Krenete ujutru u prodavnicu po hleb i vidite fotografiju komšije na banderi. Ovo je nekada bio najčešći način da saznate da je neko umro. Danas ne morate da čekate da se odštampa i zalepi umrlica. Za smrtni slučaj saznate čim taj neko ispusti dah – na Fejsbuku. I više nema potrebe da posetite porodicu preminulog da biste izjavili saučešće, jer je lakše da svoje žaljenje iskažete napismeno – u komentaru ispod statusa. Da li otići na sahranu? Opciono je. I to će biti na internetu.
Ljiljana je mesecima bolovala od karcinoma. Teške trenutke njena porodica delila je sa rodbinom i prijateljima. Onim koji su ih posećivali, ali i onim brojnijim – na Fejsbuku. Uz poruku "Majčice, šta ću kad mi ti odeš" na društvenim mrežama osvanula je njena fotografija iz dana kada su joj bolovi bili najjači, a bolest već vidno promenila lični opis, objavio je RTS.
Nakon njene smrti, porodica je svakodnevno objavljivala – umrlicu, grobno mesto, potresne pesme sa posvetom. Godinu dana kasnije njihovi stvarni i virtuelni prijatelji mogli su da vide i da je dobila spomenik.
"Otvaram Fejsbuk da vidim šta ima novo. Na početnoj strani mermer i slika pokojnice. Nisam mogla da verujem šta to moje oči vide. Gledam slike i čitam komentare, saučešća i reči utehe. Bila sam šokirana", kaže njihova rođaka Milijana Teodosić.
I umrlica i spomenik dobili su mnogo lajkova – starijih, mlađih, rodbine, prijatelja, komšiluka. Ne i od rođake Milijane.
Virtuelni cvet za pokoj duše
Tržište je u stopu ispratilo moderne tekovine, pa se danas u ponudi pogrebnih preduzeća, pored tradicionalne ponude (sanduk, flor, crnina, prevoz), mogu naći onlajn čitulje i usluge prenosa sahrane uživo na internetu. Tako i oni koji nisu u mogućnosti da dođu, sahrani mogu prisustvovati iz svog doma, kancelarije, sa drugog kraja sveta.
Kako bi se sačuvala uspomena na pokojnika, na spomenik se može ugraditi memorijalni (QR) kod. Kada ga "očitate" kamerom mobilnog telefona, izaći će vam fotografija i tekst u kojem saznajete nešto više o životu preminulog.
A, ako porodica naruči i onlajn knjigu žalosti na specijalizovanim sajtovima, moći ćete da napišete posvetu i ostavite virtuelni cvet za dušu pokojnika.
"Zar su ovakve stvari za lajkovanje i komentarisanje? Svoju bol ne treba da javno iznose na društvenim mrežama već da to podeli sa svojim najbližim i u krugu svoje porodice. Verovatno misle da sve što im se desi u životu, bilo nešto lepo ili tužno, treba objaviti javno, da svi znaju", kaže Milijana.
Među korisnicima društvenih mreža koje je RTS anketirao ima onih kojima ne smeta kada neko obavesti prijatelje da mu je preminuo član porodice. Na takve objave ponekad stave tužić (nesrećni emotikon), izjave saučešće u komentaru ili se informišu o sahrani.
Međutim, gotovo svi anketirani užasavaju se čitulja, video-snimaka, učestalog žaljenja za pokojnikom, pesama sa posvetom, potresnih statusa... Gde je granica?
Granica je, kao i uvek, pitanje mere, ukusa, vaspitanja, tradicije, umerenosti, odmerenosti i potrebe da održite i zaštite svoju ličnu i privatnu sferu od upliva drugih. Potpuno je različito da li delite informaciju o nečijem odlasku ili žalite javno, uz svedoke i publiku", kaže psihološkinja i psihoterapeutkinja Radmila Vulić Bojović.
Ono što najviše zbunjuje je – kako neko usred najveće tuge zbog smrti voljene osobe razmišlja o društvenim mrežama?
"Čini se da danas ako nisi nešto 'podelio', to kao da se nije ni desilo. Sa ove strane, ništa nije normalnije i primerenije nego da kada već 'živiš' na Fejsbukui vest o smrti nekog tebi dragog podeliš sa prijateljima tako što ćeš napisati status. Sa druge strane, problem nastaje onda kada ono što lično smatramo uobičajenim, poželjnim, 'normalnim' projektujemo na druge ljude i ljutimo se na njih što se ponašaju drugačije nego što bismo mi to činili. Različiti ljudi žale i tuguju na različite načine", ističe psihološkinja.
To objašnjava i zašto se u raznim lokalnim grupama na Fejsbukuobjavljuju čitulje i informacije o sahrani.
Na jednu takvu objavu, uz priloženu fotografiju pokojnika iz mlađih dana, pristiglo je više od 120 komentara, tj. izraza saučešća, neverice, znatiželje o uzroku smrti, zajedničkih selfija, fotografija posmrtnih venaca sa prigodnom porukom...
To što je Fejsbuk postao moderna bandera za umrlice za tridesetogodišnjeg Nikolu ne predstavlja ništa čudno.
"Život se promenio, društvo se promenilo. Ako plaćamo račune na internetu, ako stavljamo oglase na internetu, ako čitamo na internetu, kupujemo na internetu, ako su svi ljudi na internetu, a želimo da ih obavestimo da je neko umro (pritom, FB prijatelji su verovatno ljudi kojih se to tiče), negde je logičan potez da se umrlica stavi ili da se obaveste ljudi kad će biti sahrana. Ko će danas da ide do groblja pa da vidi to na zidu? Ili na banderi ispred lokalnog marketa", kaže Nikola.
