Od malih nogu želela sam da idem u Vojnu gimnaziju, ali je takva želja, jedne devojčice 80-tih godina prošlog veka, u malom šumadijskom selu, bila tumačena kao predugo gledanje američkih filmova i dečja mašta, otkriva nam poverenica Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji, priznaje da nije od malih nogu sanjala da će se baš ovim ili sličnim poslom baviti. Ipak, kaže i da je, slučajno ili ne, ta profesija nekako nju pronašla. I istina je da se odmalena borila za ravnopravnost polova, jer je još kao devojčica maštala da bude vojnik!
Ta njena želja, iskreno će ona u razgovoru za Kurir, osamdesetih godina prošlog veka, u malom šumadijskom selu, njenim rodteljima nije bila prihvatljiva, već je tumačena kao plod dečje mašte i predugog gledanja američkih filmova.
Da li ste tokom odrastanja i mladosti i vi, kao devojčica i devojka našli u situacijama u kojim ste bili izloženi verbalnom ili fizičkom nasilju?
- Da. Verujem da nema čoveka koji je odrastao u "staklenom zvonu", pa da već od malih nogu na neki način nije osetio napravdu. Za žene to posebno važi jer predugo traje patrijarhat, pa su mu koreni duboki. Bilo je raznih uvreda i nepravdi koje su uticale na moj odnos prema životu, ali to su bile i važne lekcije.
Koliko vam te životne lekcije pomažu u poslu koji danas obavljate?
- Pomažu mi mnogo u svemu što radim, uglavnom vidim i čujem ono što od mene zavisi. Svesno kažem uglavnom, jer sam svakako napravila i neki propust, a možda njime učinila i nepravdu. Trudim se da nepravde koju ja mogu ispraviti i ispravim, bilo u kući, okruženju, na poslu. Nažalost, ruke su mi pune posla, ali nikad nisam prestajala da verujem da malo verovatno ne znači nemoguće.
Jeste li se kroz život vodili idejom da ličnim primerom utičete na to da se loši obrasci ponašanja menjaju?
- Jesam. Nema boljeg od ličnog primera, a uvek ima neko ko se ugleda na vas, posebno kada radite posao koji je javan i za koji snosite odgovornost. Lakih rešenja za promene obrazaca uglavnom nema, iako se ponešto, što nalikuje čudu, sporadično i događa. Bitno je biti spreman da ih menjaš i da se suočavaš sa posledicama svojih odluka. Sa tim nemam problem, jer sam vaspitavana da bez velikog truda rezultata nema.
Da li je to bio razlog da se opredelite za ovu profesiju?
- Nisam sigurna da li sam je izabrala. Jednostavno su se poslovi koji podrazumevaju zaštitu i podršku drugima, najčešće slabijima, pred mene postavljali kao znak koji sam razumela. Radim ovaj posao sa velikom ljubavlju i zahvalnošću.
Kada ste odlučili čime želite da se bavite?
- Od malih nogu želela sam da idem u Vojnu gimnaziju, ali je takva želja, jedne devojčice 80-tih godina prošlog veka, u malom šumadijskom selu, bila tumačena kao predugo gledanje američkih filmova i dečja mašta. Roditelji nisu popustili. Danas sam na čelu institucije koja se izborila za to pravo devojčica. Ne znam da li je slučajnost, ali ja sam zbog toga srećna.
Kada već govorimo o odnosima sa roditeljima, kako vaša deca doživljavaju vašu profesiju? Oni su dečaci, a vi se botite za prava žena...Kakve savete im dajete?
- Moje dečake savetujem da slede svoje želje i imaju velike snove, biraju posao koji vole, budu istrajni i strpljivi i da samo veliki rad dovodi do ostvarenja snova. Učim ih i da uživaju u životu, prave balans, pomažu drugima koliko mogu i podignu se kad su skrhani od raznih vrsta dečačkih boli, jer suze su OK, i vitezovi plaču. Mnogo toga sam naučila od njih, kakva je to prednost koja dolazi od čistoće duše i nemanja iskustva. Oni mi daju ideje i predlažu rešenja problema kojih se ja za još tri života ne bih setila.
Vratimo se na ono čime se profesionalno bavite. Na osnovu vašeg dosadašnjeg iskustva, dokle je Srbija stigla kada je reč o ravnopravnosti polova? Možemo li da se poredimo sa najrazvijenijim državama?
