U Srbiji se oko 800.000 ljudi sa nekom vrstom invaliditeta svakodnevno suočava sa zdravstvenim problemom, nerazumevanjem okoline i diskriminacijom, počev od toga da nemaju slobodan prilaz i rampe u stambenim zgradama, državnim institucijama, školama, domovima zdravlja...
Jedna od njih je Gordana Pušara, koja je već gotovo 30 godina osoba sa invaliditetom, a zbog brojnih izazova koje imaju, ova Beograđanka je osnovala Udruženje osoba sa invaliditetom Beograd.
"Kad sam saznala za invaliditet, prva mi je pomisao bila da se ubijem. Verovatno bi i vama to bilo da imate 26 godina i da ste bili atletičar, omladinac, pionir, alas... Moja nesreća se desila nepažnjom rukovodstva u firmi, pukla je viljuška, imala sam povredu vrata i kičme, godinu dana nisam hodala, a pet godina se oporavljala da bih stala na noge", kaže ova žena koja je uspela tako što nije gubila volju za životom.
Kako kaže, najvažnije je da se prihvati situacija, sačuva psiha i vidi motiv.
"Imala sam želju da prohodam, pokojni jugoslovenski atletičar Nenad Stekić mi je bio motiv. U to vreme je bilo neko takmičenje, on je skočio nekih 8 metara u dalj, a ja sam ležala i gledala i rekla sam sebi: Kad može Nenad da skoči, mogu i ja dva koraka da napravim", navela je Gordana.
Mila Petrović Stanković je, za razliku od nje, kao prevremena beba rođena sa gramažom od 700 g i dijagnozom cerebralne paralize. I od tada bije bitku za dostojanstven život.
"Kad sam išla u školu, to je bukvalno bilo kao da su me izveli na streljanje. Čak mi je u četvrtom razredu na času Narodne tradicije, kada nešto nisam razumela domaći, ona mi je rekla "od tebe neće biti ništa, radićeš kao đubretar na ulici. Često su me plašili kako mama neće da dođe po mene, kako ja ne vredim ništa da bi mama došla po mene, i vrlo često bih bila vrlo uznemirena zbog toga.", ispričala je devojčica.
Osim u školi, osobe sa invaliditetom se sa diskriminacijom suočavaju i u prevozu, na poslu, nedovoljan je broj lica koji brinu o onima koji ne mogu da brinu sami o sebi...
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
