Jónapod. Dobrý den. O zi buna. Hvalen Isus. Dober dan. Saikhan ödör. Dobar dan.
Kada uđete u Belo Blato, sinonim za etnički šareniš, na bilo kojem od jezika će vas meštani, onoliko koliko ih je ostalo, pozdraviti. Kako ko ume, kako se prvo seti, ako vam zna familiju, pa će vam se na njihovom jeziku javiti, ali će vas pozdraviti.
U Belom Blatu, selu koje ne zna za različitosti i diskriminaciju, važi upravo to pravilo. Dobar dan, kome god i na kojem god jeziku. Nije bitno tu ko je ko. Nije bitno koje ste nacije, veroispovesti. Ne gleda niko kako se krstite. Ne gledaju šta nosite oko vrata. Jer ovde živi sada oko 1.000 duša, a među njima je čak 14 nacija. Nekad ih je, za vreme stare Jugoslavije, bilo čak 27, a sada upola manje. Jer znaju ljudi koji migriraju, kada traže mir po Srbiji, gde će naći dom, a da ih niko ne osuđuje na osnovu nacionalnosti.
Znaju da je to ovo mesto.
Nije bitno koje si nacije, bitno je da si čovek Tako u ušuškanom seocetu, sa najbajkovitijim drvoredom na svetu kom se dive turisti iz celog sveta, mestu kud jedva auto da prođe, žive većinski Slovaci, Mađari, Srbi, a sa njima i Bugari, Rumuni, Slovenci, Makedonci, Romi, Hrvati, Rusi, Crnogorci, Mongolci, Goranci, Albanci, Grci...
Već kad se nasipom pored Carske bare dođe do ulaska u ovo ušuškano, sakriveno seoce, na početku vas dočekuje tabla. Na njoj ime jednog sela napisano je na četiri načina. Ime Belo Blato piše na latinici i ćirilici, ali i na mađarskom i slovačkom.
Magični drvored prati glavni put, jedini asfaltirani u selu. Svud okolo uličice su od kaldrme, kojima šetaju guske. Selo, već se s prvim kućama u nizu vidi, pravo je vojvođansko. Centar sela tamo je, kako inače to biva po Srbiji, gde je crkva. Ovo ima dve.
Jedna je katolička, a druga evangelistička. Obe za katolike.
U planu je, prema rečima Miroslava Markuša, predsednika MZ Belo Blato i izgradnja pravoslavnog hrama.
Zuska, Šanjika i Dančo simboli sela Pravo u dve bogomolje gledaju tri skulpture. Isklesane su od drveta. Poput nekih živih lutaka su. Tu su da nemo govore o istoriji ovog sela. Belo Blato svoje prve stanovnike dobilo je 1876. godine. Bilo je u njemu pre toga Nemaca, ali je suštinski prethodno pomenuta godina bila ključna za nastanak Belog Blata kakvo je ono danas. Najpre su došli Slovaci, danas ovde najbrojniji, a potom za njima Mađari i Rumuni.
Skulptura Zuske iz Slovačke prikazuje ženu koja je došla da se bavi poljoprivredom. Iako je ovde zemlja lošeg kvaliteta, tek šeste, sedme kategorije, ona je od te zemlje svojim radom pokušala da napravi nešto.
Mađar Šanjika došao je da se bavi ribolovom, a Dančo iz Bugarske da seče trsku.
Tako je Belo Blato dobro poznato svakom ribolovcu, njegova zemlja plodonosna je za najupornije zemljoradnike, a postalo je selo kolevka trskarstva u staroj Jugoslaviji. Za sve to je verovatno najzaslužnije ribarsko gazdinstvo Ečka, koje je najveći veštački ribnjak u Evropi i datira iz vremena Marije Terezije i još uvek je u funkciji.
Bratstvo i jedinstvo i dalje postoji U selu u kom ljudi marljivo, svi kao jedno, rade, baš kao nekad Zuska, Dančo i Šanjika, obe crkve su, kad ima službe - pune. I dok se pod tim krovom miroljubivi narod moli, pod susednim krovom je graja. Reklo bi se, ma na kom jeziku - bogu hvala.
Škola koja s razlogom nosi ime "Bratstva i jedinstva" puna je đaka.
Sada ih je oko stotinu. Nešto ih ipak od drugih razlikuje. Ne uče oni nastavu samo na zvaničnom jeziku naše zemlje. Osim na srpskom, ovde se nastava odvija i na mađarskom i na slovačkom. Vannastavno se uči i bugarski, a u programu su i engleski i nemački.
Tako je dok su pod krovom škole. A u dvorištu... Svi se druže sa svima. Svako dete ume da se sporazume sa drugom ili drugaricom. Bugarin s Mongolcem, Mađar sa Crnogorcem, Rumun sa Romom, Srbin sa Slovakom. Priča se ovde neki miks, sporazumevaju se na svim jezicima. Deca od malih nogu postaju poliglote, a da toga nisu ni svesna. Jer, u Belom Blatu to je tako normalno... Svi su, kako kaže Markuš, prvi čovek sela, kao slepa creva. Brakovi su mešoviti, svi su među sobom kumovi, rođaci. Zajedno uređuju selo, sređuju taj čuveni drvored, kose, farbaju.... Kad je neko u problemu, opet svi sve zajedno, ravnopravno... kao jedno.
