Životna priče Zorana Pavlovića, Srbina iz Amerike, je potpuno neverovatna i neiscrpna. Od kada je sa 14 godina otišao iz roditeljske kuće, bežeći od maltretiraja oca, preko sviranja po beogradskim kafanama i bivšoj Jugoslaviji-obreo se u Evropi. Zbog operacije na srcu put ka vodi i u Ameriku…
- Trenutno se zbog Novaka Đokovića nalazim u Njujorku što je pre mnogo godina bila moja prva stanica u Americi. To je lep grad, ali ne bih duže mogao da ostanem ovde. Prevelika je gužva, klima mi se ne dopada… Kalifornija, gde inače živim je idealno mesto za mene.
Kada sam prvi put došao ovde, sedemdesetih godina, bio sam fasciniran. To je zaista neverovatan osećaj, jedna zaista veličanstvena slika. Doduše i tada kad sam prvi put stigao u Veliku jabuku i sada, problem je isti pomalo bizaran ali… Ovde jednostavno nikada nema parkinga. To u Los Anđelesu ne može da se desi.
Sve u svemu u Njujork dolazim jednom godišnje da odgledam Novaka Đokovića- priča u dahu Pavlović. No, da se vratimo uspomenama i prvom dolasku…ž
- Mogu da kažem da sam do tada osvojio Evropu. Svirao sam u najvećim evropskim gradovima. Pariz, Berlin, Frankfurt, Amsterdam, London… Amerika je bila logična destinacija. To je pomalo smešno i neočekivano ali… U Njujork sam stigao u četiri sata, u osam sam ušao u avanturu sa gazdaricinom ćerkom. Imao sam dvadeset godina ona između 16 i 17 i već je bila u procesu razvoda sa mužem. Neki prijatelji su mi rekli da se „ne kačim“ sa njom ali… Bila je mlada, zgodna… Inače, Aida se zove, rođena je u mešovitom braku Mađara i Srpkinje. Oni su me prihvatili, dali mi kuću, auto, zvali me zetom. Sve se dogodilo munjevitom brzinom. Bilo kako, odmah sam želeo da bežim odatle, da se sklonim iz Njujorka i od svega toga. Nagovarao sam je da malo obiđemo Ameriku. Išli smo do Filadelfije, Pensilvanije, Pitsburga, Bostona, Vašingtona, Čikaga… Ta naša putovanja sam koristio da istražujem Ameriku i procenimo gde bih dalje mogao da odem. Čikago mi je posebno bio interesantan jer je tada tamo živelo oko 200 000 Srba što je dobro za moj posao muzičara.
U samom Njujorku kafana u kojoj smo svirali brat i ja počela je da preuzima primat među našim kafanama. Za par nedelja praktično niko sem nas nije dobro radio-priča nam Zoran. Ali u svetu ugostiteljstva tamo su vladala neka nepisana pravila. Počele su pretnje da napuste Njujorke jer su drugim ugostiteljima ozbiljno kvarili posao.
- Neko je na mene vadio pištolj. Gadna situacija. Ne znam da li je iza toga stajao Duja. On je bio Albanac, držao je ozbiljnu kafanu i bio opasan čovek. Kasnije je ubijen.
U to vreme upoznajem fatalnu ženu Mirjanu Antonović. Njoj je posvećena pesma „Zbog jedne divne crne žene“. Bila je deset godina starija od mene i fantastično lepa. Bila je udata za Denija Antonovića koji je u Njujorku bio predstavnik modne kuće Guči. Mirjana je bila na njujorškim bilbordima u reklamama za gučijeve bunde. U vreme kad sam ušao u vezu sa njom kulminiraju i problemi sa Albancima. U nekom momentu gazdarica kafane je angažovala agente da me čuvaju. Ja sa bratom sviram, a oni sede ili stoje na ulazu i motre situaciju- priseća se Zoran mladih dana iz njujorških kafana.
Nastupaju velike promene, kako kaže.
- Mirjana me vodi kod stiliste, menja mi frizuru, kupuje garderobu… Lepo se zezala sa mnom. Lepa, bogata, moćna, a ja klinac. Sećam se da smo se kupali u njenom đakuziju ali bez seksa. Ličilo je na igru mačke i miša ali sam ja znao da na kraju neću biti miš iz te priče. Čekao sam trenutak. Bilo je smešno dok sedim sa Aidom a na TV reklama u kojoj Mirjana pokazuje bunde. Kasnije me je uhvatila sa njom. Sve što je rekla bilo je „svaka čast“. U međuvremenu Albanci pritiskaju, otimaju se za muziku. Ja nemam ništa protiv da pređem da sviram kod tog Duje ali papire mi je napravila prva gazdarica, radna dozvola glasi na njen objekat. Stvar rešava Mirjana koja mi nalazi stan i ja praktično počinjem da živim sa njom. Brat se oženio nekom Jermenkom i tako sebi obezbedio papire. Meni se taj podređeni položaj u kome zavisim od „divne crne žene“ nije dopao i odlazim za Čikago gde mogu da sviram i živim kako ja hoću. Odmah sam dobio posao u restoranu „Kosovo“ ali je smeštaj bio očajan. Proveo sam jednu noć bukvalno u garaži i odmah najavio da to više ne dolazi u obzir. Uzimam hotel i tada upoznajem Nadu Kapetanini.
