„Da smo dete i ja zaraženi HIV, saznala sam u istom trenutku. Nisam mogla da verujem. U glavi mi je bio neobjašnjivi haos. Ćerkica je tada imala tri i po godine. Pomislila sam: ‚Ovo je kraj. Ništa mi drugo ne preostaje, moram da ubijem i sebe i dete!‘ Bol je bio neizdrživ. Onda se sve zacrnelo, onesvestila sam se.“
Ovako za Kurir priča J. M. (46) iz Novog Sada, koja je povodom 1. decembra, Svetskog dana borbe protiv HIV/AIDS, rešila da ispriča kako se ona bori s bolešću od koje je od početka epidemije, proglašene 1981. godine, u svetu umrlo 35 miliona ljudi.
- Nikada nisam ni pomislila da bi to meni moglo da se desi. Čula sam za HIV, ali o tome nisam ni razmišljala. A onda se desilo da mi se beba razbolela. Imala je tek šest ili sedam meseci kada su počeli prvi problemi. Imala je često temperaturu, kao i probleme sa trombocitima - priseća se naša sagovornica.
Lekari u prvom trenutku nisu znali o čemu se radi. Vreme je prolazilo... - A onda je 2004, kada je imala nepune četiri godina, došlo do pogoršanja. U bolnici joj je otkrivena leukemija. Doktor je tom prilikom uradio i analize za HIV. Nisam ni znala za to. Tražio je i od mene da dam uzorak, navodno da bi isključio neka genetska oboljenja - s bolom se priseća J. M. Ona kaže da se jako dobro seća tog datuma, 9. marta 2004, kada joj je i saopštio da su obe zaražene HIV.
- To je običnom čoveku nezamislivo. Mesecima posle sam bila u depresiji. Stalno sam se pitala: „Zašto meni?!“, „Zašto mom detetu?!“ Dugo nisam mogla da se pomirim s tim. Sve to mi je delovalo nestvarno. Molila sam se bogu da se probudim i da se ispostavi da je sve to bio samo neki nepodnošljivo ružan košmar - kaže ona.
J. M. veruje da joj je HIV preneo njen suprug i devojčicin otac, koji je umro od srčanog udara godinu dana pre nego što je saznala da su one zaražene.
- Naravno da sam bila i besna, i ljuta, i nesrećna. Ali više nisam. Nemam ništa od toga. Brzo sam morala da se saberem i pomirim sa realnošću, jer sam bila potrebna svojoj ćerki. Ona je kao mala mnogo vremena provela u bolnici. Bila je željna igre, samo to ju je interesovalo. Morala sam da joj to pružim kako znam i umem - kaže ona.
Njena ćerka sada ima 19 godina i tek pre dve godine je saznala da ima HIV.
- Mislila sam da je tako najbolje, a konsultovala sam se i s psiholozima. Bila je previše mlada da bih je opteretila time. Ona je do tada mislila da boluje od leukemije, da joj zato vade krv i da je zato svaki dan kljukam lekovima - priča ona.
Kada je devojčica konačno saznala od čega boluje, bila je vrlo ljuta na majku jer joj nije rekla istinu, a jedno vreme je čak odbijala i da pije lekove.
- To je sada za nama. Obe redovno pijemo lekove i dobro smo. Jedino što ona i dalje ima mnogo dilema - u kom trenutku da budućem dečku kaže da je zaražena, kome može da veruje, da li će je prijatelji odbaciti... Ja joj kažem: „I sama znaš da se, uz odgovarajuću terapiju, sa HIV živi normalno. Što se ostalog tiče, da li će nas drugi prihvatiti i kako, to je stalna borba. Ali život je borba. Nema predaje!“
Samo nekoliko ljudi zna za njihovu situaciju ODBACIVANJA SE NE PLAŠIM, ALI BRINEM ZA DETE
J. M. je već sedam godina u braku, a suprug joj je najveća podrška. - Samo nekoliko ljudi zna za našu situaciju - suprug, moja mama, očuh i jedna prijateljica. Boli me strašno što moram da se krijem, a to već dugo više ne radim zbog sebe. Ja se odbacivanja ne plašim, jedino što me brine je da ljudi ne povrede moje dete.
Kurir.rs/ Ružica Kantar Foto: Shutterstock
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
