Najnovije vesti

BEOGRAD MI JE BIO IZVOR HEROINA Pejaković o drogi, svešteniku koji je UDARIO VERNIKA, grehovima... INTERVJU BEZ CENZURE
Foto: Screenshot televizija Hram

poznati glumac i muzičar otvorio dušu

BEOGRAD MI JE BIO IZVOR HEROINA Pejaković o drogi, svešteniku koji je UDARIO VERNIKA, grehovima... INTERVJU BEZ CENZURE

Društvo

Muzičar, scenarista, glumac, reditelj... Sve je to stalo pod imenom - Nikola Pejaković.

U intervjuu za TV Hram, u emisiji "Otkrivenja" koju vodi i uređuje veroučitelj đakon Darko Radovanović sa đacima Zemunske gimnazije, Pejaković je odgovarao iskreno na pitanja tinejdžera i otovorio dušu govoreći o svojim porocima, pravoslavlju, Bogu, Svetoj gori, iskušenjima...

"Da li ima Boga? Ja se nadam... To mi je jedina nada. Ako nema vaskrsenja onda je sve ovo besmisleno. Onda smo mi neki mravi... I onda ništa. Ako nema vaskrsenja onda nema smisla živeti jer ono je jedini događaj koji čoveka može da raduje. Sve drugo ne bi smelo da ga raduje, ako smrt pobeđuje", rekao je Pejaković. 

O VASKRSENJU

Kad čovek dobije decu onda se suočava, ja barem kad gledam svoje dete, imam pomešanu sreću i tugu. Sreća je i ta ljubav koju osećam je u vezi sa nadom da ćemo se u večnosti sresti i živeti u večnosti. A ako je to samo par dana, godina, ili već koliko, onda je bolje da kukam. Jer ja volim dete više od sebe, onda je taj događaj neka vrsta rastanka. Kao kad sretnete nekog na putovanju, i kao - E de si ja sam taj i taj... I više se nikada ne sretnete. Ja putovanja i ne volim zbog toga, jer imam osećaj da sretnem i odmah gubim nešto.

Pravoslavlje je jedan dobar priručnik za svakodnevni život. Bez Boga ni preko praga. Sve stvari treba posmatrati duhovno. Hristova nauka je najbolja filozofija života.

E sad da li ima ljudi koje Bog ne prihvata? Bog prihvata sve ljude. To mi možda mislimo da neko nije za Boga, ali to mi ne znamo i ne bi trebalo ni da sudimo o tome. Niti možemo.

OKRETANJE KA BOGU

Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. Nije to usamljen slučaj. Ima tapriča da narkomani odu u neku vrstu vere ali mislim da to nije sasvim tačno. Čovek traži izlaz i lek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam video da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uverenja. Tada sam shvatio da grešim.

Mi možemo da praštamo, da se kajemo i da budemo skrušeni. Ne postoji ništa pametnije što možemo da uradimo za sebe nego da budemo smireni i skrušeni. To je najveća filozofija pravoslavlja. Iz gordosti idu svi ostali problemi.

Bog mi je dao neke darove a ja sam ih koristio da ljude unižavam, da ih trujem, tarem, da se razmećem kao neki paun. A za darove niko nije ni oro ni kopo već su mu dati na revers. Da vrati to kad bude riknjavao. Vrati to prijatelju da vidimo šta si uradio sa tim.

foto: Screenshot televizija Hram

A ja nisam razumeo šta treba sa darovima dok nisam pao. Dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama.

Mi na našoj političkoj sceni vidimo da se ljudi konfrontiraju iz ega, iz koristoljublja, iz raznih drugih propalih i pokvarenih potreba.

O ISKUŠENJIMA

Ima sam iskušenja... Što si bliže Bogu to su iskušenja veća. Meni je narkomanija bila najveći problem. I ta iskušenja su bila vezana za Beograd, jer ja nisam mogao uopšte da hodam gradom a da nisam "sređen". Ja sam u Beograd došao čistog srca, kao Srbin iz Banjaluke... Došao sam da studiram. A onda mi je Beograd postao izvor heroina i ja sam tako gledao ulice, trgove jer sam uvek negde nekog čekao. Krajeve grada sam vezivao za dilere, tako sam ja gledao Beograd, a ne kao grad Slobe Selenića, Jovana Hristića.

