DOKTOR S KOŠARA NA PRVOJ LINIJI FRONTA PROTIV KORONE: Dragiša Ljubenović nikada nije ostavljao kolege kad je najteže!

Kao što sam još 1991. otišao kao dobrovoljac u Vukovar da pomažem ranjenima, a potom prošao sva ratišta, pa bio i na Košarama ‘98. i ‘99, tako sam i sada na zadatku, iako sam 19. maja napunio 65 godina i otišao u penziju. Ostao sam da pomognem kolegama u borbi protiv koronavirusa pošto anesteziolozi uvek fale - priča nam u večernje sate svog 24-časovnog dežurstva anesteziolog dr Dragiša Ljubenović na Klinici za anesteziju i intenzivnu terapiju Kliničkog centra u Nišu.

Rezervni major

Telefoni neprestano zvone, izlazi-ulazi, ovaj prijem, ona terapija... ali priču nastavljamo. Čovek koji je i rezervni major iz 63. padobranske brigade kaže da je svašta u svom životu video, ali da je korona po mnogo čemu specifična.

- Viđamo mi u drugim granama medicine i gore stvari od korone. Ali ovde brine masovnost i zaraznost. A posebno žestina i težina kliničke slike kod pojedinih pacijenata, koja me je zaprepastila. Događalo se ponekad da pacijent bude na stabilnom nivou, nisu to idealne vrednosti vitalnih parametra, ali je na dobrom nivou dva, tri, četiri, pet dana. I odjednom idu ravne linije na monitoru i ništa mu ne možete. Ne postoji više način da se vrati srčana radnja, da se povrate vitalne funkcije. To nas je zaprepastilo i bilo je izuzetno frustrirajuće - priča dr Ljubenović i dodaje da je ostao i zato što kao lekar „prihvata onaj deo odgovornosti za lečenje teških bolesnika koji mu pripada“.

Mnogo prolivene krvi

Iako je prošao ratišta uzduž i popreko nekadašnje Jugoslavije, teško mu je da poredi borbu lekara za živote tamo onda i ovde, u ovo korona doba.

- Mnogo, mnogo prolivene krvi video sam u operacionim salama. Ali to je mesto gde se to radi - operativno polje je ograničeno, sve je sterilno, tiho, zuje mašine, svetlo je jako i ti me ništa ne iznenađuju. A onda vidite čoveka, iako sam godinama bio u toj intenzivnoj medicini i anesteziji u Urgentnom centru, sa otkinutom nogom na travi, na šumskom proplanku, na mestu gde ljudi treba da idu na izlet. To je potpuno drugačija stvar, na to se treba navići. I na to što ste daleko, kao što je bio slučaju s Košarama. One su na granici sa Albanijom, a bolnice dole, u ravnici. I kako onda spustiti pacijenta s prostrelnom ranom u plućnom krilu živog do dole. Zastavnik medicinski tehničar Dejan Račić i ja tako smo spustili osamdesetak ranjenika. A od onih koje smo videli žive samo su nam dvojica umrli, jedan na Košarama, a drugi u bolnici - priseća se dr Ljubenović.

MODERNIJA KLINIKA NISU BAŠ LUDE NIŠLIJE

Mi smo najmlađa klinika u KC Niš, uselili smo se pre tri godine. I pošto je na delu nešto potpuno novo, bar za Niš i srpsko zdravstvo na jugu, dobar pristup edukaciji mladih doktora, u operacionim salama, u intenzivnom lečenju, evropski način rada otkako je prof. Radmilo Janković preuzeo da radi, naravno sa saradnicima na fakultetu. Bio sam zadužen za opremu, posebno operacioni blok, intenzivnu negu i Urgentni centar prilikom opremanja ove zgrade. Možda je ponekad čak izgledalo da smo tražili previše, ali smo sve dobili od države.

Čak je bilo i pošalica po ostatku srpskog zdravstva na naš račun o tome kako smo preterali s brojem respiratora, infuzionih pumpi... A u jednom trenutku smo u Nišu imali oko hiljadu ljudi obolelih od korone i čak njih 70 na respiratoru. Ali smo već imali stotinak respiratora, pa smo za prvi udar imali i više nego što nam treba. A država nam je potom dodala još jedno 40. Pa pošto je širom Srbije nedostajalo respiratora, počelo se pričati da nisu baš lude one Nišlije što su pravile tolike zalihe.

Kaže i da ni on ni oni koji su se vratili s Košara nisu heroji, već da su to oni koji su svoje živote ostavili dole.

- Deca koja su bila na Košarama pokazivala su čudo od junaštva! Čudo! To su klinci od 18, 19 godina na redovnom odsluženju vojnog roka. I ja te Košare pamtim kao jedan veliki polet. Čak smo se i začudili zašto to prekidamo kad nam dobro ide - seća se Ljubenović.

Ljudske sudbine

Veli i da mu je i onda bilo, a i sada je jedno najteže - ljudske sudbine.

- Ali o tome nikad ne pričam. To bi bilo kao kukanje. A vojnici ne kukaju. Vojnici se bore i ratuju.

A da bismo dobili ovaj rat protiv nevidljivog neprijatelja, potrebno je i da maksimalno vodimo računa o sebi i drugima.

- Maske i distanca imaju efekta, ljudi moraju da počnu da veruju u to, pa ćemo i mi ovde imati manje onih nesrećnih sudbina.

Kurir.rs, Jelena S. Spasić/ Foto: Ana Paunković, Privatna arhiva