MISTERIJA DVA GROBA SINA KNEZA LAZARA! Svaki Srbin mora da zna gde počivaju MOŠTI svetog srpskog despota! KURIR OTKRIVA

Iznenadna smrt značajne ličnosti i sahrana na brzinu, dva skeleta nepoznatog porekla od kojih je bar jedan sahranjen ispod nadgrobne ploče sa lažnim imenom, čudne analize DNK posmrtnih ostataka koje su stigle iz Londona i neobjašnjivo ponašanje vrhova SPC koji odbijaju da pomognu u razrešavanju misterije... Sve ovo liči na siže nekakve televizijske serije, a zapravo je sažetak istinite, neobične priče o životu i smrti Stefana Lazarevića, srpskog despota, koja do dana današnjeg nije ispričana do kraja.

U tekstu koji sledi radoznalom čitaocu biće podastrte nesporne činjenice i uz njih ono što su govorili i zaključivali neki ozbiljni ljudi, uz podsećanje da im se ne mora verovati.

Čitalac na kraju možda i neće poverovati u rešenje zagonetke koje predlažemo, ali će se svakako još jednom uveriti da je na ovom svetu istina uvek žrtvovana kad je trebalo sačuvati novac, zvanje ili ugled. Navešćemo i primer ljudske gluposti koja i dan-danas stoji u centru Beograda, a povezana je sa imenom ovog srpskog velikaša, ali i imenima nekih koji se izdaju za sudije u kulturnom životu danas.

A ispod ploče u Koporinu...

Preskočimo privremeno vekove koji nas dele od Kosovske bitke, posle koje je dvanaestogodišnji Stefan Lazarević ostao bez oca, i zaustavimo se u 1977. godini, u manastiru Koporin, smeštenom u jednoj zelenoj udolini između Velike Plane i Smederevske Palanke. Obavljaju se neophodni radovi na održavanju manastirske crkve, a Zavod za kulturu iz Kragujevca, kao „mesno nadležan” poslao je mladog arheologa Marina Brmbolića da te radove nadzire.

Brmbolić se tako zatekao u crkvi kad je otkriveno da se ispod jedne velike kamene ploče u podu nalazi odlično očuvan skelet. Grobnica se nalazila u podnožju freske na kojoj je prikazan despot Stefan Lazarević, kako od nepoznatog velikaša u ruke prima umanjenu koporinsku crkvu.

Ta freska, inače, jedini je razlog da se veruje da je Koporin despotova zadužbina. Ne postoji, naime, u crkvi ni uobičajeni „ktitorski zapis”: „Ovu crkvu podigoh...”, ni „ktitorska kompozicija” - freska na kojoj onaj koji crkvu podiže u rukama drži njenu smanjenu predstavu. Napred opisana scena sa velikašem dozvoljava mogućnost da je despot bio samo jedan od dva ili više ktitora.

U crkvama se običan svet nikada nije sahranjivao, već samo vladari i velikaši, pa se za skelet nađen 1977. godine pretpostavilo da je reč o posmrtnim ostacima despota Stefana Lazarevića. Ko je tačno prvi ovo pomislio i izgovorio, ne zna se tačno, a arheolog Marin Brmbolić, verovatno najpozvaniji da to učini - nije!

On se držao istorijskih dokumenata: postoji, naime, zapis o naređenju despota Stefana da bude sahranjen u Manasiji, koju je i podigao kao svoju grobnu crkvu, a postoji i zapis Konstantina Filozofa, istoričara i pisca koji je živeo na despotovom dvoru, o životu Lazarevićevom, njegovoj smrti i sahrani u „Resavi”.

Crkva hoće mošti

Ali, želja crkvenih krugova da imaju mošti Lazarevog sina bila je jača od snage istorijskih fakata. Patrijarh German pozvao je 1983. Srboljuba Živanović, direktora Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena iz Londona, da uradi antropološku i paleopatološku analizu nađenih kostiju.

- Tačno se zna od čega je despot Stefan bolovao, koje povrede, kakve hirurške intervencije je imao, što se sve vidi na skeletnim ostacima pronađenim u manastiru Koporin - utvrdio je ovaj stručnjak.

Prepisujemo iz jednog novinskog članka, štampanog u ono vreme: „Posle Angorske bitke 1402. godine, despot Stefan Lazarević bio je ranjen u ruku i nogu, i godinama je zbog toga bolovao. Prema podacima mletačkog i dubrovačkog arhiva, 1408. godine Dubrovnik šalje hirurga Danija Pasinisa, školovanog u Veroni, u Beograd. Ne zna se kada je srpski vladar operisan, ali istorijski izvori beleže da krajem te iste godine u Budimu, prilikom posete kralju Sigismundu, despot Stefan više nije hramao.

