SRDAN GOLUBOVIĆ REDITELJ I PROFESOR NA FDU: Ratovi su nas uništili, izgubili smo osećaj za druge

Film "Otac" Srdana Golubovića nastao je na osnovu istinite priče o Đorđu Joksimoviću i protekle nedelje osvojio je čak dve nagrade na filmskom festivalu u Berlinu.

Slično kao i u njegovim prethodnim ostvarenjima "Klopka" i "Krugovi", glavni junak Nikola, kog igra Goran Bogdan, postaje diskretni heroj, a prema Srdanovim rečima, prema takvih ljudima izgubili smo svaki vrstu empatije. Golubović u intervjuu nedelje za Kurir govori i o aktuelnim temama kao što su stanje u Crnoj Gori i koronavirus.

Da li ste iznenađeni uspehom filma?

- Nagrada publike je najveća nagrada koju film može da dobije. Nisam iznenađen jer sam na projekcijama video kako ljudi reaguju. Na premijeri sam osetio da publika diše s filmom. Velika je stvar da ovu nagradu dobije jedna mala kinematografija s jednom takvom teškom temom koju tretira. "Otac" nije ni komedija, već teška porodična drama na jeziku koji ljudima nije poznat. Za reditelja je to najlepša nagrada jer nam je u Berlinu svih pet projekcija bilo rasprodato i film je videlo više od 4.000 ljudi.

Emotivno vam je bila važnija premijera na Festu. Da li naš festival može u budućnosti da bude najvažniji na Balkanu?

- Fest je nekad bio najvažniji festival. Međutim, izgubili smo bitku i trku zbog rata. Mislim da možemo da povratimo stare pozicije jer Jugoslav Pantelić i njegovi saradnici dobro rade svoj posao. Fest će teško dostići Sarajevo. SFF je dugo pravio tu poziciju najznačajnijeg festivala u regionu. Konačno ove godine imamo fantastične goste Kostu Gavrasa, Džona Malkoviča... Mi odmah tražimo rezultat, ali su se okolnosti promenile. Nije tu glavno pitanje novca, a Festu se desilo da se sve što je gradio godinama sruši preko noći.

Šta vas stranci pitaju o filmu?

- Strancima jedino nije jasno kako je moguće da neko ide dve godine na posao, a da ne dobija platu. Oni su se smejali i plakali na istim mestima kao i naša publika. Jedino što im nije bilo jasno gde su sindikati i država koji štite prva radnika.

Da li film ima moć da to promeni?

- Umetnost nema moć da menja društvo. To je bilo ranije, šezdesetih godina, s pojavom seksualne revolucije. Umetnost danas utiče na pojedinca, a kad ih je više, oni zajedno mogu da menjaju stvari u jednom društvu.

Film je inspirisan sudbinom Đorđa Joksimovića, kome su oduzeli troje dece. Šta biste vi konkretno promenili u zakonima koji se bave socijalnom politikom?

- Apsurdno je da jedan hranitelj dobije 100.000 dinara za troje dece, a socijalna pomoć ugroženim porodicama je samo 15.000 dinara. Treba povećati ta izdvajanja kako bi roditelji mogli da izdržavaju svoju decu. Za Đorđa Joksimovića i celu priču u vezi sa filmom bio mi je ključan njegov susret s decom. Kad su te devojčice krenule njemu u zagrljaj i počele da plaču, meni je bilo jasno da te priče da on nije brižan otac nisu tačne. Deca njega obožavaju, a to što nije mogao da im obezbedi normalan život, druga je tema. On i danas vodi svoju bitku. On sada ima kuću i posao, ali njegova deca ne mogu da se vrate svojoj kući.

Zašto smo izgubili empatiju prema svetu oko nas?

- Ljudi su svuda u svetu izgubili osećaj za solidarnosti. Kod nas je to samo vidljivije jer smo se hvalili da smo solidarni i dobre komšije, da ne zaključavamo vrata i jedni drugima pozajmljujemo stvari. Živeo sam u Jugoslaviji i sećam se toga. Međutim, onda su nam se desili ratovi i jedna vrsta beznađa koja je to promenila. Postali smo deo kulture koja se deli na bogate i siromašne, gubitnike i pobednike. Kapitalizam je došao i kod nas. Danas je sve manje te sredine. U Jugoslaviji je razlika između najmanje i najveće plate bila 1:7, a danas je jedan prema nekoliko hiljada. Današnja vrednost je biti bogat i pobednik, što nam je stiglo iz zapadne kulture.

U Berlinu ste tokom festivala mogli da rezervišete sto samo u kineskom restoranu jer tamo neće niko da sedi zato što se plaše koronavirusa.

