Davne 1988, početkom januara, Beograd je postao bogatiji za jednog neobičnog sugrađanina, a Zoološki vrt je dobio novog stanara, koji je po mnogo čemu bio prvi. U saradnji sa beogradskim Zoološkim vrtom, donosimo vam priču o Samiju, prvom velikom čovekolikom majmun koji je stigao u Vrt dobre nade.
Sami je veoma brzo po svom dolasku postao ljubimac svih Beograđana, a ubrzo i "legenda" beogradskog Zoološkog vrta. Stigao je preko Osiječkog zoološkog vrta iz Nemačke. Po rodnom listu, došao je sa dvanaest godina starosti.
Prve žive šimpanze su, inače, stigle u Evropu tokom 18. veka, a možda i ranije. Od zooloških vrtova, londonski je bio prvi koji ih je imao. Stigle su u njega još 1836. godine.
Danas je nemoguće zamisliti organizovane posete školske dece bez priče o Samiju, jednom od heroja Vrta dobre nade.
Sa Samijem nije bilo šale
Sami je bio krupan mužjak tamnog lica i guste crne dlake. Pametan pogled je odavao zrelu, iskusnu životinju. Uplašen novom, nepoznatom sredinom, prvih dana je agresivnim ponašanjem neprestano davao do znanja da sa njim nema šale, a onda se privikao na smeštaj pa je postao mirniji i druželjubiviji.
Smešten je u malen, neugledan kavez, čije su rešetke morale biti ojačane da bi odolele snazi odraslog šimpanze. Vrata su na svakom uglu dodatno osiguravana debelim lancima i jakim katancima.
Međutim, pokazalo se da preduzete bezbednosne mere nisu bile dovoljne. Sami je vrlo brzo po useljenju, i to čak dvaput, uspeo da razvali rešetke, pobegne iz kaveza i prošeta samim centrom Beograda.
Samijeva bekstva su tumačena na više načina. Uglavnom se mislilo da beži zato što mu ne odgovara smeštaj i usamljenički život. Štampa je nadugačko pisala o tome, a ljudi su podstaknuti pričama počeli u sve većem broju da dolaze u Vrt da bi ga videli. Zahvaljujući sve brojnijim posetama Vrtu, obezbeđena su finansijska sredstva neophodna za izgradnju nove, komfornije zgrade za boravak majmuna.
Iz pera Vuka Bojovića: Prvo Samijevo bekstvo
Prvo bekstvo iz stare majmunare niko nije zabeležio fotoaparatom. Serija fotografija, koje vam donosimo iz arhive Zoološkog vrta, napravljena je pri njegovom drugom bekstvu.
Stoga, umesto fotografija, donosimo vam pravu poslasticu - odlomak iz knjiga Vuka Bojovića. Uz ovako živopisan opis, fotografije nisu ni potrebne.
Naime, Samijev dolazak u Beograd, šetnje po gradu i druge dogodovštine je Vuk Bojović, legendarni direktor Zoološkog vrta, potanko opisao u svojoj knjizi Priče iz zoo vrta. Delić tih priča, o Samijevom prvom bekstvu iz kaveza, prenosimo ovde.
Vuk Bojović se priseća kako je jedne zimske večeri, otprilike mesec dana po Samijevom dolasku u beogradski zoološki vrt, dok je sedeo kod kuće i na televiziji gledao neku zanimljivu seriju, zazvonio telefon.
- Na vezi je bio čovek iz Štaba za uzbunjivanje grada, koji mi je saopštio neverovatnu vest – da je iz zoološkog vrta pobegao šimpanza. Rekao mi je da odmah treba da dođem i obavestio me kojim se ulicama kreće - piše Vuk Bojović.
Po završenom razgovoru, ostao je nekoliko minuta u šoku pored telefona. U knjizi se priseća da su mu kroz glavu munjevitom brzinom prolazile sve priče koje je slušao o šimpanzama.
