„Hteo sam da ubijem predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, zbog žene! Spremio sam i otrov i sve. Mogao sam to da uradim jer sam sam radio u Klubu poslanika u Beogradu. Mrzeo sam Maršala zato što mi je supruga pod njim umrla od gladi, jer su sve pokupili, vunu, kukuruz, žito, i ona se razbolela na kraju i umrla. A gledam njih tamo kako piju, jedu, ma svega imaju i odlučim da ga ubijem.“
Ovako za Kurir svedoči Pavle Joksimović iz beogradskog naselja Ripanj, narodni heroj i učesnik Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, koji je 3. oktobra ove godine proslavio 100. rođendan!
Tita ipak nije ubio. Prema njegovim rečima, 15 minuta je falilo da u predsednikov obrok stavi kalijum-cijanid, ali ga je zaustavio šef kuhinje, za koga danas kaže da ga je spasao.
- Da su saznali - ubili bi me na mestu. Kuvar je došao i rekao da cijanid momentalno deluje i da bi me odmah uhvatili. Kao ima on neki sporohodni otrov kome treba više vremena, pa bi Tito tek za 40 dana preminuo... Na kraju me ubedio da odustanem. Imao sam ludu sreću što sam uopšte radio tamo. Kad su me primali na posao, načelnik je čuo da sam odlikovan u ratu jer sam zarobio neke Nemce i pitao me je l’ sam bio u nekoj vojsci. Ja reko: „Nisam.“ A ja bio u četnicima! Krio sam od Tita preko 20 godina da sam bio u četnike, jer bi me ubili - kaže ovaj vitalni stogodišnjak za Kurir, koji je u Klubu poslanika u Beogradu bio zaposlen u kuhinji i često je služio najviše državno rukovodstvo iz tog vremena.
Joksimović danas živi sam u Ripnju, naselju koje je s drugovima i Crvenom armijom oslobodio pre tačno 75 godina. Ima 10 čukununučadi koji ga posećuju, a za čitaoce Kurira pristao je da otkrije recept kako doživeti stotu.
- Vodite računa o svom životu. Nisam pušio, pio, jesam pijuckao, al’ nisam se opijao. Jedem sve, dan-danas zakoljem jagnje, jare, to mi je obavezno. Tri puta dnevno mora čovek da jede, ne može manje. Popijem kafu, sokić, prošetam po Avali. Radio sam ko crnac ceo život, mora da se radi, rad još nikog nije ubio. Zdravlje me služi, ništa me ne boli, samo malo noge, ali to mi je od Drugog svetskog rata, jer sam išao bos jedno vreme. I ljubav! Ljubav je potrebna čoveku da preživi - priča nasmejani deda Paja, kako ga okolina zove od milošte.
Svečano obeležen DAN OSLOBOĐENJA RIPNJA
U Ripnju je juče svečano obeleženo 75 godina od oslobođenja ovog naselja u Drugom svetskom ratu od nemačkih okupatora.
- U čast naših boraca smo položili vence na spomenike palim borcima i palim ratnicima u Ripnju, prisustvovali su predstavnici opštine Voždovac i delegacije SUBNOR. Više od 800 naših boraca učestvovalo je u ovim operacijama, oko 200 je poginulo, a pored deda Paje, danas je živ još jedan čovek koji ima 94 godine - kaže Dragoslav Stanojlović iz Udruženja boraca Ripanj.
Prija mu samo društvo NEĆU VIŠE DA SE ŽENIM
Dok sa stogodišnjim deda Pajom sedimo u Udruženju boraca opštine Ripanj, komšije se raspituju za 75-godišnju gospođu s kojom Joksimović često pije kafu, a koja ga poziva da „prezimi kod nje“. Ipak, on to odbija, jer je „premlada za njega i može ćerka da mu bude“.
- Kako da idem kod nje kad treba da umrem? Idem na kafu, tako, kod nje... Dve sam žene sahranio, veliki su to udarci bili za mene, neću treći put da se ženim - kaže Pavle.
(Kurir.rs / Jelena Pronić / Foto:Zorana Jevtić)
NE PROPUSTITE
