Analitičar Marko Matić osvrnuo se na aktuelnu situaciju u srpskom pravosuđu i kritički prokomentarisao postojeće stanje u toj grani vlasti. Njegov autorski tekst prenosimo u celosti:
"Iako stanje u pravosuđu već čitavu deceniju predstavlja jedan od gorućih problema srpskog društva, svedoci smo da se ta rak rana našeg društva u fokusu pažnje javnosti nađe tek sporadično, i to po pravilu onda kada javnost bude zgrožena ponovljenim zločinom nekog, sticajem čudnih okolnosti oslobođenog kriminalca povratnika ili, pak, onda kada sudovi, mimo svake pravne logike i zdravog razuma, donose oslobađajuće presude licima za koje i “vrapci na grani” znaju čime se zaista bave. Poslednja javna rasprava o stanju u srpskom pravosuđu, dotakla je samu srž problema koji se ogleda u potpunom odsustvu principa odgovornosti kome bi pravosudna grana vlasti, kao nosilac veoma važnih javnih ovlašćenja, itekako morala biti podvrgnuta. Neupitna je činjenica da, još od partijske čistke u našem pravosuđu, koja je pod maskom navodne reforme pravosuđa počinjena 2009. godine, Srbija kao država luta između potrebe da se stanje u pravosuđu napokon uredi po najvišim demokratskim standardima modernih društava i imperativa očuvanja nezavisnosti te grane vlasti.
Zbog toga smo i zapali u svojevrsnu pat poziciju koja u praksi rezultira narastajućim haosom i neodgovornošću domaćeg pravosuđa, što skupa sve više izaziva uznemirenost običnih građana. Na tu, više nego očiglednu činjenicu, nedavno je ukazao i predsednik Republike Aleksandar Vučić kada je, nezadovoljan sve češćim informacijama o oslobađajućim presudama okorelim kriminalcima, javno postavio pitanje kako je moguće da bude prekinuta istraga protiv Filipa Koraća, čoveka za koga svi u Srbiji znaju čime se bavi i na koga svi dokazi ukazuju kao osumnjičenog za naručivanje ubistva u Beogradu? Nakon što je predsednik postavio posve logično pitanje koje je ispravno prepoznao kao nešto što tišti većinu građana Srbije, iz pravosuđa i takozvanih strukovnih udruženja, a uz sadejstvo, za širenje destruktivnih poruka uvek raspoloženih medija, usledile su salve kritika i primedbi sa identičnom tezom kako se takvim istupima i javnim pitanjima direktno atakuje na nezavisnost pravosudne grane vlasti. S obzirom da u tim kritičkim opservacijama ni jednom jedinom rečju nije pomenut problem odgovornosti te iste grane vlasti, kao njene ključne nedostajuće stavke, državni sekretar u Ministarstvu pravde Radomir Ilić javno je ukazao na to da je suština problema u odsustvu efikasnih mehanizama eksterne kontrole pravosuđa, izrekavši pri tome svoj lični stav da bi tu kontrolu mogao da vrši i predsednik Republike kao jedini nosilac legitimnosti koji je izabran neposrednom voljom građana.
Iako taj predlog Ilić nije izneo u ime ministarstva čiji je funkcioner, niti Vlade, već isključivo u formi opaske iz domena ličnog razmišljanja, to nije zasmetalo samoproglašenim ekspertima i dežurnim zaštitarima nakaradno postavljene nezavisnosti našeg pravosuđa, da se svim silama obruše na ovaj predlog, pripisujući ga skrivenoj nameri državnog vrha da pod svoju kontrolu stavi pravosudnu granu vlasti. Sa gotovo identičnom tezom da vlast „vodi kampanju protiv sudstva“ koja „priprema teren za jačanje političkog uticaja na pravosuđe“, javili su se gotovo svi oni koji su u odbrani nezavisnosti pravosuđa videli idealnu priliku da se politički obračunaju sa predsednikom Srbije. Tako je Vida Petrović Škero, predsednica Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i bivša predsednica Vrhovnog suda, poručila da bi uvođenje bilo kakve eksterne kontrole u radu pravosuđa bila protivustavna pošto „sudija ne može da odgovara za stručno mišljenje dato u radu“. Da su napadi na pravosuđe deo kampanje u kontekstu promene ustavnog položaja pravosuđa ocenila je i Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava JUKOM, dok je Društvo sudija Srbije pozvalo Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca i Republičko tužilaštvo da reaguju i „ukažu na protivpravnost i neprihvatljivost opisanog postupanja predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti i pojedinih medija“.
