"Bele pahulje plesale su nad Pančevom kad je moj sin Miodrag Milutinović (36), koga sam odmila zvala Mića, ležao na bolničkom krevetu, za koji je bio čvrsto vezan podebelim kaiševima. U ludačkoj košulji, uvaljan u vlastiti izmet, nemoćno je posmatrao kako se sneg pokorava silnom dahu vetra, grleći rešetke na prozoru oronule od korozije."
Reči koje su pred vama, dragi čitaoci, obojene mračnim bojama surovog realizma, pripadaju Živani Milutinović iz Pančeva - Mićinoj majci. Mada nisam imao čast da se s njom upoznam, pismo koje mi je poslala - a čiji ste deo sadržaja već imali priliku da pročitate - otkrilo mi je da se ona izvesno vreme suočavala s gorkim osećajima praznine i bespovratnog sloma. Sedeo sam na dvosedu u svom domu, laktova naslonjenih na kolena, dok mi je Živanin roman, sveden na desetak stranica papira formata A4, pucketao pod prstima.
Na trenutak sam prestao da čitam jer sam shvatio da neću moći da nastavim bez podrške "džona barlikorna" (alkohol). Pismo sam odložio na krevet i u čašu sipao dva prsta svog omiljenog viskija. Pribojavao sam se da ću zbog ovog bolnog štiva, ogrnutog maglom ne tako davne prošlosti, poželeti da se čitavim bićem predam "džonu barlikornu".
- Stao sam, da vidimo - ovde - promrmljao sam dubokim basom, potom prstom dodirnuo mastilo na levoj strani hartije i nastavio da čitam.
"Moj Mića je bolovao od tremora desne ruke i desne noge. Kako su dani odmicali, stanje mu je bivalo sve gore. Lekovi više nisu pomagali. Posle pregleda u bolnici u Pančevu lekari su odlučili da ga pošalju u Kovin, na psihijatrijsko odeljenje. Malo mi je falilo da kleknem na kolena i molim lekara da to ne učini. Moj sin nije bio opasan, a ni lud. Ali moje molitve nisu bile uslišene, pa su Miću sutradan smestili iza rešetaka. Sobu je delio s alkoholičarima i ostalim zavisnicima i teškim bolesnicima. Pitala sam tehničare da li mogu da ga posećujem kako bih ga kupala, jer on to ne može sam. Međutim, oni su tvrdili da na odeljenju postoji osoba koja će to obaviti. Sledećeg dana zatekla sam sina oborene glave.
Pitala sam ga što je ne podigne, ali je rekao da ne može. Pozvala sam doktorku, ali je ona odgovorila da nema predstavu zašto je Mići pala glava. Izvela sam sina ispred sobe i dala mu voće i limunadu. Rekao mi je da se bolje oseća. Ali kad sam ga poslednji put posetila u toj bolnici, njegov izraz lica bio je zastrašujući. Uplašila sam se vlastitog deteta. Promrljao je da je vršio veliku nuždu i da nije mogao sam da se obriše. Otišla sam po sapun i peškir kako bih ga oprala. Ali, nažalost, nije bilo tople vode, a tehničari nisu odgovorili zašto. Bila sam prinuđena da vlažnim maramicama sinu brišem zadnjicu. Mića mi je nakon toga rekao: 'Mama, sad se više ne osećam na izmet.' O mom detetu niko nije brinuo. Osoblje se ponašalo kao da ono ne postoji. Kad smo se vratili u sobu, rekao mi je da mu sutra donesem jagode i limunadu."
Podigao sam glavu i izvesno vreme piljio u belinu zida koji je preda mnom. Setio sam se stare izreke koja kaže da je briga dragoceno blago koje pokazujemo samo prijateljima. Pitao sam se da li zaista mora biti tako? Da li je uistinu teško zbrinuti čoveka koji ima samo jednu želju - da ozdravi? Odmahujem glavom, uzimam veći gutljaj viskija i ponovo zaranjam u pismo.
