OBNOVLJENA BOGOSLOVIJA U PRIZRENU: Nada da je moguć opstanak Srba na Kosmetu

PRIZREN - Obnovljena Bogoslovija u Prizrenu predstavlja nadu da na prostoru Kosova i Metohije Srbi mogu da ostanu i opstanu, jer ako u Prizrenu, gde danas živi samo dvadesetak Srba može da se živi i radi, onda je to moguće i u drugim mestima gde ih ima više, veruje jeromonah Isidor Jagodić, zamenik rektora Prizrenske bogoslovije.

Za njega, kako kaže, obnovljena Bogoslovija predstavlja vid vaskrsenja, to vaskrsenje dešava se tiho, a ako se obnavlja Crkva, kaže, onda se obnavlja i narod.

"Obično kada razmišljamo o Vaskrsu i vaskrsenju Isusa Hrista mislimo da je to bilo čudesno, bombastično, a ono je u stvari bilo sve suprotno od toga, tiho, blago, nenametljivo. Mislim da je takvo bilo i vaskrsenje koje mi iskusujemo", kaže jeromonah Isidor sa kojim razgovaramo pred obnovljenom zgradom Bogoslovije koja je spaljena u martovskom pogromu 2004, a sa radom ponovo počela 2011. godine.

Kada je je osnovana Bogoslovija "Svetog Kirila i Metodija" krajem 19. veka, bila je jedina srpska institucija u Prizrenu, podseća jeromonah Isidor i dodaje da se nažalost istorija ponavlja, pa je tako i sada ponovo jedina srpska institucija u Prizrenu.

"Za Srbe u Prizrenu, obnovljena Bogoslovija predstavlja zaista veliku nadu i utehu da ovde može da se ostane i opstane, jer taj mali broj Srba koji je ostao ovde i u okolini, gledaju u Bogosloviju na način - da ako je škola u redu i ako radi, znači i mi smo sigurni i možemo da ostanemo", kazao je Isidor.

Dodaje da mu je drago što je u školi okupljen veliki broj dece jer, kaže, mladi ljudi unose novu energiju u život tog carskog grada, što se najbolje primeti kada za vreme raspusta odu svojim kućama.

"Tada je već drugačiji način života i na taj način se i godina ovde deli - na period kada su deca tu i na onaj - kada će doći", uz smešak priča jeromonah Isidor.

Govoreći o odnosima sa stanovnicima Prizrena čiju večinu čine Albanci, ali ima i Turaka, Bošnjaka, Goranaca..., jeromonah Isidor kaže da se vode rečima i iskustvima koja su nasledili u Prizrenu, a to je iskustvo preminulog patrijarha Pavla - da u drugome treba gledati čoveka i to dobrog čoveka.

"Ovde ne bismo mogli da opstanemo da ne vidimo dobro u svakom stanovniku. Ovde je to osnovno polazište, a drugo polazište jeste da mi budemo dobri prema njima. Pronašli smo makar minimum nekog zajedničkog života, a to je tolerancija, tolerišu oni nas, tolerišemo mi njih, učimo još uvek da živimo zajedno i bar za sada nismo na lošem putu", navodi jeromonah Isidor.

Bogosloviju u Prizrenu trenutno pohađa 49 učenika, koji su većinom sa prostora Kosova i Metohije, a drugi, manji deo učenika dolazi iz centralne Srbije, a ima nekoliko njih i iz Beograda.

Njihov život se ovde uglavnom odvija u okviru Bogoslovije, tu spavaju, hrane se, slušaju nastavu u moderno opremljenim učionicama, uče u biblioteci , idu na molitvu, tu su im sportski tereni...

U grad izlaze, ali se ne druže sa tamošnjim vršnjacima.

Učenik petog razreda Bogoslovije Dušan Kovačević iz Štrpca kaže, da u Prizrenu, gde žive i Turci, Albanci, Goranci, kontakta sa ljudima drugih nacija imaju veoma malo, ali su odnosi među njima kada se sretnu u gradu korektni.

Prisnijeg druženja sa vršnjacima nema, što kako kaže, ne znači da ga neće biti u budućnosti. "Sa naše strane postoji želja, s tim što ne znamo kako su oni nastrojeni prema nama po tom pitanju - da li bi bili spremni za druženje ili su na tom nivou nacionalne svesti gde se ograničavaju samo na druženje sa pripadnicima njihove nacije", ispričao je Dušan.

Jedino sa kim bi se moglo reći da se na neki način druže su njihovi vršnjaci muslimanske veroispovesti koji pohađaju Medresu, takođe srednju školu u ovom gradu. Sa njima su kaže u dobrim odnosima, međusobno su se posećivali, igrali nekoliko utakmica, a zajedno su posetili i njihov univerzitet u Prištini.

"U Prizrenu nismo imali nikakvih problema. Mi smo nastrojeni prema svima prijateljski, ne samo prema pripadnicima islamske veroispovesti. To je hrišćanski odnos ljubavi i poverenja prema svima", navodi Dušan.

Ovaj mladić, kao uostalom i svi Srbi sa kojima smo se sreli na KiM, a naročito u usamljenim manastirima, bi voleo da ovde ima više Srba.

Voleo bi i da se, kako kaže, po završetku fakulteta i postdiplomskih studija u Grčkoj, jer njegov je plan da od jeseni krene na fakultet Bogoslovije u Solunu, vrati u Prizren i tu bude sveštenik.

To isto želi i njegov najbolji drug Stefan Nedeljković iz Zubinog Potoka.

I on je kao i Dušan izabrao da provede pet godina na školovanju u ovom gradu, pre svega, jer je, kako kaže od malih nogu voleo Crkvu i Boga, a da ga je za Prizren prvo opredelila lepota grada, kako s ponosom ističe, "našeg cara Dušana".

"Za par meseci upisaću fakultet u Beogradu, a nakon toga, ako Bog da, postaću sveštenik. Voleo bih da se vratim na Kosovo i Metohiju, ovde sam rođen, ovde je sve što me ispunjava. Voleo bih da budem u Prizrenu. Vezan sam za ovaj grad. Mirno je, lepo se živi", priča Stefan, veseo i optimističan mladić.

Ono što mu nedostaje u Prizrenu, je to što u ovom gradu živi samo dvadesetak Srba. Želeo bi, kaže, da se što više ljudi vrati, da Hram Svetog Djorđa bude još puniji i da bude što više dece.

"Uz Božiju pomoć sve je moguće, par ljudi se čak vratilo, imamo čak i nekoliko mališana. Polako se život u Prizrenu obnavlja", veruje Stefan.

Na pitanje ima li ijedno srpsko dete u Prizrenu uzrasta za osnovnu školu koje bi popunilo praznu klupu u improvizovanoj školskoj učionici Crkve svetog Đorđa gde je do pre tri godine sedela Milica Đorđević, tada jedino srpsko dete u ovom gradu, kaže da nema.

Deca sveštenika su sada još mala, a šta će biti za par godina, kaže, ne zna.

(Kurir.rs/Tanjug)