- Zakleo sam se u trobrojku, da ću je braniti i pred Bogom i pred ljudima. Održao sam reč. Jednom sam hteo da se ubijem, tako je mučno bilo.
Ovako za Kurir govori Radojko Rovčanin, iz Bijelog Polja u Crnoj Gori koji je u septembru mesecu 1998. otišao u Zaječar u vojsku. Tamo sam se zakleo za zastavu trobrojku.
Zakletvu nikada prekršio nije. Njegova lična karta ostala je te 1999. u karauli, a posle 22 godine video je na snimku tzv. OVK. Ispričao nam je da se samo nasmejao kad ju je video, a potom nastavio priču o svom dolasku u vojsku, borbi koje je tamo vodio, i životu kakav vodi danas.
- U Đakovicu sam došao 7. decembra, u prekomandu. Odande sam prebačen na Košare 14. decembra. Tada sam imao 19 godina, a 20 sam napunio kad sam se već vratio iz rata. Bio sam mlad i nisam znao šta je rat. Nisam znao da čarape neću presvući tri meseca, da će mi se skoriti na nogama. Nisam znao da porodica ne mora da bude tvoja krv. Sad znam - priča on, uz suze se prisećajući jednog od najjačih udara na predeo Košara na Veliki petak, u noći između 9. i 10. aprila.
- Spavao sam u bluzi, i čuo da napadaju. Nisam ni vetrovku uzeo, samo pušku. Video sam našu poziciju 601, skroz u dimu. Pokušavao sam da dođem do mitraljeza, ali nisam uspeo od njihovog snajperiste. Vratio sam se u rov, a oni su nastavili da "sipaju" po nama. Jedna detonacija izbacila me je iz rova. U tom trenutku više nisam video na oči. Pipao sam ih, i verovatno od halucinaicije, straha, osetio sam samo rupe umesto očiju. Tražio sam pušku, da pucam sebi u glavu. Bolje da se ubijem, mislio sam, nego da me oni živog uhvate. Puška mi je sve vreme bila sa desne strane, a ja je nisam napipao. Nisam je našao, zato sam i živ. A bila je tu... Krenuli su da mi se i svest i vid, došao sam sebi - priseća se on drhtavim tonom.
Radojko Rovčanin, koji se vratio u svoje rodno selo i povukao u miran život kaže da na svako okupljanje svoje braće, drugara, obavezno dolazi.
Kaže, da ga neko opet od njih pozove u rat, i da zna da će ta zemlja opet biti naša, krenuo bi sa braćom u novo boj.
Hrabrog borca upoznali smo na Zlatiboru, na okupljanju 53. graničnog bataljona. Njih 30-tak se uz suze i smeh prisećalo trenutaka na Prokletijama, palih drugova. Iz prikrajka, onako setno, rekao je - mnogo mi znači da ih vidim, zagrlim. Jedino što od tog rata imam su uspomene i prijatelji.
Kurir.rs / Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