Advokatska komora Srbije je pozvala sve vršioce vlasti da „pokažu viši stepen odgovornosti prema društvu, suzdržanost i odmerenost prilikom davanja ocena o radu pravosudnih organa“, dok je predsednik Advokatske komore Vojvodine Vladimir Beljanski izjavio da je „predlog državnog sekretara u Ministarstvu pravde suprotan principu vladavine prava“. Kao i o brojnim drugim političkim pitanjima, svoj stav o zadatoj temi dao je i, neizostavni učesnik u svim političkim raspravama, sudija Apelacionog suda Miodrag Majić koji je ukazao na “mračne” namere vlasti navodeći da je „ovo prvi put da su se čule reči da je pravosuđu potrebna ‘eksterna kontrola’ od strane ljudi koji jedini imaju legitimitet“. Zanimljivo je, međutim, da je pre samo nešto više od godinu dana, u slučaju lažirane otmice novinara Stefana Cvetkovića, Majić tu istu nezavisnost pravosuđa “branio” tako što je javno vršio pritisak na tužilaštvo zahtevajući da se taj istražni organ, još u toku same istrage, obrati javnosti i potvrdi nešto što se pokazalo netačnim. Da je priča o uvođenju eksterne kontrole pravosuđa suvišna i nepotrebna poručio je i profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić koji je naveo da kontrola već postoji „u obliku Narodne Skupštine, jer sve sudije u osnovi prođu kroz izbornu proceduru koju verifikuje parlament“.
Pod plaštom prenošenja reakcija “stručne javnosti”, u kampanju za “zaštitu nezavisnosti pravosuđa”, uključili su se i antivladini mediji u Srbiji poput N1, Nove S, Insajdera, Peščanika, Dojče velea (DW), Radio slobodne Evrope (RSE), lista Danas, te nedeljnika Vreme i NIN. U tom smislu, posebnu ulogu odigrali su sugestivni naslovi poput onog u DW: „Vlast u Srbiji želi poslušnije pravosuđe“ ili „Predsednik testira srpsko pravosuđe“ koji je osvanuo na sajtu RSE što više nego ilustrativno govori o političkim motivima čitave kampanje. Ono što je, međutim, izostalo u svim pomenutim „stručnim reakcijama“ jeste izjašnjavanje “eksperata” o ključnom pitanju: Da li u nedoslednostima i neefikasnosti u procesu odlučivanja srpskih sudova ti samoproklamovani stručnjaci vide neki problem, posebno u svetlu činjenice da su, kritikujući predloženi mehanizam eksterne kontrole, upadljivo propustili priliku da kao stručna javnost iznesu bilo kakav predlog u pogledu uspostavljanja odgovarajućeg mehanizma kontrole rada nosilaca pravosudnih funkcija? Da im je, bar samo malo bilo stalo do zaštite zakonitosti i osnovnih pravnih principa i prava građana Srbije, čemu pravosuđe treba da služi i čiji je ono servis, dušebrižnici ne bi propustili priliku da koju reč progovore i o katastrofalnom stanju u pravosuđu u kome je neodgovorno ponašanje nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija dostigla alarmantne i potpuno neprihvatljive razmere.
