Pre nekoliko godina, kada je neko drugi bio ministar obrazovanja, u jednom razgovoru otkrio sam da u ministarstvu postoji samo jedna osoba koja zna albanski jezik, ali je već dugo na bolovanju sa realnom procenom da se neće više vraćati na posao, već pravo u penziju. Implikacija je da nije bilo nikoga ko bi se bavio udžbenicima na albanskom jeziku koji su stigli iz Albanije kao poklon za škole na jugu Srbije. Rešenje ministra je bilo "da se pravi mrtav" 15 dana koliko je potrebno da prođe pa da se pošiljka vrati pošiljaocu, jer primalac nije poznat pošti ili kako se već definiše ta situacija. Jasno mi je da se ministar pravio mrtav iz političkih razloga jer, i da je bio tu neko ko zna ovaj jezik, ne bi smeo da primi te udžbenike, ali to nije poenta. Stvar je u tome da nije bilo nikoga albanskog porekla ili sa znanjem tog jezika, i to u zemlji koja ima značajnu albansku manjinu. Kakve to veze ima sa osobama sa invaliditetom? Pa, u administraciji nećete naći skoro nijednu osobu sa invaliditetom, iako značajan deo populacije naše zemlje ima neki oblik invaliditeta.
Obavezni standard
Mislim da je apsolutno neophodno da uvedemo obavezni standard da deo administracije budu predstavnici različitih grupa naših građana, a posebno u delu administracije koji se njima i njihovim pravima bavi. Ovih dana, u okviru Nacionalnog dana davanja, Srpski filantropski forum vodi akciju Mesec pristupačnosti u okviru kampanje "Srbija bez barijera". Skoro svaki četvrti građanin Srbije ima problema sa kretanjem, jer postoje brojne prepreke slobodnom kretanju. Jednostavno, saobraćajnice, javni prevoz, zgrade, javne ustanove, nisu prilagođene za teško pokretljive, bilo da su to starije osobe, osobe sa invaliditetom, majke sa decom i kolicima... Dakle, više od million i po građana. Dostupne statistike ukazuju da oko 10 odsto stanovništva ima neki invaliditet: dakle, toliki procenat ima problem sa kretanjem zbog nepristupačnosti. U razvijenim zemljama, kao što su npr. Austrija, Velika Britanija, Holandija, itd. o tome se vodi računa: zgrade, javne ustanove, javni prevoz, međugradski saobraćaj, banke, muzeji i druge kulturne ustanove, skoro sve je građeno ili adaptirano tako da se omogući nesmetan pristup i kretanje. U našoj zemlji, veoma često imamo potpuno nepristupačne čak i javne ustanove, i to neretko baš one koje bi trebalo da budu potpuno u funciji podrške osobama sa invaliditetom, tamo gde štite svoja prava. Nedavno je prijateljica koja se kreće u kolicima želela da reši neki problem u sudu i to nije mogla upravo zbog nepristupačnosti zgrade. Kada je pitala da li je moguće da službenik izađe na teren, dobila je odgovor da je to moguće, ali da mora da podnese zahtev samo lično, i to u u istoj zgradi suda u koju nije mogla da uđe, jer je nepristupačna. I to je samo jedan od nepremostivih krugova u kojima se vrte osobe sa invaliditetom, od normalnog života do pokušaja ostvarivanja prava, pa do razumevanja sugrađana i sistema. Posledica toga je da osobe sa invaliditetom retko viđamo na javnim mestima, u javnim prostorima. "Nevidljivost" osoba sa invaliditetom zato stvara osećaj da ih nema ili da ih je veoma mali broj.