Profesor Živanović je na desnoj golenjači ostataka skeleta nađenog u manastiru Koporin otkrio ne samo tragove povrede iznad skočnog zgloba, nanesene tupim predmetom, već i jasne tragove hirurške intervencije, prilikom koje je uklonjena velika masa nagomilanog koštanog tkiva kao posledica preloma, posle koje je bolesnik mogao bolje da se kreće.”

Srpska pravoslavna crkva, koja je despota Stefana 1927. proglasila za sveca, 1989. godine prihvatila je bez ostatka zaključke Srboljuba Živojinovića da skelet nađen ispod kamene ploče u Koporinu predstavlja mošti ovog srpskog vladara. Kosti je vladika, uz molitve, oprao u vinu, pomazao ih uljem i one su pohranjene u kovčeg obložen svilom... Od tada stoje u manastirskoj crkvi, gde ih posećuju, klanjaju im se i mole hiljade vernika...

Naš čovek u Londonu

U biografiji Srboljuba Živanovića, koja se u tekstovima i raspravama na ovu temu, uz manje stilske izmene samo prepisuje, stoji da je „srpski antropolog, paleopatolog, direktor Evropskog instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena (European Institute of Early Slavonic Studies) u Londonu, predsednik Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu, predsednik Fonda za istraživanje genocida i član Slovenske akademije nauka i umjetnosti.” Profesor dr Srboljub Živanović studirao je medicinu i doktorirao u Jugoslaviji, ali odavno živi daleko od ovih krajeva. Na popisu činjenica o našim ljudima u dijaspori, čitamo da je predavao medicinu u Ugandi, zatim na Papui, a da je od 1994. do danas profesor anatomije u Harareu, u Zimbabveu.

Dve stvari, međutim, blago senče ovu zavidnu biografiju: „Slovenska akademija nauka i umjetnosti” nije akademija nauka poput SANU, već udruženje građana i na osnovu članstva u njemu tvrditi za nekog da je akademik - falsifikovanje je stvarnosti.

A kad smo kod toga falsifikata, setimo se sada svih onih kopija aparata poznatih marki: „Soni” umesto „Sony”, patike „Mike”, „Punasonica”... Profesor Srboljub Živanović direktor je Evropskog instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena iz Londona, i nema ničeg spornog u tome, čak ni to što u istom gradu deluje Škola za slovenske i istočnoevropske studije. Ovo drugo je slavna obrazovna institucija, a Živanovićev Institut je nevladina organizacija „čija je delatnost izdavaštvo, organizovanje sastanaka i informisanje studenata”, a deluje na prostorima Slovenije, Ukrajine, Rusije, Bosne i Hercegovine i Srbije... Zašto navodimo sve ovo?

Pa zbog toga što je SPC na osnovu nalaza „akademika” i „direktora Evropskog instituta... iz Londona”, kosti nađene u Koporinu proglasila za mošti srpskog vladara iz 15. veka i toga se drži i danas, uporno i žučljivo, iako... Iako su u Manasiji 2006. godine, tamo gde i treba da budu, pronađeni pravi posmrtni ostaci despota Stefana Lazarevića.

Grob tamo gde i treba da bude

Prilikom restauratorskih radova te godine, naime, arheolozi su u centralnoj prostoriji manastirske crkve pronašli grobnicu sa skeletom. Na takvom mestu u crkvama, inače, sahranjuju se ktitori, na takvom mestu je sahranjen Stefan Nemanja u Mileševi, kralj Milutin u Banjskoj...

Slučaj je hteo da i ovim radovima rukovodi Marin Brmbolić. Ali, kao što svojevremeno nije hteo da koporinsku grobnicu proglasi za despotovu, tako ovu u Manasiji - jeste.

- Skelet je - saopštio je novinarima svoje otkriće - pronađen sa glavom odvojenom od tela, ali se zna da je grob bio poharan neposredno nakon sahrane. Nalazište je potvrdio multidisciplinarni tim sastavljen od arheologa, antropologa, arhitekata i genetičara, i ja sam na tome insistirao imajući u vidu verovanje da je despot Stefan sahranjen u manastiru Koporin - kazao je Brmbolić.

Na zahtev Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, već u decembru 2006. godine dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, uporedio je uzorak butne kosti svetog kneza Lazara, uzet sa njegovih mošti u Ravanici, i uzorak zuba iz muškog skeleta nađenog u Manasiji. Nalaz je bio: postoji biološko srodstvo oca i sina s tačnošću od 99,9378 odsto!

