Ustaša je bacio dete, udarilo je u zid. Majka je vrištala, čupala kosu. Ja sam rukama pokrila oči...

Jasenovac, Stara Gradiška. Sisak. Jastrebarsko. Pa, sirotište. Na ovim adresama je detinjstvo Smilje Tišme, curice iz srpskog sela Zrinjska u Zapadnoj Slavoniji. Preživela je strahote i ponela slike i ožiljke.

- Imala sam, tako, šest-sedam godina. Imala sam mlađeg brata i još mlađe dve sestre. One se ne sećaju užasa. Brat i ja pamtimo. "Ovde je bila ona kuka o koju su vešali ljude", šaputali smo kada smo prvi put, posle rata, posetili Jasenovac. Pogledi su nam se zaledili na tom mestu. Dok smo, tako, stajali, preda mnom je bilo sve: poslednji susret sa ocem, on je prvi odveden u logor. Odnela sam mu preobuku i malo hrane, a on mi govori:

"Beži, Smiljo, beži, dete!" Nikada ga više nisam videla. Preda mnom su bili trenuci kad su nas razdvojili od majke i njena poruka: "Neka vas čuva Sveta Petka." To je, valjda, bio taj dan našeg večnog rastanka.

U memoriju deteta koje nije znalo ni koliko godina ima, a zna da je jedini oslonac sestricama i bratu, utisnute su i nove scene užasa.

- Pamtim povijenog suvog čoveka u Jasenovcu koji je kolicima skupljao mrtvu decu - priča Smilja Tišma. - Uzima ih za ruku, za nogu i ubacuje u kolica. Svakog jutra taj čovek je punio kolica i odvozio nekud. Ali, kada sad vratim sećanje, ne znam da li je ova slika jezivija ili ona kad ustaše u Sisku odvajaju bebe od majki. Trgaju ih sa dojki. Jedna majka nije dala svoje dete.

Ustaša je bacio dete, udarilo je u zid. Pukla mu je lobanja. Majka je vrištala, čupala kosu. Ja sam rukama pokrila oči. Snažno sam ih dlanovima pritiskala. Iz logora u logor, iz užasa u užas... Jastrebarsko, dečji logor.

- Stalno je odnekud dopirao plač dece. Mi ih ne vidimo. Kasnije smo saznali da dolazi sa odeljenja u kom su bile bebe i deca do dve i po godine. Kasnije smo saznali da su im časne sestre mazale neke otrove oko usta. Govorile da ne plaču i da ne budu žedni. Ta deca su umirala u mukama i otuda su dopirali piska i plač tih malenih mišića. Taj me plač budi, pratiće me dok živim. Ne bih nikome poželela takvo detinjstvo i da u takvim ožiljcima traje. Zato vas molim da o užasima u logorima NDH govorite, da i nas podstičete da o tome govorimo, jer ako ne govorimo mi, ko će?! Novosti