- Setio sam se bekstva šimpanze iz Ljubljanskog zoološkog vrta, priče o bekstvu para šimpanzi iz kelnskog vrta koji su napali i izujedali direktora kada je pokušao da ih spreči da izađu na slobodu... Mahinalno sam uzeo iz frižidera glavicu zelene salate i dva sveža jajeta, stavio ih u džep i jurnuo prema kolima - prepričava Vuk Bojović događaj koji stariji Beograđani sigurno nisu mogli zaboraviti.
Ne vodeći računa, kako kaže, o saobraćajnim propisima, uputio se suludom brzinom u potragu za Samijem, plašeći se sve vreme da će napraviti neki nepromišljen potez i da će policija, koja je bila pripravna, biti prinuđena da ga ubije. Cela drama se odvijala u najužem centru grada i upravo zbog toga je opasnost da preraste u tragediju bila još veća. Stigao je na lice mesta i ugledao desetak milicijskih kola sa upaljenim rotacionim svetlima koja su se Vasinom ulicom kretala za Samijem.
Mogli su čak i da pucaju na Samija
- Pokušao sam da prođem, međutim, policija me zadržala. Nisam mogao da im objašnjavam ko sam i šta hoću jer je svaki minut bio dragocen, pa sam krenuo preko trotoara i vrlo brzo izbio na čelo kolone. Za mnom su se čule sirene i pištaljke, a ispred mene se ukazao neviđen prizor: Sami je grabio ulicom a za njim su išla dva milicionara sa uperenim mašinkama i usmeravali mu pravac kretanja, dok je cela svita policijskih automobila pratila tu neobičnu grupu - opisuje Bojović u svojoj knjizi dramatičan događaj s kraja osamdesetih.
Po rečima direktora Bojovića, da je Sami kojim slučajem napravio bilo kakav ispad, što bi bilo i normalno u takvoj situaciji, sigurno bi pucali u njega. Zaustavio je kola i pozvao Samija. Odmah je prepoznao Bojovićev glas i počeo da izražava svoje zadovoljstvo kezeći se i vičući, ali ne onako agresivno kao kad hoće da napadne, već na potpuno drugačiji način, pokazujući sve zube i tapkajući na mestu. Verovatno je, po direktorovoj pretpostavci, već bio umoran, a i promrzao, jer je prilično dugo boravio napolju, pa se svom poznaniku i zbog toga obradovao.
"Šta si to uradio Sami? Kakav je to način?"
- Prišao sam mu bez straha, uhvatio ga za ruku i pitao ga: “Šta si to uradio Sami? Kakav je to način?’’, a on je odjednom počeo da me gleda znatiželjno. Otvorio sam vrata od kola, i dalje ga držeći za ruku, i naredio mu da odmah uđe unutra. Za divno čudo, Sami je poslušno seo na sedište iza mene. Tek tada sam primetio da se na ulici nalaze i dva čoveka iz zoološkog vrta, noćni stražar i volonter, koji su držali pomorandže u rukama kojima su pokušavali da namame Samija, ali sav njihov trud je bio bezuspešan - piše Vuk Bojović.
U knjizi stoji da je zatim i sam Bojović ušao u auto, prethodno zamolivši policajce da ga prate i da ukoliko primete da kola idu levo-desno pucaju - pošto bi to značilo da ga Sami davi.
- Krenuo sam Uzun Mirkovom ulicom i već posle nekoliko metara vožnje dogodio mi se peh – na semaforu se upalilo crveno svetlo. Sami je sedeo tačno iza mojih leđa, na vratu sam osećao njegov dah i razmišljao kako će reagovati kada zaustavim kola - piše legendarni Vuk Bojović.
Nepredvidiv temperament
Kako se Vuk Bojović priseća, kroz glavu mu je proletela priča koju mu je ispričao Rudolf Kern, koji je nekada davno imao mladog šimpanzu koga je odgajao u kući, oblačio i vozio kolima.
