Najnovije vesti

NEOBIČAN ŽIVOT MINJE SUBOTE: Sa ženom predsednika Jugoslavije švercovao sam tehniku iz Nemačke
Foto: Zorana Jevtić

VODITELJ KULTNOG MUZIČKOG TOBOGANA

NEOBIČAN ŽIVOT MINJE SUBOTE: Sa ženom predsednika Jugoslavije švercovao sam tehniku iz Nemačke

Društvo

Leteo je po svetu, kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu u Kuriru i - dajemo mu reč! Ova parafraza pesme kultne emisije koju je pevao upravo on najbolji je uvod za životnu ispovest našeg najpoznatijeg dečjeg voditelja.

Zovem se Milan Subota, a rođen sam u utorak, i to 8. novembra 1938. u Sarajevu. Otac Ante Subota i majka Desanka dali su mi ime Milan. Retko ko će me posle oslovljavati s Milan, već po nadimku Minja, koji sam dobio od roditelja kao dečak. Mnogi su decu kasnije i nazivali Minja zbog „Tobogana“. Istu sudbinu je doživeo i moj stariji brat Aleksandar, koga će celog života zvati Saša.

Familija Subota je srpska pravoslavna porodica iz Petrovog Polja u Dalmaciji, a živela je tamo više od 600 godina. Moj otac je poreklom iz Drniša, a rođen je i živeo je u Splitu. Nakon završenih studija elektrotehnike u Beogradu, on se venčao s mojom majkom Desankom Piljom iz Sarajeva.

foto: Privatna Arhiva

Rodnog grada se i ne sećam. Moja prva sećanja vezana su za Zagreb. Moja porodica se tamo seli pred početak Drugog svetskog rata. Bila su to teška vremena jer je stvorena NDH. Nekako smo preživeli rat. Oca kao inženjera Glavne pošte ustaše nisu ni dirale. Bili smo nekoliko puta u velikoj opasnosti. U prvi razred osnovne škole sam i krenuo u Zagrebu. Prva učiteljica mi je bila Olga Manojlović, a išao sam u školu „Anka Butorac“.

foto: Privatna Arhiva

Selidba za Beograd

Nakon rata, selimo se u Beograd, i tu sam proveo ceo svoj životni vek, može se reći u samom srcu grada, u Ulici cara Lazara, jednoj od onih malobrojnih kojoj nikada nisu menjali ime. To je, po mom mišljenju, najlepši kraj Beograda, kraj u kome se intenzivno živi, a ipak je zadržao neki svoj mir i nekadašnju patinu. U neposrednoj blizini su Knez Mihailova i Kalemegdan. Sada vidim da je to privilegija nas koji smo odrasli u ovom kraju.

foto: Privatna Arhiva

Išao sam u najstariju osnovnu školu, „Braća Ribar“, kojoj je danas vraćeno staro ime „Kralj Petar Prvi“. Na našu osnovnu školu, to prelepo zdanje koje je projektovala Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji, uvek smo bili ponosni.

Prva gimnazija

Iz moje osnovne škole svi su kasnije obrazovanje nastavljali u našoj najstarijoj gimnaziji Prvoj beogradskoj, koja se nalazi u Dušanovoj ulici uz samu Crkvu Aleksandra Nevskog, nedaleko od Skadarlije.

Nakon rata gimnazija je postala mešovita i došle su i devojčice. Imali smo sreću što su nama priključili devojke iz baletske škole, jer je njima odgovarao raspored časova. Došla je u školu Milena Dravić. Ona je stanovala preko puta gimnazije i bila je dve godine mlađa. Bila je slatko stvorenje. Uvek su nas profesori grdili što se njoj ne udvaramo, već nas zanimaju druge devojke.

Milena nikad nije bila vamp žena. Bila je skromna. Nije mogla da parira Veri Čukić, koja je išla sa mnom u razred. Vera je bila jedna od najlepših devojka u gimnaziji. Međutim, razredni starešina je bio opasan i nije dao devojčicama da mrdnu iz odeljenja za vreme odmora.

Da vam skratim priču. Najbolje jedan razred naše gimnazije opisuje film „Šešir profesora Koste Vujića“. Ðaci Prve gimnazije su danas akademici, književnici, slikari... U moju školu išli su Vladimir Veličković i Miloš Šobajić.

foto: Privatna Arhiva

Prvi put sam se zaljubio kao gimnazijalac. Ne smem da vam otkrijem njeno ime. Išli smo u Knez Mihailovu na korzo. Devojke smo vodili na sladoled. Sećam se da smo Saša i ja među prvima u Beogradu imali „vespu“. Nama na tome niko nije zavideo, jer smo sve delili.