Vidljivost
Baveći se temom položaja osoba sa invaliditetom, temom pristupačnosti, došao sam do zaključka da je jedan od glavnih problema činjenica da ne postoji dostupnost informacija u mestima odlučivanja o stanju, konkretnim problemima. Mediji su takođe često "zatvoreni" za ove teme, ili ih pokreću par puta godišnje, kada se obeležavaju određeni datumi. Stoga u javnom prostoru ne postoji dovoljno informacija o problemima sa kojima se ovi naši sugrađani susreću. Ne radi se o tome da ljudi ne žele da pomognu, naprotiv. Mnogo češći je slučaj da misle da mogu da pomognu samo ako daruju novac ili humanitarnu pomoć. Tema i ljudi su tabuizirani, stvoreni su jaki stereotipi o nižoj vrednosti, važnosti, manjim sposobnostima, onima kojima se treba baviti samo kroz direktnu pomoć, a ne kroz afirmaciju vrednosti, talenata, sposobnosti... Posmatramo ih samo kao one kojima je potrebna pomoć, umesto kao jedinke koje mogu da doprinesu društvu svojim znanjem i sposobnostima. Zbog toga je potrebna potpuna uključenost osoba sa invaliditetom u sve nivoe izvršne vlasti, a posebno u oblastima koje se direktno tiču položaja osoba sa invaliditetom. Zašto, na primer, ne bi na mestu ministra, pomoćnika ministra ili državnog sekretara Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja bila osoba sa invaliditetom koja na najbolji mogući način može da razume sve aspekte ove tematike? Zašto na važnim pozicijama u ministarstvu obrazovanja, ili zdravlja, sporta, u gradskim organima vlasti, ne bi bilo osoba sa invaliditetom? Pored mnogo boljeg rešavanja problema, imali bismo i dnevnu prisutnost, uključenost, ali i vidljivost, imali bismo mnogo više institucija koje bi bile pristupačne za sve one koji imaju problem sa kretanjem.
Ravnopravnost
Ravnopravnost se može postići jedino shvatanjem da nešto što je stereotipno definisano kao hendikep, mora biti prognano iz komunikacije. Norveški pisac Jan Grue, koji koristi invalidska kolica za kretanje (proučava invaliditet, bavi se studijama invaliditeta iz kulturološkog aspekta...), priča kako mu je bilo teško da nauči da koristi kolica, imao je tada sedam, osam godina. "Krivulja učenja bila je strma i sudario sam se s pokojim stablom jabuke. Ali nakon nekoliko meseci, veština je savladana, a nakon nekoliko godina prestao sam da razmišljam o kolicima kao nečem odvojenom od sebe. Ona su na mnogo načina produžetak tela". Erling Kage, autor knjige o hodanju, komentariše: "Najvažnija je mogućnost slobode izbora. Moći se kretati kad god mu to odgovara. Zahvaljujući električnim kolicima na koja se navikao, on je to u stanju. Jedino nas je kružni tok ... sa svojim visokim ivičnjacima i vozačima autobusa koji uvek žure kako ne bi kasnili, podsetilo na njegova ograničenja". Nije dovoljno razvijati samo empatiju, "ući u njihove cipele" i tako se saznati kako im je, šta im treba i onda delati u tom smislu. (Što je čest alibi koji se koristi za neuključivanje).
Bolji svet
Jan Grue govori o svom sinu od deset meseci koji uči da hoda, o prvim koracima i radosti u ovladavanju svetom oko sebe, u postojanju na jedan novi način koji je njegov sin morao da oseti. "Sva tela osećaju užitak na svoj način, bilo da je reč o detetu koje tek pravi svoje prve korake, ljudima u invalidskim kolicima ili pešacima. Ono što je važno jeste doživljaj sveta, bez obzira na to koji modalitet on pretpostavlja". (Iz knjige Hodati korak po korak, autor Erling Kage) I to je ta ravnopravnost: omogućiti svima, baš svima, da osete užitak kretanja na svoj način. Jedan od preduslova je i da same osobe sa invaliditetom učestvuju u svim aspektima stvaranja takvih okolnosti. Neka naš prvi važniji i značajniji korak bude u uključivanju osoba sa invaliditetom koje imaju i znanja i kvalifikacija, u izvršnu vlast na svim nivoima sada. Svet će biti bolji i za nas i za njih.
Veran Matić, izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, kopredsedavajući Saveta za filantropiju Vlade Srbije
Kurir.rs