- Učinjeno je dosta, naročito u zakonodavnom smislu, i više nego neke druge evropske zemlje. Ipak, praksa je nešto drugo. Nisam ljubitelj poređenja jer je to vrlo složen proces. Pitanje rodne ravnopravnosti se često zloupotrebjlavalo u razne, uglavnom promotivne, svrhe, a nekad se i banalizovalo. Puna usta rodne ravnopravnosti, a u praksi dominatni patrijarhalni obrasci "ženama je mesto za šporetom", "pravi se pametna", zatim "lepa je - to svašta znači osim da je dobra u svom poslu", " nisu to poslovi za žene ili u najgorem "istukao je, jer je sigurno zaslužila". Valja još mnogo da radimo na prmeni kulturnih obrazaca.
Iza nas je period borbe sa epidemijom koronavirusa koja još uvek traje, kako kažu stručnjaci...Statistika na nivou čitavog sveta je popriličn zabrinjavajuća kada je reč o porastu broja nasilja u porodici tokom pandemije. Kakva je situacija kod nas?
- To jeste bio globalni problem i tokom pandemije, jer u izolaciji i sa ograničenim kretanjem, očekivane su bile veće tenzije i nervoza u kući, i u porodicama u kojima nije bilo rizika od mogućeg nasilja. Očekivano je i da je teže prijaviti nasilnika, kada ste po ceo dan u zajedničkom prostoru, pa smo Vladi uputili inicijativu da za žrtve nasilja ne važi zabrana kretanja, već da u svakom trenutku kada uspeju da pobegnu od kuće mogu da prijave kao i da im se ne traži test da su negativni na virus kada dođu do sigurne kuće, već da im se pruži kompletna zaštita. Vlada je prihvatila naš predlog. Nastavljamo dalje da ukazujemo na veliki problem rodno zasnovanog nasilja i njegovu vezu sa diskriminacijom žena u društvu.
Ovog meseca institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti obeležava svoj jubilej - 10 godina. Šta se to promenilo u našem društvu uvođenjem ove institucije i koji je njen konkretan doprinos?
- Od toga da je zabrana diskriminacija, odnosno ravnopravnost bila dosadna i nepopularna tema, stigli smo do toga da se mnogi njome bave, i kome jeste i kome nije u nadležnosti. Na pojedinačnom planu, za prethodnu deceniju obratile su nam se hiljade građana čije smo slučajeve uspešno rešavali, naravno, i za vreme ove pandemije. Kada je u pitanju dostizanje pune ravnopravnosti, nigde nema lakih i brzih rešenja, ali kod nas ima opipljivog napretka - od potpunog nepoznavavanja insititucije, danas se naše preporuke poštuju u više od 80 odsto slučajeva, a problemi najranjivijih među nama mnogo su više prepoznati i stavljeni na državnu agendu. I možda najvažnije, svi oni koji su nekada mislili da mogu tako lako da diskriminišu a i dobijaju jeftine poene omalovažavajući slabije ili drugačije, danas će se potruditi da se ne nadju na "stubu srama" javnosti. Svesna sam ipak da je ispred nas puno posla, ali Srbija je izabrala put napretka uključujući i ljudska prava, pa verujem da smo spremni da zajedno nastavimo dalji rad, da naša zemlja bude bolje mesto za život svih građana.
Ipak, počela je izborna kampanja i svesni smo da to neće lako ići. Lider SSP Dragan Đilas optužio je vlast za maltretiranje njegove dece, iako ih niko nije ni spomenuo. Sa druge strane, imamo lupanje u šerpe i vređanje predsednika države, najbrutalnije pretnje njegooj deci...Kako gledate na to?
- Sve diskriminitorne, uvredljive, ponižavajuće izjave ili poruke poslate na bilo koji način, a koje smo nažalost imali priliku da vidimo i slušamo nedopustivi su, a naročito ako se odnose na decu i porodicu, u slučaju predsednika republike, a i svih političkih aktera i naravno, bilo čiju decu. Predstojeći izbori su prilika da se tokom političke kampanje prestane sa takvim ponašanjima jer ničija deca niti članovi porodice ne treba da budu stigmatizovani niti žrtve bavljenja politikom njihovih roditelja. Prorodica i posebno deca treba da budu granica koja se ne prelazi i o tome se mora strogo voditi računa, jer su svi u javnom prostoru obavezni da poštuju Ustav i zakone.
(Kurir.rs/Kristina Vasković)
