Ovu čitulju, kao i svake godine 20. oktobra, objavili su Nada i Đuro Sekulić. Nada je nekada bila glavna medicinska sestra u bolnici "Ajda" u Tripoliju u kojoj su se lečili samo pukovnik, članovi njegove porodice i porodice četiri najbliža saradnika. Nada je otkrila zanimljive detalje o svom boravku i radu u Libiji tih godina.
- Bila sam deo medicinskog tima koji je svakodnevno bio sa njim - priča Nada. - Gde on, tu i mi. Istina, lekari su se povremeno menjali, a samo glavni doktor iz Pakistana i ja smo bili s njim. Neprekidno dve godine. Imao je beskrajno poverenje u nas. Zanimljivo je da su mu i kuvari, pomoćno osoblje, kućna posluga, treneri koji su radili sa njegovom decom, vozači... uglavnom bili Srbi.
Vremenom sam shvatila da je naš narod posebno voleo i divio mu se, jer je poznavao istoriju. Bio je obrazovan čovek, plemenit, iskren borac za bolji život svog naroda. Bojim se da se u Libiji nikada više neće roditi čovek kao on, da taj divni narod nikada više neće imati takvog vođu - ispričala je tada Nada Sekulić.Naša sagovornica je 1985. godine, posle smrti dva člana najuže porodice, odlučila da preko Zavoda za tehničku saradnju sa prijateljskim nesvrstanim zemljama, ode na privremeni rad u Libiju. Zbog dugogodišnjeg iskustva u hirurškim salama, raspoređena je u bolnicu u Bengaziju.
- Posle nepuna dva meseca, jedne večeri početkom oktobra, kako i zašto ne znam, došao je blizak pukovnikov saradnik i rekao mi da je odlučeno da budem deo Gadafijevog medicinskog tima - govori Nada.
- Nisam verovala, sve dok se, sat i po posle ponoći, nije pojavio na vratima - seća se Nada. - Ušao je sa širokim osmehom i pružio mi ruku, što je bio znak posebne pažnje. Rekao je: "Ja sam Muamer Gadafi", a moja reakcija je bila: "Ja sam Nada Minić." Trema je odmah prošla jer sam imala utisak da sam sa nekim najrođenijim. Na naredno pitanje da li bih radila za njega odgovorila sam da bi mi bila čast.
- Nikada neću zaboraviti kako su se poneli prema meni i organizovali mi put u Jugoslaviju kada mi je iznenada umrla majka. Tako se pomaže samo rod rođeni. Po povratku u Libiju sačekao me da mi izjavi saučešće, dok je predsednik Sudana čekao da ga Gadafi primi. Prijatelj sam bila i sa njegovom porodicom, a rastanak smo svi teško doživeli. Plakali smo.
Otišla sam godinu i po posle bombardovanja Libije 1986, jer su sankcije bile takve da više nije bilo uslova za život i rad. Na rastanku, od gospođe Safije dobila sam zlatan privezak koji nosim samo u posebnim prilikama, a od pukovnika sat sa njegovim likom koji mi je na ruci, evo, već tri i po decenije.
Kada je 1989. došao na Samit nesvrstanih u Beogradu, samo pola sata po sletanju na aerodrom, pozvao me je njegov prvi saradnik i rekao da sa suprugom što pre dođem - seća se Nada.
- Za nepun sat bili smo kod njega. Iako je, taj beduin u srcu, na Dedinju tada imao šatore, primio nas je u Tolstojevoj 2, raširenih ruku, sa širokim osmehom prijateljstva. Tada je upoznao i mog supruga. Pitao ga je da li me dobro pazi i rekao mu: "Moraš je čuvati, Nada je ćerka Libije". To je bio naš poslednji susret.
NE PROPUSTITE
Sa mnogo ogorčenja Nada Sekulić govori o napisima koji su, objavljivani 2011. godine u vreme njegovog svrgavanja:
- Pripisivali su mu svašta, ali kao i svi oni koji su makar i sat sarađivali s njim, znam da su gnusne izmišljotine za dnevnopolitičku upotrebu. Pukovnik Muamer el Gadafi je bio veliki državnik i još veći čovek, koji je učinio mnogo da njegov narod živi bolje. Neka počiva u miru. Veliki selam el kaid.
Kurir.rs/Novosti
Foto printscreen
NE PROPUSTITE
