Huan Karlos Martinez Mondragon nije ime lika iz španske serije, čak nema nikakve veze ni sa Španijom. Huan je softverski inženjer iz Meksika koji već pet godina živi i radi u Srbiji. Otkud to da se jedan stranac programer odlučio za život u našoj zemlji?
Nakon završenih studija u Moreliji, zaposlio se u jednoj IT kompaniji. Iako deluje kao dobar početak za mladog programera, jedna situacija ga je navela na neočekivani potez – da ode iz zemlje.
“Jednog dana dolazim u kancelariju, kolega dobio trofej na kom piše ‘Čestiitamo na 10 godina rada kod nas’ i čovek kaže: ‘Nisam ni znao da je prošlo deset godina’. Tada sam rekao sebi: ne želim da se probudim za deset godina i doživim to isto. Imao sam tada 26 godina, hteo sam da uradim nešto više. Prvo sam razmišljao da upišem neki master, da ne budem više u Meksiku, jer me je uvek interesovala druga kultura, drugi jezik”, priseća se Huan za Otvoreni kofer.
Jezici su Huanov hobi. Pored maternjeg, španskog, govori još sedam jezika: engleski, francuski, nemački, japanski, ruski, arapski i sada srpski.Od mastera je tada odustao, ali je došao na ideju kako da svoj hobi iskoristi za odlazak iz Meksika.
“Ljudi sa kojima sam se družio imali su plan da idu u Češku, jedan od njih je tamo studirao, pomislio sam: ok, naučiću nešto novo. Dogovorili smo se da otvorimo školu jezika u Pragu. Imao sam nešto ušteđevine i nasledstva. Planirali smo više od godinu i po dana. Rešili da kada stignemo otvorimo firmu i tražimo vizu. Međutim, brzo su počele nesuglasice među nama, ni ljudima nisam bio zadovoljan, nisu bili prijateljski nastrojeni kao ovde. Nije mi se dopao život u Češkoj.”
Nakon tri meseca boravka u Pragu bez vize morao je da napusti Šengen zonu. Rešio je da se ne vrati u Meksiko, ali gde da ode? Odlučio je da to bude zemlja gde makar nekog zna, dok ne odluči šta dalje.
“Kada sam imao 20 godina upoznao sam jednu Srpkinju na workshopu. Odlučio sam da je posetim. Javio sam joj se, rekao da planiram da idem negde, ali da ću nekoliko nedelja biti u Beogradu. Došao sam, nismo mnogo komunicirali, ali sam tokom tih mesec dana u Beogradu upoznao mnogo ljudi.”
Nije ni mogao da pretpostavi da će ga jedno od tih poznanstava tokom jedne večeri dovesti do prvog posla u srpskoj prestonici i da će baš Srbija biti zemlja u kojoj će ostati.
“To je bilo čudno. Već sam mesec dana bio u Beogradu. Bio sam malo tužan i rešim da odem na pivo. Dok sam sedeo u tom kafiću počnem da pričam sa jednim dečkom, ispričam otkud ja tu, pitam me čime se bavim, ja mu kažem. Kaže on: Ja radim u jednoj IT firmi, jel možda hoćeš da konkurišeš za posao? I tako ja konkurišem, odem na intervju. Dve nedelje kasnije su mi javili da sam dobio posao.”
Radno mesto je bilo u Kragujevcu. Za potrebe posla je često putovao u Bugarsku. Odgovaralo mu je da ne bude u velikom gradu, jer je, kaže, to već iskusio u Meksiku.
“Beograd je turistički grad, čak iako mnogi kažu da nije. Delovalo mi je kao da ima problema sa saobraćajem. Iako nisam znao mnogo o Srbiji Kragujevac mi se činio kao bolja opcija pošto je manji grad. Posle godinu i po dana sam pričao: ovde nema ništa. Onda sam rešio da se vratim u Beograd. Dobio sam posao u kompaniji SevenBridges. Sada sam baš zadovoljan poslom.”
Srpski jezik počeo je da uči kroz knjige, a kako mu je drugi hobi kuvanje, među prvim rečima koje je savadao bili su nazivi sastojaka, voća, povrća. Od prvog hobija nije uspeo da napravi biznis, ali je rešen da sa drugim uspe.
“Svakako ne planiram da odustanem od svog posla, proramiranja, ali imam ideju da otvorim restoran meksičke hrane. Primetio sam da ljudi ovde vole kukuruz, proju i kačamak, ali i da vole meksičku kulturu, mada moram da priznam da ne poznaju autentičnu meksičku kuhinju. Buritos nije meksička hrana, ni pšenična tortilja, tako jeste. Meksička hrana nije ni ljuta. Rešio sam da promenim taj utisak, da ljudi ne moraju da putuju u Meksiko da bi znali šta je autentično.”
Taj restoran će, kaže, biti nešto što će ga zauvek vezati za Srbiju. A na pitanje da li bi preporučio nekome odlazak u Meksiko, Huan odgovara:
“Meksiko je dobro mesto za život, ali je ovde sigurnije. Plate u Meksiku su dovoljne, ali verujem da ovde imam bolju platu. Život je tamo skuplji nego ovde. Takođe, tamo je outsourcing veoma popularan, pa je teško dobiti posao u firmi gde imaš dobre uslove i dobru atmosferu. To se teško nalazi.”
“Ono što je Meksiku veoma potrebno je turizam. Mnogo toga može da se nauči o meksičkoj kulturi. Ima mnogo festivala, dobre hrane… Ono što nam je zajedničko jeste ta povezanost sa porodicom. Takođe, ima da se vidi mnogo više od mora. Dešava mi se da mi ljudi kažu: ‘bio sam u tvojoj zemlji’, kad ih pitam gde, kažu u Kankunu. To mesto je sve samo nije meksikansko”.
NA ŠTA JE NAJTEŽE NAVIĆI SE U SRBIJI?
“Nije mi još uvek razumljiva radoznalost ljudi. Ljudi me ovde pitaju kolika mi je plata. U Kragujevcu su me često pitali koliko imam godina i zašto nisam oženjen, zašto nemam dete. To kulturan u Meksiku ne pita. Pored toga – apatija. Ne razumem baš kako stvari funkcionišu ovde, ali često čujem ogovaranje umesto pokušaja da se nešto promeni. Kažu: ne možeš ništa da uradiš. Uvek možeš”.
Kurir.rs/Otvoreni kofer
NE PROPUSTITE