Umesto da konstatuju neupitnu činjenicu da srpsko pravosuđe, kao nosilac veoma bitnih javnih ovlašćenja, pati od manjka odgovornosti i da sa svoje stručne strane predlože neke od mogućih mehanizama za rešavanje tog gorućeg problema, pomenuti stručnjaci isključivo su se fokusirali na kritiku i osporavanje “nedopustivih namera izvršne vlasti” koja im se prividela iza, tek uzgred pomenute ideje da bi ubuduće predsednik mogao da bude centralna figura eksterne kontrole pravosudne grane vlasti. I pored toga što je ta ideja izneta u formi ličnog stava i što je jasno naglašeno da iza nje ne stoje zvanični organi Republike Srbije, zbog čega ona nije ni imala status zvaničnog predloga, izjavu sekretara Ilića kritizeri su iskoristili kao neupitni dokaz namere aktuelnih vlasti u Srbiji da naruši nezavisnost pravosuđa, zbog čega je jednostavnom zamenom teza rasprava skrenuta na potpuno sporedni kolosek, dok je ključno pitanje uspostavljanja principa odgovornosti pravosudne grane vlasti, kojoj podležu i zakonodavna i izvršna, potpuno ignorisano i prenebregnuto.
Tako smo ponovo došli u situaciju da jedna dobro organizovana, politički instruisana strukovna kasta javno demonstrira svoj status “države u državi”, kao nešto što je trajno i nepromenljivo i što niko, pa čak ni oni iza kojih stoji volja većine građana Srbije, ne sme da dovodi u pitanje. To što takvo stanje u praksi rezultira zabrinjavajućim širenjem osećaja nepravde kod običnih građana Srbije, što u nekom trenutku može da dovede i do toga da oni u sve većem broju počnu da uzimaju pravdu u svoje ruke što bi nas kao društvo odvelo u Hobsovo predpolitičko stanje gde je čovek čoveku vuk, nosioce i korisnike pravosudnih beneficija kao da uopšte ne dotiče. A o brizi za budućnost naše dece koja u okolini škola sve češće sreću narko dilere da i ne govorimo. Da je stanje alarmantno i na duži rok neodrživo, redovno se ukazuje i u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije, gde se iz godine u godinu pravosuđe označava kao jedna od najproblematičnijih oblasti kojoj nedostaju ozbiljna sistemska rešenja i mehanizmi koji bi doveli do toga da Srbija u punoj meri postane pravna država u kojoj je uspešno implementiran princip vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom. S druge strane i EK pokazuje nekonzistentan i posve nelogičan odnos prema tom pitanju. S jedne strane ona izvršnim i zakonodavnim vlastima redovno spočitava odgovornost za loše stanje u pravosuđu, dok im, s druge strane, uskraćuje bilo kakvo pravo na uređivanje i uspostavljanje sistemskih mehanizama za regulisanje stanja u toj grani vlasti. I to je onaj ključni problem zbog koga se godinama unazad vrtimo u krug i zbog koga ćemo, hteli to ili ne, na kraju ipak morati da prelomimo da li su nam važnija apstraktna i, posve nelogična, pravila i zahtevi EK kojih se često ne drže ni same članice Unije ili, pak, budućnost naše dece i društva u kome će ona sutra živeti.
Međutim, nezavisno od primedbi Evropske komisije, stručnjacima je odavno jasno, a to isto intuitivno oseća i većina građana Srbije, da sa ovakvim pravosuđem u društvu nije moguće dostići odgovarajući nivo pravde i pravednosti što je, pored očuvanja stabilnosti i ekonomskog prosperiteta, jedan od tri ključna politička imperativa svake odgovorne i racionalno usmerene vlasti. To što mogućnost da predsednik imenuje sudije kritičari ne smatraju primerenom niti dobrim rešenjem i dalje ne znači da problemi sa srpskim pravosuđem i dalje nisu tu. Posebno sa stanovišta običnog građanina, koji kao poreski obveznik finansira postojanje i funkcionisanje pravosudnog sistema i koji s pravom od njega očekuje da bude servis građana koji se efikasno bori protiv kriminala i na taj način društveni poredak čini pravednim i pravičnim. Danas je malo ljudi u Srbiji koji se neće složiti sa konstatacijom da ovakvo kakvo je danas, srpsko pravosuđe ne ispunjava ni jedan od pomenuta dva imperativa. To što je isto takvo nezadovoljstvo izrazio i predsednik Republike lično, ni na koji način ne može se karakterisati kao politički pritisak na pravosuđe jer ono kao zahtev nije usmereno na guranje ljudi u pravosuđu da ne rade svoj posao ili da u obavljanju svojih dužnosti krše zakon, već naprotiv, ovde se isključivo može govoriti o ukazivanju na potrebu da srpsko pravosuđe najzad počne da radi svoj posao na valjan način.
