Najnovije vesti

ISPOVEST ODLIKOVANOG DOKTORA SLAVKA: Najteže je kad gledam snimak pluća, znam da je za pacijenta kasno, a ne mogu da mu to kažem
Foto: Printskrin Tanjug

heroj iz negotina

ISPOVEST ODLIKOVANOG DOKTORA SLAVKA: Najteže je kad gledam snimak pluća, znam da je za pacijenta kasno, a ne mogu da mu to kažem

Društvo

Kad sam saznao da ću ukazom predsednika Aleksandra Vučića dobiti odlikovanje na Dan državnosti, zlatnu medalju za posebne zasluge za sprečavanje širenja infekcije kovid-19, bio sam prijatno iznenađen i počastvovan. Ja sam samo jedan od lekara koji je radio ono što je mislio da bi trebalo i što se od njega očekuje.

Ovako počinje ispovest doktor Slavko Babić, pneumoftiziolog iz Zdravstvenog centra u Negotinu, koji se u ponedeljak našao rame uz rame sa svim zaslužnim građanima koje je predsednik Srbije odlikovao. Ipak, iza prijatne spoljašnjosti, smirenog glasa i empatije koju pokazuje prema svakom čoveku, krije se životna priča na osnovu koje bi mogao da se napiše scenario za fantastičan film, a glavna rola pripala bi - sudbini!

- Nisam učinio neko veliko delo time što sam radio. Moja obaveza je da radim, pogotovu kad su tako teške situacije, kad su u pitanju zarazne bolesti, kakva je kovid-19. Očekivao sam da je neko trebalo mnogo više da uradi za Srbiju da bi dobio ovakvo odlikovanje. Kad sam shvatio da sam i ja među svim tim ljudima, bio sam uzbuđen i iznenađen. Ipak, smatram, da ta zlatna medalja jeste priznanje, ne samo meni, već i opštini Negotin i Zdravstvenom centru Negotin. Svima nama za sve što smo učinili u ovoj borbi u proteklih 11 meseci - priča skromni lekar.

Prema njegovim rečima, kao pojedinac u toj borbi bio bi nemoćan, jer je najveći teret podnela njegova služba pneumoftiziološka, uz svesrdnu pomoć anesteziološke.

- Nas pneumoftiziologa, odnosno specijalista za plućne bolesti, u Srbiji je sve manje, deficitarni smo. Ostao sam sam u celoj opštini. Imam i koleginicu, koja je zbog svoje bolesti bila prebačena na drugo odeljenje - kaže Babić.

Treći talas poklopio Negotin

Negotin je prema njegovim rečima stradao u trećem talasu epidemije koronavirusa.

- Počeo je u novembru. Očekivali smo da nam korona stigne sa našim gastarbajterima, odmah na početku epidemije, jer oko 15.000 stanovnika opštine živi i radi u inostranstvu. Ali nije. Sve do početka novembra – priča Slavko i dodaje da nisu u Zdravstvenom centru Negotin očekivali toliki broj pacijenata.

Dodaje da bila teška situacija.

- Vrhunac je bio od 10. do 20 decembra. U jednom momentu sam bukvalno ostao sam u tom žarištu korone. Shvatio sam da je to jako teška bolest i da ne mogu sam da se borim. Brzo smo organizovali sastanak sa direktorom naše zdravstvene ustanove i predstavnicima negotinske vlasti. Ukazao sam da smo u samom žarištu, da bukvalno gorimo, ali i da sam taj požar ne mogu da ugasim. Rekao sam da mi je potrebna hitna pomoć ostalih kolega. Istovremeno je stizao sve veći broj obolelih - opisuje doktor.

Prema njegovim rečima, brzo je formiran kovid tim, a on je postao njegov koordinator.

- Ukupno pregledanih pacijenata od u novembra do januara bilo je više od 3.000. Samo u decembru kroz ambulantu mi je prošlo njih 1.147. Sve lakše slučajeve sam, uz terapiju, slao na kućno lečenje, u samoizolaciju, a one sa srednje teškom kliničkom slikom primao sam na odeljenje. Brzo smo popunili grudno odeljenje koje ima 20 kreveta. Pretvorili smo ga u kovid. To nije bilo dovoljno, pa smo proširili neurologiju, gde smo smestili još 17 pacijenata. Broj se i dalje povećavao. Uključili smo i interno odeljenje na kojem je bilo 30 pacijenata. U jednom trenutku imali smo oko 70 obolelih - priča Babić.

Kako dodaje, najteže obolele su upućivali u Klinički centar u Nišu, u dogovoru sa dr Radmilom Jankovićem iz te zdravstvene ustanove.

- Međutim, imali smo i tu problema. I tamo su kapaciteti bili ograničeni. Morali smo da radimo selekciju. To je bila teška borba. Svakodnevno smo u decembru, na primer, imali do 60 pacijenata. Bilo je hladno, a stajali su napolju i čekali u redu. Odlučio sam da nijednog ne vratim kući. Tada za mene nije postojalo radno vreme. Radio sam ceo dan. Odem posle smene na ručak i vratim se u bolnicu. Uslovi lečenja bili su teški. Imali smo lekove, ali nam je bio problem što kompletni Zdravstveni centar nema centralni dovod kiseonika - kaže Slavko.

Otkrio je i svoj najveći strah.

- Pacijenti su zahtevali oksigenu terapiju. Zbog toga smo svakodnevno iz Niša kamionom dovlačili kiseonik u čeličnim bocama. Jako sam se plašio da ne ostanemo bez kiseonika tokom noći. Brzo su se boce praznile. Od Niša smo udaljeni tri i po sata vožnje. Trebalo nam je mnogo sanitetskih vozila, lekara i osoblja, koje je bilo u pratnji teških pacijenata, a koji su bili prebacivani u taj grad. Prevezli smo ih preko sto - opisuje Babić.