Da saznate kada će biti nečija sahrana može biti korisnije od mnoštva fotografija kojima nas naši virtuelni prijatelji svakodnevno obasipaju – sa svadbe, krštenja, rođendana, izlaska u kafanu. Takve objave nam, međutim, ne smetaju.
"Mislim da su to dva različita pojma, veselje i tuga, mada i u ovome ima neka granica do koje može da se ide jer ipak su to intimni trenuci koji se sprovode u krugu svoje porodice i nama dragih osoba, a ne na Fejsbuku gde ima osoba koje lično i ne poznajemo", smatra Milijana.
Ali, ako nam ne smeta da neko sa nama deli srećne trenutke na internetu, zašto ne umemo da budemo pravi prijatelji i nađemo im se i onda kada je teško?
"Generalno, ljudi više vole dobre od loših vesti. I to važi za sve ljude, na svim meridijanima. Lakše nam je da budemo deo nečije sreće, nego nečije tuge, mislim da se ovo neće tako brzo menjati, bez obzira na tehnologiju. Možda se loše osećamo jer nas nečija smrt podseća na to da smo i sami smrtni, a strah od smrti je univerzalan i vrlo dubok ljudski strah", objašnjava psihološkinja.
TV zvezda VS Tetka Slavica
Dragoceno "škljocanje" u kapeli
Za Jelenu je fotografisanje sahrane bilo nedopustivo – do pre nekoliko godina.
"Na sahrani meni veoma drage osobe, rođene tetke, pre više od 10 godina, u kapelu na Bežanijskom groblju ušao je fotograf i nas uplakane i skrhane bolom pitao želimo li da se sahrana fotografiše. Tata i teča su odbili, dok smo mi ostali i dalje primajući saučešće, svako za sebe mislili: Bože sačuvaj, ko još fotografiše sahrane?! Nekoliko godina kasnije, tata nam je, slažući stare fotografije, rekao da je pogrešio što je odbio fotografa", kaže Jelena.
Da se ovako važan događaj zabeleži fotoaparatom nekada je bilo uobičajeno, pa je jedna takva fotografija dragocena uspomena za njenu porodicu.
"Ne bismo znali kako su neki ljudi izgledali da nisu fotografisani 1941. godine na dedinoj sahrani, na primer. Uz to, to je i jedna od tek nekoliko fotografija na kojima je deda. Zbog toga u novembru nisam reagovala kada je rođak mobilnim telefonom napravio nekoliko fotografija kada je počelo opelo na sahrani maminog brata", navodi Jelena.
Svetska vest bila je da će sahrana pevačice Vitni Hjuston biti prenošena na internetu. Bilo je to 2012. Pet godina kasnije brujala je cela Srbija kada je na Fejsbuku uživo (lajv) prenošena sahrana najstarijeg brata Karića. Šokirao je javnost i Jutjub snimak sahrane iz Sombora – doduše, nesvakidašnje, jer ljudi u crnini na njoj nisu žalili, već su se veselili uz muziku i pentranje na sto.
I svaki put kao da je prvi – ljudi se i dalje iznenade kada na platformama gde je sve ulepšano, gledaju goli život, odnosno smrt.
Iznenađenje je, čini se, manje ukoliko je reč o javnoj ličnosti. Ali, u vremenu kada je svačije privatno javno, jasno je da takva počast nije rezervisana samo za "zvezde".
A, i zašto bi bila? Zar nečija majka, tetka, suprug, nisu zaslužili istu slavu samo zato što nisu bili poznati?
Ukoliko prihvatimo činjenicu da živimo u digitalnoj eri, jasno je da će ovakvih objava biti sve više. Ali, kako da prihvatimo to da u svakom trenutku na društvenim mrežama može da nam "iskoči" neki pokojnik?
"Ključna reč je tolerancija. Naučiti da živimo sa time da su drugi ljudi ipak drugi i drugačiji, da njihovi izbori ne moraju biti slični našima. Neophodno je prihvatiti promenu, kao nužnu činjenicu života ( I smrti, u ovom slučaju) - u nekim ranijim epohama su objave o rođenju ili smrti izvikivane na gradskim trgovima, danas je za to jedan od medija Fejsbuk", kaže Radmila Vulić Bojović.
A, Fejsbuk je tu ulogu ozbiljno shvatio. Tako je od pre nekoliko godina omogućio da, u slučaju smrti korisnika, porodica naloži gašenje profila – ili zatraži da se on pretvori u memorijalnu stranu.
Budimo iskreni, verovatnije je da će u jednoj godini više ljudi posetiti tu stranu, nego otići na grob pokojnika. I ono što je još važnije, prijatelji i rođaci tu mogu da se prisećaju zajedničkih trenutaka, anegdota, objavljuju fotografije, obeležavaju važne datume - te sećanje na osobu sa onog sveta nastavlja da živi u nekom novom, virtuelnom.
Međutim, mogle bi društvene mreže da pokažu osetljivost i za one koji bi od ovakvih stvari najradije okrenuli glavu. Tako bi, na primer, mogla da postoji opcija da vam se na početnoj strani ne pojavljuju objave o smrti.
Ipak, ovde postoji zamka - vrlo je verovatno da prođu godine a da ne saznate da neki vaš prijatelj ili rođak više nije među živima. Mogli biste da propustite i sahranu, a nije isključeno ni da navučete bes rodbine, pošto se nedolazak na pogreb u našem društvu uzima za zlo (osim u baš, baš opravdanim okolnostima). Opravdanja ovde nema, jer ne možete reći da niste znali. Bilo je na Fejsbuku.
(Kurir.rs/RTS/Aleksandra Trajković)
NE PROPUSTITE