Studije, radio, pa TV

Upisao sam Elektrotehnički fakultet. Nikad se u životu nisam time bavio. Moj otac je krivac što sam se u taj posao zaljubio. Pravio sam radio-aparate. Tata je voleo i muziku, pa je na brata Sašu i mene preneo tu ljubav. Išli smo paralelno u muzičku školu „Stanković“ i svirali klavir.

Kod mene se sve nekako dešavalo logično. Išao sam još kao student u Radio Beograd. Nama su tamo širom bila otvorena vrata. Na radiju sam napravio prve snimke. Posao mi je bio da snimam razgovore, a posle su mi dali da vodim najveću emisiju „Subotom uveče“. Tadašnji njen urednik Mališa Marinković je otišao na TV. Ubacili su me u najzahtevniji program, a ubrzo sam i ja stigao na male ekrane.

Četiri godine sam radio emisiju „Od glave do pete“ s Milovanom Ilićem Minimaksom. Bile su prazne ulice kada je išla ta emisija. Mića je vodio razgovore, a ja muzički deo. Bila je to prva emisija koja je išla uživo. Mića je znao da lane. Neki političari su zbog njegovog britkog jezika završili u bolnici sa srčanim problemima.

Mića i ja smo bili veliki prijatelji. Prvi put je došao s Radija na TV. Mislim da mu je te četiri godine rada sa mnom puno pomoglo. Upoznala ga je tada cela Jugoslavija. Minimaks je uvek bio miljenik ljudi koji su protivnici režima, a obožavao ga je i Josip Broz Tito.

„Igre bez granica“

Najviše sam ponosan na „Igre bez granica“. Ova popularna serija, koja je u okviru evrovizijskog programa u Evropi emitovana 18 godina, svakoga leta okupljala je preko 200 miliona televizijskih gledalaca koji su je pratili u svim zemljama Evrope, a vrlo često je prenošena i praćena i na drugim kontinentima.

Tri godine smo bili „posmatrači“, a onda smo se 1978. godine uključili kao aktivni učesnici. Bili smo jedina socijalistička zemlja.

Sportski komentator

Emisiju sam radio pet godina. Nakon tri sezone nastupio i jedan novi momenat i, moram reći, izazov. Pozvali su me da poslednje dve godine ciklusa „Igara bez granica“ budem komentator iz svih zemalja. Dragan Nikitović, sigurno jedan od naših najboljih sportskih komentatora koje smo imali i koji je to do tada radio, bio je okupiran mnogim značajnim sportskim događajima, pa je odustao od komentarisanja programa.

On mi je najviše pomogao rekavši: „Kad uđeš u kabinu, imaš dva monitora. Jedan slika teren, a drugi prikazuje rezultate. Prati uvek i komentariši ono što vidi publika. Najvažnije, gledaj uvek gde su naši. Nije to stvar subjektivnosti, nego to najviše zanima publiku u Jugoslaviji. Guraj ih do pobede. Nemoj nikad da navijaš za Francuze“.

Zvezda u Rusiji

Od 1970. do 1975. godine nastupao sam u grupi One i oni s Daliborkom Stojšić, Žarkom Dančuom i Lidijom Kodrič. Mi smo bili ABBA pre ABBE. Nas je pratio moj brat s orkestrom. Saša je bio pravi muzičar i pijansta. Za mene su govorili da pevam sraćke, ali sam postao pevač nakon što sam sa džezerima jednom pevao na igranci. Na koncertima u Sovjetskom Savezu sam se presvlačio četiri puta. Imali smo velike turneje, što je danas nezamislivo.

„Željoteka“

Pre „Tobogana“ u Novom Sadu sam radio „Željoteku“. Publika danas taj materijal može da vidi na mom Jutjubu. Tražio sam od gostiju da mi pevaju što su želeli, a nikad nisu imali prilike na televiziji. Goste je pratio orkestar Janike Balaša. Arsen je pevao Aznavura. Ana Bekuta otpevala je „Women in love“ Barbre Strajsend iz istog tonaliteta, Toma Zdravković je zapevao „Kradem ti se u večeri“. Pesma ima 300.000 pregleda.

foto: Privatna Arhiva

To je jedan značaj period za TV. Ovo što danas ljudi rade jeste na bazi tih osamdesetih godina. Mislim da tek tada počinje moj rad za decu uz pomoć Ljubivoja Ršumovića i Dobrice Erića. Ršum je došao na ideju da napravimo pesme za decu da i oni imaju svoju top-listu. Radio je on tada „Dvogled“ na televiziji, a urednik je bio Duško Radović. Mi smo tu osnovali i Dečje beogradsko proleće. Posle su nastali festivali u Sarajevu, Zagrebu u Skoplju.