Sve je teklo brzo i glatko. Odmah smo ušli u vezu. Ona mi je kupila nov auto Merkuri Kugar. Obukla me od glave do pete potrosila preko 150. 000 dolara u ono vreme. Spremila mi je i 50 000 da otvorim restoran. Bila je prelepa ali nesrećna žena udata za nekakvog čudaka Reja. Jednom prilikom mi je rekao da mogu da budem sa njegovom ženom, da možemo da idemo bilo gde, ali ako me vidi sa njom u centru grada da će da me skrati za glavu. Kapitanini je bio mafijaš i homoseksualac. držao je naj stariji restoran u Čikagu gde je bilo omiljeno mesto Al Kapona. Meni se naravno sada ne svira jer mi je dala velike pare. Dolazim do toga da sada ja bacam muzici hiljade dolara onako kako su ih bacali meni. U tom trenutku to je život iz snova. Nada tada predlaže da idemo u Kaliforniju kod njenog prijatelja Save Radusinovića. Let traje tri i po sata a ona se potrudila da taj let pamtim dok sam živ. Ne moram ništa da pričam dalje, malo mašte i biće jasno- kroz smeh priča Zoran.
U Beverli Hilsu su tada bili najboljem a i danas jednom od boljih hotela. Nema noćenja ispod 500 dolara. Sledi šoping na Rodeo Drajvu, najbolji butici, markirana garderoba, bukvalno se život pretvorio u provod.
- Međutim, poznanstvo sa Savom Radusinovićem pretvara se u moju životnu grešku. Kasnije je u Jugoslaviji postao poznati pevač. Zahvaljujući meni. Kad smo stigli kod njega bio je siromašan, spavali su na nekakvim dušecima. Braća, sestre, on, majka i otac ni krevete nisu imali. Sećam se da smo im svima dali po par stotina dolara. Nada Kapetanini i ja odatle odlazimo u Palm Springs, mondensko mesto puno milionera. Tamo dobijam neku jaku upalu grla i rešimo da se vratim ranije. Svraćam međutim u Njujork po neke papire i… Ponovo Mirjana. Molila me je da se vratim, da ostanem. A stvarno je bila prelepa. Iz njenih kandži niko se nije izvukao. Kićo Slabinac,Toma Zdravković i Miroslav Ilić su za njom patili godinama. Mene je Bog pogledao, smogao sam snage da joj se na kraju oduprem. Dosta toga je napisala u knjizi „Ovo malo istine“, ali realno, tu nema baš mnogo istine. U to vreme ona je upoznala Sašu Bjelanovića vrsnog šanera koji je izgledao kao filmski glumac.
Bio je toliko uspešan da je polovinom sedamdesetih vozio Krajslera na beogradske tablice. Nekom prilikom je ukrao kartice od moje prijateljice Zdenke i zajedno sa Mirjanom otišao u Švajcarsku. Tamo su se rasipali tuđim novcem i na kraju završili u zatvoru. Mirjanu je izbavio muž kome je objasnila da je pogrešila a Saša je robijao nekoliko godina. Ona u knjizi ne piše o tome ali nema veze, nije to naša tema. Kad se vratila u Njujork zvala me je da dođem iz Čikaga jer joj je bila potrebna pomoć. Naravno, nisam odoleo. Ponovo Njujork, ponovo Mirjana, ponovo Duja kod koga na posletku i počinjem ponovo da sviram. Tu sam upoznao prelepu konobaricu Bobu čija životna priča objašnjava tezu da je svet mali. Bila je to žena Saše Milanovića Saše Milanovića od koje se sporazumno razveo u Beogradu da bi mogao da se ženi za papire u Americi.D ošla je u Ameriku bez najave, pojavila mu se na vratima i zatekla ga sa fatalnom Mirjanom. Taj brak je pukao, a ona bez para i sa skromnim znanjem engleskog jezika, završava kao konobarica kod Duje. Zarađivala je 200 – 300 dolara dnevno. Toliko je bila lepa da su ljudi dolazili da je gledaju. Mirjana je imala histerična napad ljubomore kad je videla da razgovaram sa njom. Među nama nije bilo ničega ali to nije moglo da joj se objasni. Posvađali smo se i to je definitivno bio kraj. Vraćajući se za Čikago nisam ni slutio da me tamo čeka pravi pakao-priča nam Zoran o ovom delu života…
(Kurir.rs / Ucentar.rs)
NE PROPUSTITE