- Bilo je to zabavno iskustvo. Svake godine imamo sastanke s ljudima iz bivše Jugoslavije i teško je naći sto za 15 ljudi. Kolega iz Sarajeva je predložio da idemo u kineski restoran jer tamo nikog nema i tako je bilo.

Gde je granica između podizanja svesti ljudi o bolestima i širenju panike?

- Dobro pitanje. Slušam na vestima da su ljudi odbili da pomognu ženi koja je pala na ulici. Moramo pomoći i Kinezu ako mu pozli na ulici. Izgubili smo empatiju.

Da se vratimo na region... Situacija u Crnoj Gori se očigledno ne smiruje.

- To je manipulacijama s obe strane. Moje je poreklo iz Crne Gore i žao mi je što se ta pitanja ne rešavaju ozbiljnim dijalogom. Narod se plaši da kaže šta misli, ali političari moraju da nađu rešenje. Meni je žao što su odnosi između Srbije i Crne Gore nikad gori. Ko je krivac i nije važno. Nedopustivo je da se pravi neprijateljska atmosfera jer su naša povezanost i bliskost jasne i neoborive.

Da li ovo što se dešava u Crnoj Gori može da ima posledice po kulturu, kao što su nekad imali ratovi?

- Ratovi su nas unazadili 50 godina. Danas živimo posledice tih devedesetih godina. Sve može da se rasturi za jedan dan. Može to da ima velike posledice za kulturu. Mi smo kao kinematografija uspeli da se uspostavimo od 2010. godine i da imamo svoje mesto. Jugoslavija je nekada imala svake godine film u Kanu, Berlinu i Veneciji, a danas smo srećni kad nas prepoznaju.

Kada ćemo se vratiti na te festivale?

- Očekujem da će tek da se pojave dobri filmovi i da će ulaganje i dobar rad Filmskog centra Srbije dati rezultate. Moramo ići korak po korak, a kada će se to desiti, ne znam, ali se to videlo s filmom "Otac", da smo blizu prve lige i pozornice svetskog filma. Bez dobrog sistema nema uspeha i on je samo incident.

Radite kao profesor na FDU. Kakav je vaš stav o privatnim umetničkim akademijama?

- Nije dobro da postoji monopol i samo jedna akademija. Nisam za to zadužen, ali je vrlo važno po kakvom programu fakulteti rade i šta nude svojim studentima koji za to plaćaju. Ima izuzetnih glumaca s privatnih akademija, a ima i slabih. Dobro je kad postoji zdrava konkurencija. Nije dobro da ima šest glumačkih škola, a najgore je kad mladim ljudima dajete lažnu nadu.

O obrazovanju

GLUMCIMA NE POMAŽU PARTIJSKE KNJIŽICE

Šta kažete svoji studentima, šta ima bolji prolaz - diploma ili članska karta neke političke partije?

- U umetnosti moraš da pokažeš rezultat i nikakva članska karta neke stranke ne može da ti pomogne. Na kraju se gleda da li imaš dara ili ne. U nekim drugim profesijama je to potpuno drugačije. Naše društvo izgubilo je identitet jer su ljudi s kupljenim diplomama zauzeli pozicije onih s koji su ih stekli s mnogo znoja. To je razlog što neki pametni ljudi odlaze iz zemlje i naša najveća tragedija što su neki rođaci, ljudi s kupljenim diplomama i članovi partije zauzeli njihova mesta. Nekako se nadam da je to pitanje ovog trenutka i da će to da se raščistiti. Mislim da će morati da se desi ozbiljna revizija sistema obrazovanja jer nikad nismo imali neobrazovaniji narod, a više doktora nauka i fakultetskih diploma. Škole u koje smo mi išli nisu te škole. Ključna stvar za jedno društvo je obrazovanje, a mi smo to ispustili. Voleo bih da se stane na put lažnim diplomama.

O preminulom glumcu

GORAN BOGDAN NIJE GLOGOVČEVA ZAMENA

Koliko je bilo teško naći glumca koji će igrati glavu ulogu, s obzirom na to da je uloga pisana za Nebojšu Glogovca?

- Nebojša se mesec dana pred početak snimanja razboleo. Kad nas je napustio, insistirao sam kod producenata da odložimo snimanje za šest meseci. Nisam želeo da tražim njegovu zamenu, već da pravim sve iz početka. Promenio sam godine glavnog junaka, na kasting su pozvani glumci mlađi od 40 godina i tako se pojavio Goran Bogdan.

Kurir.rs/ Razgovarao Ljubomir Radanov Foto: Nemanja Nikolić