Savet Duška Radovića

Napisao sam tih godina i najznačajniju pesmu na Ršumove stihove „Deca su ukras sveta“. Urednik dečjeg programa na TV Duško Radović nam je tada rekao: „Deci samo poklanjajte najbolje!“ On je bio uvek namršten, ali kad ti nešto kaže, padneš sa stolice. Dao mi je najbolji savet u životu, a to je: „Deci se obraćajte kao sebi ravnima. Uvek sa: ‘Poštovana deco’“.

Smatrao sam da deca zaslužuju program po uzoru na Evroviziju i onda sam ja napravio „Muzički tobogan“. Nisam našao na razumevanje za taj program u TV Beograd, već u Novom Sadu. Urednici u Vojvodini su bili pesnici. Mi smo ceo program snimali u Pionirskom gradu. Reportažna kola i kamermani su dolazili iz Novog Sada. Snimali smo za jedan dan emisiju sa 250 mališana u studiju. Imali su ručak.

Mnogi mi danas kažu da su deca „Tobogana“, a ja nove otkrivam svakog dana. Shvatio sam je Leontina pevala tu prvi put svoju kompoziciju. Sestre Kovač su se predstavile s pesmom koju im je napisao Bata. Bilo je tu čelista, instrumentalista, a i jedan Dženan Lončarević. Pevao je u crvenoj jakni, a među poslednjima je nastupala Nataša Bekvalac. Imala je prva sa sobom na sceni i male balerine. Ona je pravi tip šlager pevača. Nataša bi u Nemačkoj mnogo bolje prošla jer dobro izgleda i peva. Njena nesreća je jedino što nije dobar pevač kao Tanja Banjanin.

Titova smrt

Mnogi mene guraju u politiku. Međutim, nisam sada član nijedne partije. Bio sam samo u Komunističkoj partiji. Njen program je bio human, jer su sva deca mogla da idu na more. Titu sam pevao samo jednom, a i fotografisao sam ga s drugaricom Jovankom za jednu izložbu, ali to je za neku širu priču...

Kad smo već kod Tita, bila je to 1980. godina, i sve što se događalo tokom te godine imalo je prizvuk neizvesnosti i neke čudne strepnje zbog njegove smrti. Ali život teče dalje, pa su i muzičke manifestacije i slični događaji posle izvesnog vremena ponovo krenuli svojim tokom.

Povodom 29. novembra, Dana republike, za naše ljude u inostranstvu pripremala se u novembru velika turneja po SR Nemačkoj, Francuskoj i Austriji pod nazivom „Pozdrav iz domovine“. To je do tada, može se reći, bila najveća i najbolje organizovana turneja po zemljama zapadne Evrope.

Što se tiče programskog sadržaja, solisti i gosti su bili, kako je tada bio običaj, iz svih republika i pokrajina.

Učesnici su bili Mira Stupica, Miodrag Petrović Čkalja, Žarko Mitrović, Živan Saramandić, Biljana Ristić, Arsen Dedić, Miroslav Ilić, Ljiljana Čavoli, Nedžad Salković, Sena Ordagić i ja kao voditelj i solista.

Ali dogodilo se nešto neočekivano, a za pojmove estradnih turneja bez presedana. U toku priprema turneje, suprug naše koleginice, istaknute dramske umetnice Mire Stupice, Cvijetin Mijatović izabran je za predsednika Jugoslavije.

Pozvali su me prijatelji iz Beogradske estrade, koja je, u saradnji s našim konzulatima, bila organizator ove turneje i zamolili da diskretno upitam Miru Stupicu da li je možda odustala od turneje. Kada sam je upitao, rekla mi je: „Pa ja sam, pre svega, umetnica i jedva čekam da pođemo na turneju.“ Kada je i to razrešeno, ponudili su joj „mercedes“ i vozača na turneji, na čemu se ona zahvalila i rekla da je njoj najlepše s njenim kolegama. Nama je to bilo normalno, ali je pripadnicima policije SR Nemačke, Francuske i Austrije, kada im je saopštena takva činjenica, pao mrak na oči jer im je dat zadatak da tokom trajanja turneje moraju diskretno da prate suprugu jednog predsednika države.

foto: Printscreen
foto: Printscreen

Avion ne poleće

Polazak na ovo petnaestodnevno gostovanje predstavljao je let za Diseldorf s beogradskog aerodroma. Na aerodrom je s Mirom došla jedna simpatična žena srednjih godina, koju nam je ona predstavila kao svoju koleginicu i pratilju, jer se podrazumevalo da neko bude uz suprugu predsednika Jugoslavije.

