadrži ovde, jedino što su učinili jeste što su došli kamionima i prebacili ih sve u bazu u toj kasarni. Selo je ostavljeno na milost i nemilost Albancima i sve je spaljeno, sve što je moglo da se zapali, spaljene su i kuće i pomoćne zgrade, koševi, ambari, priseća se Radivojević.
Kako kaže, da li su i kakvu ulogu u paljenju srpskih kuća u selu imali starosedeoci Albanci, ne zna i može samo da nagađa, a nezvanično je čuo da su u napadu na Svinjare učestvovali Albanci koji su dovoženi iz pravca Srbice i Mitrovice.
Proterani Srbi iz Svinjara dva dana su proveli u bazi, a trećeg su prebačeni u Zvečan, neki u Mitrovicu, gde je i danas najveći broj niih smešteno.
- Jedan broj ljudi se odlučio na prodaju imovine tako da su neke njive prodate - od 145 kuća, jedno tridesetak je prodato, kaže Radivojević i dodaje da on njegovu imovinu u Svinjarima nije, niti ima nameru da prodaje i navodi:
- Računam da će jednog dana da se i ti ekstremisti opamete i vide da od svega toga neće imati koristi na duge staze, jer se nikada niko nije usrećio na tuđoj nesreći.
Kurir.rs/Tanjug