Napravio sam Tviter nalog čisto zbog muzike da imam, i video sam da ovi neki tviteraši koji imaju više neko obrazovanje, ovi što se frljaju nekim izrazima, svi oni pišu - Ja znam. Niko da napiše - Ja ne znam. Ma ne, svi znaju. I samo ja, ja, ja... To je strašno. I tu je glavni greh elite, ili kvazielite.

Hristos je to davno rekao da si elita ako služiš a ne da kandžijaš nekoga, da se razmećeš nekim znanjem... Ja sam razne ljude upoznao ali me ništa nije uplaštilo tako kao tviter i njegovi korisnici.

O SREĆI, SUZAMA, INSPIRACIJI

Moja supruga Nataša ima problem sa mojim doživljajem sreće, jer ja nisam srećan. Ja kad dođem kući, odma se skinem u neku vrstu pidžame, i sedim na trosedu sve vreme i nisam opušten. Skoro sam razgovarao sa jednim našim diplomatom, on me pozvao i pita me kako sam a ja mu kažem - Evo vozim se autom i plačem. Neko sunce sinulo, idu ljudi, ali mene nešto steglo i plačem. Kaže mi on - I ja isto. Izveo je svoje unuke i isto mu se nešto steglo. Suze su pranje duše.

foto: Screenshot televizija Hram

Inspiracija dolazi kroz rad. To je dobro objasnio Tonči Huljić. On kaže - Ja ustane ujutru, popijem kafu, sednem za klavir i drljam po njemu osam sati. I onda ako se to desi...

Ne možeš ti biti na njivi i kopati nos i onda dođe inspiracija. Kao šetam uz reku pa dođe inspiracija. To je amaterski.

Stari ljudi koji nisu duhovno jaki su neizdrživi. Babu koja nije imala nikakvu duhovnost, koja ništa nije radila nego je samo to oko lepote i sad misli da je lepa, i misli da je to jedino njeno što valja, e to je neizdrživo gledati. A onda vidiš neku bakicu bez trunke šminke koja je pomirena sa sobom, onda vidiš tu lepotu.

O ČOVEKOLJUBLJU

Moj najveći uspeh je porodica. Ja bi zabranio ljudima koji nemaju porodicu da se bave politikom. Jer oni ne vide tačnu sliku sveta. Oni jadni misle da vide, ali ne vide. Ili se monaši ili se ženi. A da ne ulazimo u teme oko toga gej i ostalo. Tužiće me neko.

foto: Screenshot televizija Hram

Ali opet i kad o tome pričamo, to mora da prolazi kroz čovekoljublje. Kakav god da imate stav prema tome vi imate ispred sebe čoveka a ne ideju. Vi preko puta sebe nemate geja nego čoveka. A ne da gledate to odozgo, pa sad su ovi protiv, ovi su za. Nemoj mi te priče - Ja verujem u Boga ali mrzim gejeve. Kako?! I onda taj neki npr izjavi - Ma ja bih sve njih pobio, a idem u crkvu stalno, nema šanse da propustim.

E meni to nije jasno. To tako ne ide.

Na Svetoj gori, pogotovu ranije, razbojnici su upadali u kelije i pljačkali. Znaju oni da nemaju šta da nađu ali se eto nadaju da je neko ostavio neki prilog. Monasi se brane, tuku se sa njima. Ali ne zbog tih para nego da ne obeščaste ikone, da ne naprave neki zulum, da ne ponize svete stvari. Znam jednog sveštenika kome je jedan vernik psovao majku, oca, brata, sestru... E kad mu je opsovao crkvu, on se okrenuo i nogom ga opalio u glavu. Nokautirao ga. Živa istina. Znači postoji granica. Brani se svetinja. Kao kad braniš porodicu, braniš svetinju života.

Kurir.rs/TV Hram

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...