Stigli smo u Diseldorf, gde su nas sačekali domaćini. Gotovo u svakom gradu, gradonačelnici su nas, verovatno zbog Mire, supruge predsednika države, pozivali na večeru. U toku čitave turneje obezbeđenje je bilo ogromno, ali mi ga u toku dana nismo primećivali, jedino su se meni, misleći da sam valjda glavni, u svakom gradu pred koncert obraćali predstavnici policije i izveštavali o bezbednosti u dvorani i na bini. Trudio sam se da Miri i na pozornici budem od pomoći. Naši ljudi su joj donosili mnogo cveća i ja sam svaki buket primao pre Mire, pa ga tek onda njoj predavao, jer nikad se ne zna da li su svi darodavci bili „naši“.

foto: Dado Đilas

Turneja se bližila kraju i Mira Stupica mi je rekla da je obećala familiji da će doneti na poklon dva radio-kasetofona, pa me je zamolila da joj pomognem oko kupovine. Zamolio sam predsednika našeg kluba za uslugu u Minhenu i on nas je odveo u radnju sa elektronikom, gde je Mira kupila radio-kasetofone, koje smo smestili u jednu torbu i tako rešili i tu kupovinu. Završila se ova turneja, zanimljiva i interesantna na svoj način, i mi na povratku slećemo na beogradski aerodrom. Izašli smo iz aviona i uputili se ka aerodromskoj zgradi. Setim se ja onih Mirinih radio-kasetofona, priđem joj i kažem: „Daj mi tu torbu s radio-kasetofonima, neka bude kod mene. Ako ih carinici pronađu, bolje da su kod mene nego kod tebe, jer kako bi izgledalo da žena predsednika države pokušava da prošvercuje radio-kasetofone.“ A Mira je rekla: „Stvarno si srce, u pravu si“, i dala mi torbu. Ulazimo u aerodromsku zgradu, kad ono - sve blokirano. Obezbeđenje na sve strane. Na sredini prostorije, gde je tada bila pasoška i carinska kontrola, stoji Mirin suprug Cvijetin Mijatović, okružen pratnjom. Krenuo u susret supruzi, grli je, a onda se pozdravlja sa svima nama i zahvaljuje što smo čuvali njegovu Miru. U toj veseloj atmosferi prilazi mi Mira i kaže: „E, jesmo budale, pogledaj, blokirali ceo aerodrom. Daj mi tu torbu i hvala ti, veliki si drugar!“ Smejao se i Cvijetin, a mi smo u „svečanom mimohodu“, s pratnjom iz obezbeđenja predsednika države, prošli pored simpatičnih i nasmejanih carinika, milicionara i aerodromskog osoblja koje nas je ispratilo.

foto: Printscreen

Amerika i Ðorđe Marjanović

Obišao sam kao pevač i voditelj ceo svet. Najviše pamtim jednu turneju u Americi. U ekipi je bio i Ðorđe Marjanović, kome je to bila prva poseta Americi i Kanadi, a kako smo nas dvojica veliki i dugogodišnji prijatelji, rekao sam mu da ništa ne brine i da se samo drži mene, jer sam ja već boravio i u jednoj i u drugoj zemlji. Turneja je uspešno tekla dalje, i sledeće koncerte održali smo u Kanadi, na Nijagarinim vodopadima i u Torontu. Sve bi bilo dobro da Ðorđe nije pred poslednji koncert u Torontu, dok se pakovao, ustanovio da je izgubio pasoš.