Znam da je za pacijenta kasno, a ne mogu da mu kažem

Doktor Babić je priznao i šta ga je najviše pogodilo. 

- Najteža situacija, a takvih je bilo više, bila je kad dođu pacijenti koji, na prvi pogled, nemaju neku tešku kliničku sliku. A onda snimak pluća ukaže na obostranu tešku upalu tih organa. Znate da je već za njih kasno, a pitaju vas, kao i članovi njihove porodice, kakvo je stanje. Gledam snimak i ne mogu da kažem ono što mislim. To su najteži trenuci. Jer ti ljudi su umirali za dan ili dva - seća se Babić.

Doktor navodi da se nije plašio za sebe i da je dolazio stalno na odeljenje:

- Neprekidno sam radio 50 dana u bolnici i to duže od 10 sati dnevno. Bio sam dostupan kolegama 24 sata dnevno. Radio sam često večernje vizite i iscrpeo sam se. Šestog januara saznajem da imam kovid i odlazim u kućnu izolaciju. Imao sam, ipak, blažu kliničku sliku i sam sebe sam lečio.

Mali broj ljudi zna da dr Babić nije iz Srbije. Rođen je u Ključu, a živeo je u selu Vrbljani. Gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Banjoj Luci. Pet meseci pošto se zaposlio kao mlad lekar u Ključu je mobilisan.

- Otišao sam na bihaćko ratište kao ratni lekar 17. ključke brigade. Bio sam skoro tri godine u sanitetskoj službi. Najviše sam bio u brigadi na ratištu. Kilometar-dva od prve borbene linije. Radio sam kao načelnik saniteta do kraja rata, decembra 1995. godine, kada je potpisan Dejtonski sporazum. Tada sam demobilisan - priča Babić.

Srećan što sam živ

Posle toga, kako kaže, bio je srećan čovek iako je svašta preživeo.

- Sretan što sam živ i slobodan. Bio sam u uniformi tri godine i dobio čin potporučnika. Nikada nisam razmišljao da napustim brigadu. Časno i pošteno sam služio državi i branio svoj narod kao lekar. Ono što me je pogodilo kao čoveka, iako sam već bio oženjen i imao dvoje dece, jeste period dok sam, posle rata, tražio posao. A, tražio sam ga tu gde sam proveo mladost. Gde god da sam pitao nije bilo mesta za mene - kaže Babić.

Dodaje da je onda "uzeo kofer u ruke" i preselio se u Srbiju.

- Nisam razmišljao o Beogradu i Novom Sadu. Pratio sam oglase. U jednom trenutku pojavljuje se oglas za 10 lekara u Negotinu. To je bila sudbina. Drugi ili treći dan sam dobio poziv da dođem na posao. Bio je februar 1996. godine. Naišao sam na veliku ljubaznost tadašnjeg direktora ZC Negotin dr Vojislava Jankovića. Posle razočaranja u zemlji, kojoj sam dao sve i nisam mogao da nađem posao, on mi je poželeo dobrodošlicu i rekao mi da biram da li želim da radim u Hitnoj službi ili u nekom od sela - kaže Babić.

Dodaje da mu je doktor Janković zbog porodice predložio selo Jabukovac. Tamo je, kako kaže, imao svoj stan, deca su krenula u školu, a žena se zaposlila u zadruzi.

-  Šest godina sam tamo radio. Sprijateljio sam se sa stanovnicima. A, onda sam dobio specijalizaciju - pneumoftiziologiju. Preselio sam se u Negotin pa u Beograd 2000. godine. Specijalizirao sam četiri godine kasnije u Institutu za plućne bolesti i vratio se u ZC Negotin - kaže Babić.

Koji je teži rat?

Na pitanje kako se osećao kad je posle 16 godina od specijalizacije uleteo u još jedan rat, ovog puta, protiv nevidljivog nepijatelja, Babić kaže:

-Tamo sam se borio protiv vidljivog, a ovde nevidljivog. Teže je u prvom, ali ni ovde nije bilo lako. Koronavirus je nepredvidiv. Pacijenti su uznemireni. Uplašeni. Video sam strah u njihovim očima. Osetio sam da treba neko da ih smiri i kaže lepu reč. Kome sam mogao da kažem, govorio sam da nisu životno ugroženi i da će biti izlečeni. Njima je trebao lekar koji će to da im kaže, ali na osnovu znanja. Ulivao sam im povrenje - navodi Babić i dodaje da su im u decembru preminula dva lekara od kovida.

Jedna medicinska sestra, direktorka i upravnica bolnice borile su se s tom bolešću. 

- Ukupno je u kućnoj izolaciji bilo više od 40 lekara. Bili smo desetkovani. Ja sam ostao tu i dodatno se angažovao da bismo sve pacijente pregledali. Niko nije vraćen i svi su bili zbrinuti. Imali smo odlične rezultate lečenje. Više od  97 odsto pacijenata je na kraju izlečeno - priča doktor.

Babić ne krije da se plaši onoga što nam sledi.

- Plašim se. Sigurno još čitavu godinu, možda i duže, borićemo se sa tim virusom. Biće teška situacija ako vakcinacijom ne rešimo situaciju. Mutirani sojevi će nam zadati problem. Sve je manje lekara, a lečenje je skupo. Ovakav virus još nismo imali. Ovome se ne nazire kraj. Jedino što može da nas sačuva su maska, distanca i vakcinacija - savetuje Babić.

(Kurir.rs/24sedam.rs)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...