Najnovije vesti

ŠOFERSKA JE TUGA PREGOLEMA, NOVAC IM NE MOŽE NADOKNADITI PATNJU: Život kamiondžija u inostranstvu teži nego što se misli - dobro su plaćeni, ali umorni, sami, željni porodice i života
Ilustracija, Foto: Jugmedia.rs

autoputevi bez kraja

ŠOFERSKA JE TUGA PREGOLEMA, NOVAC IM NE MOŽE NADOKNADITI PATNJU: Život kamiondžija u inostranstvu teži nego što se misli - dobro su plaćeni, ali umorni, sami, željni porodice i života

Društvo

Svaki dan je isti - autoputevi bez kraja, ukočena leđa, umor, samoća. Jedino društvo na putu je radio i povremeni telefonski razgovori s kolegama ili suprugom.

 

Dobro plaćen posao, od 1.000 pa čak i do 2.500 evra, važi mišljenje u gradu na Veternici, te sve više Leskovčana polaže za C kategoriji u nadi da će jednog dana sesti u kamion i obići celu Evropu, zapravo ne razmišljajući koliko je to zapravo težak posao, navodi Jugmedia.rs.

 

foto: Stefan Jokić/Ilustracija

Čak je i nedavni potez skorašnjeg direktora Narodnog pozoriša Leskovac, koji je dao ostavku na tu funkciju i odlučio da vozi kamion u Sloveniji, podgrejao pomamu za zanimanjem kamiondžije, pogotovo među mlađima, ali retko kome od njih je poznato da je bivši direktor od toga ubrzo odustao i vratio se u matičnu kuću.

 

„Ljudi ne znaju koliko je psihički težak posao vozača kamiona jer pritisak je strahovit. Vozač mora da stiže na zakazane termine, a zakasni li više od tri sata u dolasku na destinaciju utovara ili istovara, klijenti nabijaju penale i do 100 evra“, priča nam Stojan Pejčić, vozač kamiona.

 

Ovaj tridesetsedmogodišnji Leskovčanin više vremena provodi u tesnoj kabini svog kamiona nego sa svojom porodicom – suprugom i troje dece.

 

foto: Jugmedia.rs

„Jednostavno, sistem posla je takav, a mora da se preživi. Tačnije, ja se borim za to da moja porodica živi lagodno koliko je to uopšte moguće u ovoj zemlji“, navodi.

 

Ipak sve to ga često košta praznika i rođendana provedenih na točkovima umesto u svom domu. Ali je, kako kaže, najbitnije da ima podršku svojih najmilijih.

 

Ivan Nikolić iz Leskovca kaže da je od malena zamišljao da vozi kamion i ta želja mu se ostvarila. Ovaj dvadesetpetogodišnjak već dve godine radi za jednu slovenačku firmu i razvozi robu uglavnom do Francuske i Nemačke.

 

foto: Jugmedia.rs

„Život na putu, to jednostavno moraš da voliš, inače nećeš izdržati. Nekad se na putu dešavaju stvari koje ne možeš da kontrolišeš. Ovi „kancelarijski moljci“ što stalno kukaju od „teškog“ rada ne znaju kako je to kad si na putu i da su neke stvari izvan kontrole vozača. To može biti kvar na kamionu, probušena guma ili gužva na granici“, kaže on.

 

Novica Stojanović iz Niša jedva čeka da ode penziju. Ima 63 godine, a kamiondžija je punih 30. Vozio je svuda po bivšoj Jugoslaviji, po celoj Evropi, pa čak i do Rusije.

 

„Ovo je pasji život! Gotovo svaki dan je isti – autoputevi bez kraja, ukočena leđa, umor, samoća. Jedino društvo na putu je radio i povremeni telefonski razgovori s kolegama ili suprugom. Tuširanje i udobna postelja su luksuz, kao i kuvani obrok. Zatim se u stranim zemljama sporazumevate rukama i nogama jer drugi neće da pričaju engleski i gledaju vas kao da ste pali sa marsa i pričate marsovski… Onda na utovar čekate par dana što naravno neće biti plaćeno…“, kaže.

 

foto: Jugmedia.rs

Kad se kamiondžija zaželi prženica nema nikakve šanse da ga neko spreči da ih i napravi, i to na sred vrelog nemačkog asfalta

 

Sivi drum, poneka pumpa do koje se svrati, sedmočasovno stajanje u mestu koje određuje tahograf jer on sve beleži, nemanje s kim da se popriča, razmeni koja reč… To je život kamiondžija.

 

„Ima onih koji mi zavide i kažu obišao si ceo svet. Ali ja sam od tog sveta video samo sivilo asfalta i magacin u predgrađu Pariza. Za obilazak Luvra ili Ajfelovog tornja nisam imao vremena. Umesto duševne i kulturne hrane dobio sam konzerve, bol u leđima i želju da se češće družim sa unucima“, dodaje Novica.

 

U kabini sedi i spava živ čovek koga kući čekaju žena, deca, unuci, danima.

Kojim novcem nadoknaditi tu patnju?

 

I dok među Srbima vlada sujeverje kako su kamiondžije obične sirovine, reč je o možda o najranjivijoj grupi ljudi jer su na putevima celo svoje radno vreme,a njihove porodice u konstantnoj strepnji.

 

„Mi se ne bavimo običnim poslom! Mi nismo obični ljudi! Mi ne spavamo! Naše radno vreme je 24h, 7 dana u sedmici, a 12 meseci u godini! Točak se uvek okreće i ne sme da stane! Zbog toga smo uvek budni pa čak i dok spavamo! Roba mora na vreme da stigne, čak i kada ne može –mora! A u kabini sedi i spava živ čovek koga kući čekaju žena, deca, unuci, danima. Kojim novcem nadoknaditi tu patnju?“, zaključak je ovog kamiondžije veterana, koji upravo tako završava razgovor sa našim novinarem i penje se u kamion da još jednom zavrti točkove do Belgije.

 

(Kurir.rs/Jugmedia.rs, D.Marinković)

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...