Kobasicijada zaštitni znak Nisu ovi ljudi nešto bogati. Skromni ljudi, dovijaju se da zarade. Lavova na kapijama nema. Vojvođanske kuće sve odišu skromnošću. Ali da zarade mogu, jer su bogati em umećima, em talentom za turizam. Koncentrisani su sada na manifestacioni turizam. Tu predstavljaju najbolje što imaju.
Belo Blato poznato je po festivalu kobasice i domaće rakije koji se održava u februaru. Nastala je Kobasicijada spontano, pre osam godina. Cilj je tada bio da meštani posle svinjokolja prodaju ono što im je ostalo. Da malo zarade, da se malo druže... Samo za jedan dan 2019. godine ovde se sjatilo 15.000 ljudi. Dolazili su iz cele Srbije, ali i inostranstva. Ako korona dozvoli, u februaru iduće godine ova manifestacija će trajati tri dana. Takmičenje u kuvanju riblje čorbe održava se poslednjeg vikenda septembra, a ima selo i Slatke dane svake prve nedelje oktobra.
Bez paprikaša ništa Kad se govori o selu kao nediskriminatornom okruženju, evo još jedne potvrde. Ovde su okosnice mnogih stvari žene. Udruženje žena veoma je bitno. One su tu da čuvaju tradiciju, da brinu o običajima. Primera radi, neka dešavanja ovde se ne odvijaju bez paprikaša. Jednostavno je to nemoguće. Marija Hanjik kaže da su Slovaci poznati po paprikašu.
Prenela nam je predanje koje kaže da, kad u selu treba da bude svadba, kada se devojka udaje i na svadbu se poziva, za ručak obavezno ide paprikaš. Ima i druge hrane, ali prvo ide paprikaš. I kad neko umre, na daći se kuva paprikaš. To je jedina tradicija koja je ostala, i ostaće u Belom Blatu. Dok je Slovaka, biće i paprikaša.
Zanimljivo je i to da se, kad je Badnje veče, kod Slovaka uvek sprema tepsija sa kobasicom, krompirom i rebarcima, a kuvaju se standardno i sarma i kupus. Tako kad mladi dođu da pevaju i čestitaju, uvek se služe tepsijom kobasice.
Štrudle kao brend sela U ovom selu žene često idu na takmičenja u pravljenju kolača, i sve to po receptima svojih baka. Ove žene brendirale su i štrudle. Tajni recept kažu, ne postoji. Ipak, čarobni sastojak koji je utkan u nju, i zbog koje na štrudle dolaze i iz drugih gradova je - ljubav. Tradiciju neguju starije žene, a mlade, njih nekoliko, spremne su da je očuvaju. Ilonka Vrška, od oca Mađara i majke Šokice Bugarke, govori da mešoviti brak, poput braka njenih roditelja, nije redak slučaj, ali da tako ni recepti koji nastaju ili opstaju godinama budu mešovite tradicije u jednoj tepsiji.
Novinarka Kurira tragom predaka u narodnoj nošnji
I bez odlaska u selo, i bez razgovora sa meštanima, od kojih su i meni maltene svi kumovi ili rod, mogla sam vam toliko toga ispričati o mojoj oazi mira. O srcu koje tuče već na dolmi u ulasku u selo na kojoj sam toliko jurila biciklom, o spokoju koji osetim kad god autom prođem kroz voljeni drvored, o paprikašu toliko puta pojedenom, o štrudli makovnjači koju je moja pokojna tetka Anuška najbolje na svetu spremala i na kojoj sam odrasla. O svemu sam mogla da vam pišem i ovako, napamet.
Ipak, jedno, moram da priznam, nikad nisam dosad uradila, a sad jesam, i to na nagovor mojih rođaka. Obukla sam mađarsku narodnu nošnju, da, što rekoh mojima, ne zaboravim majčine korene, koja je Mađarica. Obukla sam haljinu kakvu su nosile moje rođake, navukla čuvene lakovane čizmice, i igrala na livadi uz "Devojku sa čardaš nogama". Osećaj je bio izvanredan, jer - tu sam svoj na svome.
Jer, ni mene moji ne diskriminišu, a drugačija sam od njih. I ja sam mu neki miks. Krštena sam u pravoslavnoj crkvi jer mi je otac bio pravoslavne veroispovesti, nosim krstić i brojanicu, i gledajte čuda, niko me od mojih Šokica, Mađarica, Slovakinja, Bugarki ne gleda drugačije. Štaviše, toliko poljubaca, zagrljaja i ljubavi dobijem da mi je dovoljno do sledećeg odlaska u selo koje za mene znači jedino i isključivo - ljubav.
Trbuhom za kruhom U selu manje ljudi nego što kaže statistika
Belo Blato prema poslednjem popisu stanovništva ima 1.340 stanovnika. Magično selo koje pripada gradu Zrenjaninu sada nastanjuje ipak nešto manje ljudi. Oko hiljadu ih je tu, a od toga stotinak dece. Neki ljudi, posebno mladi, otišli su trbuhom za kruhom u inostranstvo. Uglavnom odavde ljudi idu na privremeni rad u Beč, ali svoj dom, selo odakle su ponikli, nikada ne zaboravljaju, i u njega se obavezno nekad vrate.
Kurir.rs / Suzana Trajković