"Prilikom moje naredne posete Mića mi je rekao da su mu teške ruke i noge. Limunadu više nije mogao da pije iz čaše, pa sam morala da mu je dajem na kašiku. Teško je i govorio. Sa doktorima više nisam želela da pričam jer su oni svoje već pokazali. Čvrsto sam odlučila da sina vodim kući. Kad smo stigli, primetila sam da su mu usta puna krvi, a čitava zadnjica bila mu je u krastama i ranama. Oprala sam ga celog i rekao je da se oseća bolje, a potom je zaspao. Ja sam otišla da gledam televiziju. Međutim, najednom je ustao i počeo da trči ka drugoj sobi. Uplašena, pitala sam ga šta nije u redu, na šta je on odgovorio: 'Mama, pusti me da spavam!' Isti scenario ponovio se i sutradan. Svaki trenutak samoće koristila sam da se zapitam šta li je sve proživljavao u bolnici. Narednih dana imao je visoku temperaturu, pa sam ga ponovo vodila kod lekara u Pančevo. Doktor je rekao da Mića ima infekciju u nosu i ždrelu, kao i gust sekret sa tragovima ustajale krvi. Davao mu je infuziju dva puta dnevno i po dve injekcije. Naposletku su, zbog ozbiljnog stanja, predložili da moj sin ostane u bolnicu, na grudnom odeljenju. Tako je i bilo. S prvim zrakom svetlosti otišla da pričam s doktorkom, koja mi je rekla da Miću vodim iz bolnice jer oni nemaju uslova da ga leče. Besnela je kao furija. Tada sam otišla kod sina u sobu i ostala zgranuta prizorom. Videla sam sina u ludačkoj košulji, vezanih ruku i nogu, razapetog kao Isusa. Nosio je pelene i ležao u vlastitoj mokraći."
Pismo mi pada u krilo. Mojim telom preovladava osećanje dubokog razočaranja - taj najbrži i najmučniji put do saznanja. Soba se pretvara u tamnicu pod zemljom na kojoj nema prozora. Flaša viskija gotovo da je prazna. Uspevam da nazrem dno.
"Otrčala sam kod sestre i pitala je zašto moj Mića nosi ludačku košulju i zašto je vezan za krevet, a ona je odgovorila da je moj sin napao njenu koleginicu i nju, kao i dvojicu muškaraca koji su s njim delili sobu. Optužila sam je da laže, pa sam zgrabila makaze i vratila se u sobu da oslobodim sina. Polako je ustao, pa smo zajedno otišli u kupatilo da ga lepo operem i obučem. Zatim smo pronašli ljude koje je, kako je sestra tvrdila, napao, ali su mi oni rekli da u tome nema istine. Izrazila sam zahvalnost i Miću odvela kući. Te večeri videla sam mu suze u očima. U njegovom pogledu pročitala sam izvinjenje, očaj i nemoć. Stomak mi se zgrčio usled novog naleta straha. Približila sam mu se i poljubila ga u obraz. Rekla sam mu da ne plače i da će mu biti bolje od infuzije. Nisam znala da li lažem sebe ili njega. Biće da sam lagala oboje. Kasnije sam primetila da sve teže jede. Teško je i disao jer su mu se u nosu stvarali čepovi koje sam u nekoliko navrata čistila. Uspeo je da pojede malo mlevenog keksa s mlekom. Ali, nažalost, njegovo stanje se znatno pogoršalo. Jedva je usta otvarao. Kad sam mu skinula čarape, videla sam da su mu noge hladne i modre gotovo do kolena, a ubrzo je dobio i visoku temperaturu. Podlivi su se vremenom proširili do stomaka, pa su ga lekari Hitne pomoći smestili u vozilo i odvezli na reanimaciju. Borili su se za njega dvadesetak minuta, ali nisu uspeli da ga spasu. Srce mog Miće prestalo je da kuca, a ja sam, nemoćna, stajala pred salom za reanimaciju i posmatrala kako mu poslednji znak života nestaje s lica. Izgubila sam ga zbog pogrešnih terapija koje je redovno dobijao u bolnicama u Pančevu i Kovinu. Lekari i tehničari tretirali su ga kao smeće. Niko ga se od njih više neće sećati. Niko osim rođene majke... Miodrag nije bio zločest čovek, ali je pretrpeo zlo koje je zaustavilo njegovu mladost. Sine, nek ti je večni mir. Ovo pismo moj je oproštaj. S bezuslovnom ljubavlju, tvoja majka Živana."
Bacam papire na parket i silovito se naslanjam na jastuk. Razmišljam o razmeri bestidnosti koja je obgrlila ovaj napaćeni, iskrivljeni svet. Da li se obrazi ovakvih promašaja crvene pred ljudima? Tragova dobrih dela, uistinu, ima i u svemiru, ali nečoveštvo uvek počiva duboko pod zemljom. Krije se u svom podlom obliku, podmuklo ćuti i ne želi da neko za njega čuje. Ali majka Živana golim rukama srlja ka toj mračnoj dubini, obuzeta željom da se nečoveštvo suoči s pravdom. Međutim, sudije ste samo vi, dragi čitaoci. Zgrabite čekiće.
(Kurir.rs / Dušan Stamenković)
Foto ilustracija
NE PROPUSTITE