Posle tog koncerta trebalo je da iste noći busom, preko Nijagarinih vodopada, krenemo put Njujorka. Prema predviđenom protokolu, trebalo je da nakon dva slobodna dana u Njujorku, avionom vratimo za Beograd. Svi smo se zabrinuli kako će Ðorđe bez pasoša da pređe te noći granicu Kanade i Amerike, a potom iz Njujorka otputuje za Beograd. Naš konzul u Torontu odmah mu je nakon koncerta izdao potvrdu s njegovim podacima, ali i izrazio sumnju da taj dokument neće proći kod američkih vlasti i da će Ðorđa vratiti sa granice. Krenuli smo nešto posle ponoći ka Nijagarinim vodopadima i onom legendarnom mostu, na čijoj se sredini nalazi kanadsko-američka granica. Naš vozač Stevan, koji se stvarno u toku cele turneje pokazao veoma vrednim i sposobnim, rekao je Ðorđu da ni slučajno ne pokazuje onaj papir koji mu je konzul dao, nego da sve prepusti njemu, i svi ćemo bez problema preći granicu. Stigli smo do graničnog mosta na kanadsko-američkoj granici, i kanadski policajac nam je samo mahnuo rukom, i tako smo prošli. Stevan, pokupivši naše pasoše pre granice, naravno bez Ðorđevog „papira“, pružio ih je američkom policajcu kroz prozor. Taman kad ih je carinik počeo da pregleda, Stevan mu pruži i svoju američku ispravu i kaže: „Vidite, ja sam Amerikanac.“ U tom momentu otvorio je vrata busa, izašao i zamolio policajca da pogleda šta vozimo u prikolici. Carinik s pasošima u rukama krene da vidi sadržaj prikolice. Stevan mu objasni da su tu samo naši instrumenti i da nema ništa sem toga. „U redu“, rekao je policajac. Stevan pruži ruku i zamoli ga da mu vrati pasoše. Uzme ih, zahvali se, sedne u bus i mi krenemo. Tako Ðorđe bez pasoša uđe iz Kanade u Sjedinjene Američke Države, a mi Stevanu priznasmo da je gangster, iako mu nema slike u novinama.

Stigli smo u Njujork, gde smo imali dva slobodna dana do našeg leta za Beograd, i zabrinuto smo upitali naše domaćine kako će Ðorđe bez pasoša da se vrati s nama za Beograd.

- Ne brinite - rekli su nam - imamo mi našu prijateljicu Jugovićku koja radi na njujorškom aerodromu, pa će ga ona provesti bez pasoša na „Jatov“ terminal i on će se tu s vama ukrcati u avion i odleteti za Beograd.

Nataša Bekvalac
Nataša Bekvalacfoto: Printscreen
Leontina Vukomanović
Leontina Vukomanovićfoto: Printscreen
Dženan Lončarević
Dženan Lončarevićfoto: Printscreen

Ponosan na sina Miloša

I danas bih putovao da nije bilo pandemije. Put kojim sam krenuo je rezultat mog širokog obrazovanja. Mogu da kažem da sam srećan čovek. Svi koji me danas okružuju su deo moje porodice, pa i vi. Rasli ste uz moje pesme, programe... da li ima veće sreće?

Meni moj sin Miloš kaže da i dalje treba da radim i da snimam.

Napisao sam dve knjige: „Kako smo zabavljali Tita“ i „Muzičke priče iz naše bolje prošlosti“. Žao mi je bilo da neke stvari ostanu nezapisane. Moja velika ljubav je i fotografija. Danas mi je drago što sam predsednik Upravnog odbora Dečjeg kulturnog centra. Organizujemo Radost Evrope, a poslednje tri godine sam vratili Beogradsko proleće... Snimio sam film „Neposlušni“ i igramo s velikim uspehom pozorišnu predstavu „Dolče vita“ u Madlenijanumu, gde tumačim samog sebe.

O smrti

Najviše me je u životu pogodila smrt supruge Branke. Sad će biti dve godine otkako je nema... Mi smo bili kao jedno. Prijatelji su mi odmah priskočili u pomoć. Tugu lečim radom i putovanjima. Korona me je zaustavila. Hoću da snimim još jednu novu pesmu...

Ne razmišljam o smrti. Reći ću vam iskreno: bio sam prošle godine gost kod Amfilohija Radovića u Crnoj Gori. Otišao sam na Dečji sabor na Cetinje. On i ja smo seli i proveli dva divna dana. Amfilohije mi je otkrio da smo nas dvojica vršnjaci. Citirao sam mu tada jednu rusku poslovicu: „Sve je još ispred nas.“ Vladika i dalje gura, a njegova snaga me je impresionirala. Eto, moj vršnjak srušio je Mila. I na bini sam mu to ponovio - budućnost je pred nama!

Kurir.rs/Ljubomir Radanov/ Foto: Zorana Jevtić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...