Najnovije vesti

RATKO DMITROVIĆ: Uzgajam paradajz i slušam Cuneta i Neta Kinga Kola
Foto: Nemanja Nikolić

intervju nedelje: ministar za brigu o porodici i demografiju

RATKO DMITROVIĆ: Uzgajam paradajz i slušam Cuneta i Neta Kinga Kola

Društvo

Srećna okolnost je što ne zavisim od televizije i mobilnog, koristim ih minimalno, uglavnom kao sredstvo informisanja i komunikacije

Radomir Ratko Dmitrović je posle 40 godina bavljenja novinarstvom uskočio u sasvim novu ulogu. Sasvim je novo i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, koje vodi u Vladi Srbije.

Ministar je u prazničnom intervjuu za Kurir pristao da priča o stvarima koje ga okupiraju izvan kabineta, o tome koliko uspeva da prati medije i literaturu, ali i kako se bori protiv stresa. Dmitrović nam je otkrio i da se odlično snalazi s motikom u rukama, jer su paradajz i paprika iz njegove bašte prva liga.

Uspevate li da odvojite ministarske obaveze od onog što je vaše primarno zanimanje?

- Novinarstvo je sada, razume se, isključeno, a kada sam prihvatio ministarsko mesto, bilo mi je jasno da je to, u velikoj meri, odricanje od onoga što najviše volim: pisanje i čitanje. Srećna okolnost je što ne zavisim od televizije i mobilnog, i jedno i drugo koristim minimalno, uglavnom kao sredstvo informisanja, odnosno komunikacije. Ne dozvoljavam da mi kradu vreme, pa ostane i za čitanje i za pisanje. Ni blizu kao ranije, ali ostane.

Šta je za vas rekreacija ili, kako se to danas kaže, beg od stresa, da li je to kuvanje, šetnja, pecanje, gajenje bilja?

- Ranije sam češće šetao i to moram da obnovim, posebno u ovim zimskim mesecima. Od aprila pa do kraja oktobra, rekreiram se svaki dan, izvan grada, radnim danima po podne i preko vikenda. Imam u tzv. donjem Sremu, u selu Petrovčić, na 20 kilometara od Beograda, vikendicu i to mi je savršena rekreacija, mesto „ubijanja“ stresa: veliko dvorište, voćnjak, bašta, plastenik sa uzgojem paradajza, paprika, krastavaca... Gajim nekoliko vrsta grožđa.

Aktivni ste i na Tviteru, često izazivate i burne reakcije zbog svojih tvitova. Niste se odrekli ove društvene mreže?

- Znam sve mane društvenih mreža, uključujući Tviter, ali znam i neke prednosti zbog kojih sam još uvek na Tviteru. Sada svedeno, povremeno, uzdržano, s obzirom na funkciju, ali... tu sam. Zbog eventualne potrebe brzog plasiranja informacije.

Već dugo najavljujete „Krst na križu 2“. Šta trenutno pišete?

- Privodim kraju taj drugi deo, pojaviće se u januaru, knjige koja je mojoj profesionalnoj karijeri, pa i životu, dala poseban pečat. Na moje veliko iznenađenje. Takav prijem „Krsta na križu“ kod publike, uključujući zanatlije, sveučilišne profesore i akademike, zaista nisam očekivao. Pored toga radim na proširenim sinopsisima za dve TV serije i pišem roman radnog naslova „Svrake noću ne lete“.

Šta trenutno čitate?

- „Srpsku književnost u srednjem veku“ Milana Kašanina i „Knjigu eseja“ Miroslava Krleže. Inače, odavno imam običaj da svake godine, radi obogaćenja duha, uz ostalo, pročitam Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“ i Gogoljeve „Ukrajinske priče“. Ovo drugo upravo otvaram.

U komentarima ste često kritikovali nasilje kao dominantnu temu, posebno u stranim filmovima. Imate li vremena da pogledate neki film? Čime se rukovodite kad birate šta ćete gledati?

- Retko gledam filmove. Plašim se da je tu odavno dodirnut zenit. Ovo što nam već godinama nude samo je bolja ili lošija reciklaža. Pet, šest holivudskih obrazaca, jedino se menjaju toponimi i lična imena. Sve se svodi na jurnjavu kolima, agresiju, ubijanja, kasapljenja ljudi, obračun političkih i kriminalnih bandi, otmice aviona, serijske ubice... Zastrašujuće siromaštvo ideja. U svemu, ne samo u filmskoj industriji. A od domaćih filmova mogu da pohvalim „Nedeljni ručak“. Odličan film scenariste Miladina Ševarlića i reditelja Milana Jelića, s briljantnom muzikom Vokija Kostića. To je sam vrh filmske muzike u srpskoj kinematografiji.

Koju muziku slušate?

- Zavisi od okolnosti i raspoloženja. Na primer: „Duga topla noć“ i „Pričaj mi o ljubavi“ Ace Koraća, koje pevaju Lola Novaković i Olivera Katarina, pa gotovo sve pesme Arsena Dedića. Volim Šarla Aznavura i njegovu srpsku verziju, Dragana Stojnića, pa Kemala Montena, pedesetak narodnih pesama, počev od „Bolna leži Anđelija mlada“, preko Cuneta i „Zapevajte pesme stare“, Tozine „Violino, ne sviraj“ do sevdalinki tipa „Pod beharom“, koju je komponovao Jovica Petković na tekst Alekse Šantića... Da, s posebnim zadovoljstvom slušam remek-delo „Medeno kolo“ Ljubiše Pavkovića. Od stranih su tu uvek Elvis Prisli, Engelbert Hemperdink, Sajmon i Garfankl, Net King Kol, a od klasike najčešće slušam baroknu muziku, Hendla, Vivaldija, Albinonija. Uz „Adađo“ uvek mogu da plačem. Zbog lepote.

Uskoro na TV ekranima: Roman pretočen u seriju

Po vašem romanu „Beležnica profesora Miškovića“ uskoro ćemo na RTS gledati istoimenu seriju. Prethodnu godinu obeležila je poplava domaćeg serijskog programa. Da li ih gledate, koja je na vas ostavila najjači utisak?

- Rekoh da ne boravim često ispred TV ekrana, pa nemam potpun uvid u serijski program domaćih produkcija. Stoga ne bi bilo korektno da nekoga izdvajam. Što se tiče serije koju ste pomenuli, rađene po mom romanu, ona je završena i u toku je tzv. postprodukcija. Video sam prve dve epizode i, da ne bude krivo protumačeno, citiraću druge. Opšti stav onih koji su je već gledali: „Tako nešto, tematski posebno a uzbudljivo, TV gledaoci u Srbiji nikada do sada nisu videli.“ Za one koji svakoga dana pitaju, mene ili izdavača, treće izdanje romana „Beležnica profesora Miškovića“ odnedavno je u knjižarama.

Ivana Kljajić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...