Na osnovu ovoga, Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije zaključio je da je srpski vladar, despot Stefan Lazarević, koji je umro 1. avgusta 1427. godine, sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Manasija, a ne u Koporinu, kako se do tada mislilo i kako SPC i dalje misli.

Uspešno preduzeće

Utvrđivanje očinstva na osnovu analize DNK, metoda je koju priznaju sudovi širom sveta. Ali, sujeta naučnika jača je od argumenata. Srboljub Živanović „nije dao svog” Stefana Lazarevića - na vesti iz Manasije odgovorio je da je to sigurno - despotov mlađi brat Vuk.

Nema pouzdanih podataka o tome tome gde je Vuk Lazarević sahranjen. Zna se da su ga Turci zaklali 6. jula 1410. godine u Plovdivu i da je despot Stefan poslao svog izaslanika Aidina da iskopa njegovo telo i prenese ga u Srbiju. Nijedan zapis o tome šta je posle bilo nije potrajao do današnjih dana... Vrlo brzo obrazovale su se grupe pristalica mišljenja da je despot Stefan Lazarević sahranjen u Koporinu i onih koji su ubeđeni da počiva u Manasiji. Ovi prvi su agresivniji u nastupu, jer je Koporin na glasu zbog čudotvornog izvora čija voda, navodno, leči neplodnost, a za „mošti despota Stefana” veruje se da su isceliteljske. „Mnogo je onih koje su lekari gotovo otpisali, a koji su ovde ozdravili”, tvrde monahinje.

Manastirski kompleks je veliki i lepo uređen, sa velikim parkingom za autobuse, a prihvat poklonika i turista dobro je organizovan.

Pre dve godine, iznad samog manastira, svečano je otvorena vinarija, koja je dobila naziv „Ambelos”. Poslednjih godina u dvadesetak manastira SPC u Srbiji obnovljeni su stari ili zasađeni novi vinogradi, i vraćeni u prvobitnu namenu stari i izgrađeni novi podrumi, u kojima se spravlja vino. Ali, samo je „Ambelos” (na grčkom: vino ili vinova loza) sasvim nova, namenski građena vinarija. Prilikom otvaranja, zabeleženo je da je „vinarija podignuta uz veliku pomoć donatora, naporima celokupne eparhije, ali je najzaslužniji vladika Ignatije, ne samo kao njen idejni tvorac, već kao aktivni učesnik... koji je za sedam godina kompletirao ceo projekat.”

Sve u svemu, Koporin je, osim što predstavlja „spomenik kulture od velikog značaja” i svetinju SPC, i jedno veoma dobro organizovano preduzeće. Čijem „brendu” - da progovorimo apsolutno svetovnim jezikom - ogromnu vrednost donosi i tvrdnja da se u njemu nalaze mošti despota Stefana Lazarevića.

Ne priznaju greške i zablude

Pored poslovične inertnosti Crkve (ne samo pravoslavne) kao institucije i njenog tvrdoglavog odbijanja da prizna sopstvene zablude i greške, možda u ovome što smo rekli o Koporinu leži razlog zbog čega vladika braničevski Ignatije uporno ne dozvoljava da se uporedi i DNK koporinskog skeleta sa česticom moštiju kneza Lazara. Misterija mesta gde je zaista sahranjen despot Stefan Lazarević tako bi možda bila rešena (u slučaju da se uzorci ne poklapaju), ili bi (ukoliko se podudaraju) naučnicima dala materijal za ozbiljnu raspravu.

Ovako, tu smo gde smo. Sveti despot Stefan mora da bezgranično voli svoj narod ako se i posle svega moli za nas.

KOPORINSKA STRUJA SVAĐA I PREKO GROBA

Koliko su pristalice „koporinske struje” zagrižene u svom verovanju da je srpski despot sahranjen pored Velike Plane i koliko u toj svojoj uverenosti ponekad gube sve ljudske obzire, svedoči i primer iz 2014. godine. Samo desetak dana posle iznenadne smrti arheologa Marina Brmobolića, koji je tvrdio da je Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji, u komentaru ispod jednog teksta u Politici povezan je sa nestankom jedne zbirke novčića iz pančevačkog muzeja devedesetih godina. U potpisu stoji ime Brmbolićevog oponenta Srboljuba Živanovića, na osnovu čijih istraživanja je SPC proglasila Koporin za mesto gde je Lazarev sin sahranjen. Potpisan je „akademik”. Ako je neko drugi taj komentar ostavio u njegovo ime, bilo je dovoljno vremena da zatraži da se ukloni...

Kurir.rs, Momčilo Petrović/ Foto: Nemanja Nikolić