Majmunče je uživalo dok se automobil kretao, sve mu je bilo zanimljivo, gledao je levo–desno, ali onoga trenutka kada bi kola stala na semaforu ili zbog nekog drugog razloga, počinjao je da divlja, da udara u prozore, cepa sedišta i da se baca na volan.
- Zamislo sam kako bi izgledalo ako bi Sami reagovao na isti način pa sam rešio da se ne zaustavljam, odnosno da prođem kroz crveno svetlo. Međutim, strahovao sam i dalje da me na raskrsnici ne udari neki automobil. Šimpanze ne podnose buku, udare ili bilo kakav povišen ton i tada počinju da napadaju. Na moju veliku sreću, sve je lepo prošlo. Policajci su sa upaljenim rotacionim svetlima išli iza mene, a ja sam polako vozio do ulaza u zoološki vrt. Tu su mi čuvari otvorili kapiju pa sam kolima prošao do staništa za majmune. Tek tu sam zaustavio automobil - piše u svojoj knjizi Bojović, dodajući da je sve vreme Samiju pričao nešto i davao mu list po list salate.
Gledao je Samija u retrovizoru.
- Njegova glava je bukvalno bila na mom ramenu, a usne priljubljene uz moje uho. Otvorio sam vrata, uzeo ga za ruku i izveo napolje. Nijednog trenutka se nisam uplašio niti sam imao vremena da razmišljam o tome. Čim je ušao u majmunaru, Sami je odmah stavio do znanja da je tu ipak on gazda, riknuo je dva–tri puta, pošao do kaveza sa mandrilom i dobro mu protresao šipke. Prekorio sam ga oštro: “Ne to, Sami’’ - piše direktor koji je, čini se, bez po muke našao način da ukroti moćnu životinju.
Sami se odmah povukao i stao sa direktorom pored radijatora.
- I dalje sam mu davao list po list salate i tiho mu pričao da bih zaokupio njegovu pažnju. Poslao sam čuvara da otključa kavez, naravno - onaj deo na kome rešetke nisu bile razvaljene, na kome su bila tri katanca. Čuvar je u ruci držao svežanj sa tridesetak ključeva i kao po pravilu uvek je baš poslednji bio pravi. Strahovao sam da Samija ne izda strpljenje pa sam bio izuzetno oprezan - dočarao je Vuk Bojović u svojoj knjizi scenu koju posle ovakvog opisa nije teško zamisliti.
Ljudi i ne slute koliko su šimpanze snažne
Najzad, kad je i poslednji katanac bio otključan, uzeo je, kako kaže, "našeg avanturistu" za ruku i uveo ga u njegov skromni dom, a on je odmah legao na slamu i sav blažen se uhvatio za nogu i podigao je uvis.
- Kroz rešetke sam mu pružio jaja koja sam gotovo zaboravio u džepu. Sa apetitom ih je ispio, pa sav zadovoljan uzeo jednu slamku i počeo da je gricka. Tek kada je stavljen i poslednji katanac na kavez postao sam svestan svega što se dogodilo i onoga što je moglo da se dogodi - opisuje direktor u knjizi trenutak kada muz je prošlo kroz glavu šta je sve moglo da se dogodi.
U tom trenutku u majmunaru su ušli policajci.
- Jedan od njih mi je rekao: “Dakle, direktore, već nam je bio dosadio i nas dvojica smo nameravali da ga privedemo’’. Pitao sam ga kako bi to uradili, a on je rekao: “Lako, uhvatio bi ga jedan pod ruku, drugi pod drugu i doveli ga dovde’’. “E, sreća da to niste uradili jer bilo bi zla’’, rekao sam im. Ljudi, u stvari, i ne slute kolikom snagom raspolažu šimpanze i šta su sve sposobni da urade samo ako se naljute. Još jednom sam zahvalio nebu da se sve srećno okončalo, sačekao da begunac ophrvan umorom zaspi i tek onda otišao kući... - zaključuje u svojoj knjizi direktor Zoološkog vrta epizodu koja je zauvek upisana u stranice istorije.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
