Bez novca i krova nad glavom, istraumirane i preplašene, žrtve nasilja, zajedno sa svojom decom, koja su neretko takođe žrtve, poslednji atom svoje snage ulažu u najtežu životnu odluku - prijavljivanje nasilnika.
Misleći da su konačno ugledale svetlo na kraju tunela, ne slute da tek sledi naredni krug pakla.
U mnogim slučajevima nasilnici su u stanju da ne ostave tragove nasilja, pa suđenja nekad traju i više godina.
- Mene je muž davio kolenom i pretio da će me ugušiti, a da niko neće znati da me je on ugušio - kaže predsednica Udruženja žrtava nasilja HAJR Hajrija Ramadani i dodaje da se već sedam godina sudi i ništa od toga se još nije završilo.
Postavlja se pitanje kako dokazati brutalno nasilje u ovom slučaju i pokušaj ubistva. Strah da će se iste scene ponoviti paralizuje žrtvu jer pritvor i zabrana prilaska ne ulivaju nikakvu sigurnost.
- Ukoliko ne postoje vidljivi fizički tragovi, nužno je i neodložno da oštećena prijavi postojanje ovog krivičnog dela. Svakako da postojanje vidljivih fizičkih tragova olakšava dokazivanje, ali činjenica da ste prijavili postojanje krivičnog dela ide u korist samog dokazivanja - navodi advokat Ivan Simić.
Za prijavljivanje je potrebna hrabrost, odlučnost i podrška - emotivna, finansijska i socijalna, koja žrtvama nasilja manjka. U nedostatku podrške žrtve su spremne na povratak nasilniku.
A onda nakon svega sledi čuveno pitanje - zašto je toliko trpela nasilje?!
OVDE MOŽETE DA PRATITE UŽIVO KURIR TV
(Kurir.rs)