S obzirom da samo javno deklarativno izražavanje tih želja nije, niti će biti dovoljno da tužioci i sudije promene svoj dosadašnji odnos prema poslu za koji su školovani i plaćeni da ga obavljaju, a još manje da razbije uhodane obrasce koji su pustili duboke korene u našem pravosudnom sistemu, neophodno je da država razvije odgovarajuće mehanizme kontrole i odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija. Dakle, pored nezavisnosti pravosudne grane vlasti, koja je garantovana Ustavom, od ništa manjeg značaja nije ni potreba za obezbeđenjem efikasne kontrole odgovornosti nosilaca funkcija ove grane vlasti. I to niko argumentovano ne može da ospori. Jedino što, oni koji žele da stanje ostane isto i nepromenjeno, mogu da urade jeste da stalnim zamenama teza zbunjuju javnost i da sebe, na krajnje neodgovoran i licemeran način, stalno predstavljaju kao žrtve zle politika koja im, gle čuda, ne da da rade svoj posao. Svakome ko bar malo poznaje stanje u našem pravosuđu i ko je bar jednom došao u dodir sa tim delom državnog sistema vlasti zna koliko su ova opravdanja i argumenti daleko od istine i realnosti u kojoj živimo. Pa ipak, više od organizovane hajke koja je pokrenuta protiv predsednika Republike, trebalo bi da nas zabrine muk i ćutanje svih onih koji se slažu sa ocenama koje je izneo predsednik Vučić, a koji se nisu usudili da se upuste u diskusiju koja se tim povodom povela. Tako se javno stiče utisak da je, uprkos tome što su svi argument na njegovoj strani, predsednik Vučić ostavljen potpuno sam da vodi bitku koja se tiče svih nas. Potpuno je neshvatljivo da je u odbranu neodgovornosti i bezakonja u pravosuđu ustala čitava kasta koja pripada toj grani vlasti, dok sa druge strane, osim predsednika, svi izbegavaju da u javnost izađu sa jasnim stavom i argumentima kojih u ovom slučaju imaju ima na pretek.
Kako je moguće da se nije našao baš niko ko bi Vidi Petrović Škero objasnio da sudije u svom radu ne iznose stručna mišljenja već donose odluke od kojih zavise sudbine i životi velikog broja ljudi. Da se među tim sudijama koji navodno iznose stručno mišljenje, nalazi i neko ko je na slobodu pustio “Malčanskog berberina” koji je ubrzo nakon toga ponovio zločin za koji je već nekoliko puta osuđivan. Ili da profesoru Liliću odgovori da to što Narodna skupština bira nosioce pravosudnih funkcija ne znači da i kontroliše njihov rad, pošto je kontrola prepuštena Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca u kome sede ljudi koji svoje rođendane ponosno proslavljaju sa osuđivanim narko dilerima i kriminalcima. Posebno je licemerno ćutanje onih koji inače ne propuštaju priliku da iznesu mišljenje o svemu i svačemu i koji se redovno, kada im to donosi političke poene i ličnu korist, pozivaju na predsednika Vučića i politiku koju on vodi. I dok mi neodgovorno puštamo da predsednik Vučić sam bije naše bitke i rešava probleme koji se tiču svih nas, druga strana složno i horski brani svoje stečene pozicije kako bi u miru mogla da nastavi da parazitira na leđima građana Srbije i kako bi, sa njom povezane interesne grupe, na miru mogle da legalizuju svoje bezakonje. Opasno je ako uspeju u tome, očiglednoj nameri guranja tog gorućeg problema pod tepih. Opasno je ako ih se ponovo setimo tek onda kada nam se ponovi neki novi “berberin” ili neki novi Filip Korać. Mi kao društvo moramo da budemo svesni da je neuređeno stanje u pravosuđu naša rak rana i da, polazeći od te činjenice, svakodnevno neumorno tragamo za odgovarajući mlekom za tu bolest. U tom nastojanju očigledno je da ne možemo, niti ćemo moći da računamo na pomoć onih koji su uzrok problema ali, nažalost, ne i deo preko potrebnog rešenja".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
