Nigde se vrisak okamenjene majke ne čuje kao na Starom Brodu! Prolomi se brdima iznad Drine, stigne ga drugi, vrisak okamenjenog oca koji svojim okamenjenim rukama pokušava da zaštiti svoju okamenjenu decu!
Nigde na svetu nema mesta kao što je Stari Brod na Drini. Ovde je legenda istina - 326 devojaka uhvatile su se, priča je koja živi, za ruke i na Mladence 1942. godine skočile u ledenu Drinu, bolje u smrt nego da padnu u ruke zverima u ljudskom obliku.
Imena na zidu
Eno kamenih imena na kamenom zidu na Starom Brodu, njih skoro 6.000, ne daju nikom lagati. U vodi spomenik, okamenjena beba u naručju okamenjene majke, okamenjena devojčica pored okamenjenog dečaka, okamenjeni krik majke sa obale, koja gleda svoju ćerku kako sa kamena skače u ledenu Drinu i nestaje u talasima...
Nigde se vrisak užasom okamenjene majke i bolom okamenjenog oca ne čuje kao u Starom Brodu na obali Drine, malo ispod Višegrada.
Ovde je okamenjena i poruka pokolenjima urezana na spomeniku na obali reke:
„Oprostite nam vi koji ste ovdje stradali, a 66 godina smo ćutali o vama. Ipak vas nismo zaboravili jer ovakve rane na srcu nikad ne zarastaju. Zločincima smo oprostili, nek im je lice crno pred božijom svetlošću!“
Na drugoj strani spomenika, lekcija iz istorije, za one koji ne znaju, za one koji tek saznaju ono što je odavno trebalo da znamo, da ne zaboravimo:
„U proljeće 1942. iz Sarajeva je krenulo deset hiljada ustaša sa namjerom da protjeraju i pobiju srpsko stanovništvo. Srpski narod sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Han Pijeska, Rogatice, Sokoca i Višegrada u zbjegovima krenu niz Drinu da bi spas potražio u Srbiji. U Višegradu, italijanska vojska nije dozvolila narodu da pređe preko ćuprije i zbjeg krenu pored Drine ka selima Miloševići i Starom Brodu, gdje se nalazila skela. Ustaše stigoše ovaj zbjeg i mučki ubiše oko 6.000 srpskih žena, djece i staraca. Najveći pokolj nad Srbima ustaše učiniše u Starom Brodu na pravoslavni praznik Mladenci 1942. godine.“
Vrisak nad vodom
U blagim prolećnim noćima, kad se Drina utiša, vrisak okamenjene majke prolomi se nad vodom, pocepa brda nad rekom. Iz vode ovde vire okamenjene ruke okamenjene dece. Nad vodom, u ranu zoru, dok se sunce još ne promoli, lebde njihovi okamenjeni snovi.
Koliko je samo snova, devojačkih, dečačkih, očevih i majčinih, sahranjeno u reci, u plavoj grobnici, na Mladence 1942. godine, onda kad su devojke skakale u vodu, u smrt, u mutnu i ledenu Drinu, samo da ne padnu u ruke zverima u ljudskom obliku.
- Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. Tamo je otišlo barem dve hiljade ljudi. Tu nije ostalo ni pile, sve su ustaše pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu zato što su nas malo Nemci zaštitili... Te zločine nije zapamtio niko što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve... Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigerice vade... Eh, kad se setim, najgore prošle mlade cure, žalost ljuta... Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Bože sačuvaj - pričala je u svoje vreme Ljubica Planinčić iz Gučeva kod Rogatice, koja je nekako preživela masakr.
Pa svedočenje Milke Popović u dokumentarnom filmu televizije RTRS:
- Drinu sam prešla s malim detetom u ruci, jastukom i haljinama na leđima. Bežali smo ispred ustaša, nisu nas stigli, a videla sam da je reka nosila leševe ljudi i životinja. Sa Ðorđijinog mlina, sa stijena kod Miloševića, u Drinu su skočile jedna moja rodica i dve ćerke Sime Radovića. Bojale se da ih ne stignu ustaše...
U Drini okamenjena beba na okamenjenoj ustaškoj kami. Da li je svet ikada pre tog dana video toliko zla u jednom danu.
- Narod se razlete, pokušava da skupi stoku, pa da krene ka Starom Brodu, a već nas stiže ustaška konjica. Što osta naroda gore u strani, i ostade, a što uhvatiše ono dole ka Drini, počeše ubijati. Progone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu decu uvis i dočekuju na bajonete. Bio je to jedan strašan užas i pakao. Narod pomaže i jauka. Ljudi samo skaču u Drinu, cure posebno... A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada, to je bio neverovatan i strašan prizor - ispričao je jednom davno Risto Borovčanin, rodom iz Žulja, nastanjen u Pediši, Sokolac.
Smrt majke ne mogu da zaboravim
Njegove reči uklesane u kamen, da se ne zaborave, da se pričaju i prepričavaju. Jer, ako se zaborave, mogu da se ponove.
- Posebno smrt majke pamtim, to se ne zaboravlja. Nikad nisam mogao odgovoriti sebi - šta ta žena skrivi onom krvniku da joj na onakav svirep način, naočigled osmoro dece, oduzme život i još u devetom mesecu nove trudnoće, kako li se ne seti svoje majke, sestre ili dece! Francetićevi bojovnici sve to nisu sami radili, imali su, ubeđen sam, vodiče po ovim našim bespućima, taj posao odrađivale su naše komšije, domaće ustaše iz okolnih muslimanskih sela - reči su Draga Krstića iz Sjeverske kod Rogatice.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović napisao je davno molitvu za mučenike sa Starog Broda:
- Iznad plahe Drine, sa visoke stene, buljuk devojaka s molitvom i vriskom skočiše u reku da čast očuvaju... Ustraši se reka, ustavi talase, dubine raskrili, da grobnica bude. Nad zelenom Drinom blesnuše golubi... Djevojačke duše, nebo ih poljubi...
Ponekad, za blagih letnjih noći, lebde nad Drinom, u klisuri ispod sela Miloševića, bele devojačke košulje i njihovi snovi, devojački. I snovi njihovih majki i očeva, i snovi okamenjenog dečaka koji je pružio okamenjenu ruku svojoj okamenjenoj majci koja je ostala na obali...
Na Starom Brodu, na obali Drine, tamo gde su Francetićeve legije klale i vadile oči nejači, podignuti su muzej i crkva, izdaleka joj se vide krstovi. U crkvi, na zidu među freskama, i sveti lik male Milice Rakić, one devojčice koju su 1999. godine ubili, isto kao što su 1942. ovde ubijali... Mala Milica među svojima, svi zajedno među mučenicima.
Nema Srbina koji nekog svog nema u Starom Brodu i dole na Drini ispod Miloševića.
Kraj Drine zagrlili se okamenjeni otac i okamenjena majka i njihovo okamenjeno dete. Na blagi letnji dan, kad se Drina utiša, nad rekom i obalom lete ptičice, duše stradale dečice, ponekad se i raskrili reka, stanu talasi, da devojačke duše nebo još jednom poljubi.
Svedočenje preživelog:
Zverstva do neba
l Miloš Bašović iz Brankovića, Borike kod Rogatice, svojevremeno je svedočio:
- Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negde između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Uteknem mu nekako i šćućurim se među poubijane. Kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Svega i svačega je bilo. Mnoge devojke, gledajući zverstva, ne čekajući da im se približe ustaše, masovno su skakale u Drinu. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš zaplove ženske kose...
Kurir.rs/Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
