Pored njih prolazimo. Vidimo ih, a ne vidimo! Okrenemo glavu, ponekad se sažalimo na starije ili decu, damo im novac u ruke, ali to nije rešenje! Beskućnike je sistem prepoznao i postali su vidljivi. Njihove životne priče kako su ostali bez krova na glavom liče jedna na drugu.
Kad snovi završe na ulici. Tako Milan Spaček počinje svoju životnu priču. Mogao je sve, ali je ostao bez ičega. Retko ga ko pita kako je, a upravo je tako i počeo razgovor sa novinarima.
- Kako hoće drugi, znam i za bolje, što kaže naš narod - kaže Milan.
A za bolje je znao. Milan je rođen u Beogradu. Školovao se i radio u glavnom gradu i živeo normalan život.
- Radio sam gde sam stigao i kako sam mogao da bih prehranio sebe. Imao sam porodicu - dodaje Milan.
Porodica se brzo raspala i za to krivi sebe. Najviše žali što mu je jedini sin završio u hraniteljskoj porodici.
- Žena koja ga je primila u hraniteljsku porodicu rekla mu je: "Pogledaj ko ti je došao", a ja sam doživeo da mi sin od sedam godina kaže: "Ja ovog čiku ne poznajem" - rekao je Milan.
Milan uspeva da vrati život na pravi kolosek, ali ne zadugo.
- Jednog lepog dana napravim veliko krivično delo, zbog novca, ništa drugo i odlazim u zatvor. U zatvoru dobijam tužbu za iseljenje - priča Milan.
Od tada kola opet kreću nizbrdo.
- U početku su mi pomagali prijatelji, poznanici, čak i neke mušterije koje su znale da ja imam normalan život. Trenutno imam samo jednog prijatelja iz mladosti i jednog koji je porodični kum - govori Milan.
Svoje životne potrebe, kad nije na ulici, zadovoljava u dnevnom prihvatnom centru u Solunskoj ulici. Pomoć nalazi i u Centru za socijalni rad. Umesto u toplom krevetu noći zna da provede u hladnom podrumu, ali i u autobusu.
- Onda se zavučem u neki autobus, pošto imam povlasticu, i gledam linije koje su po sat vremena, kao što su 17, 88... Zavučem se i odremam u autobusu - iskren je Milan.
Beskućnici su ljudi koji su u jednom trenutku svog života doživeli pad i nažalost nisu uspeli da se snađu i završili su na ulici odnosno počeli su živeti život nedostojan čoveku. Imaju još jedno zajedničko obeležje. Beskućnici su ljudi koji nemaju nikoga svog kom se uvek mogu vratiti.
- Logika mi je uvek bila: "Ako možeš pomozi, ako ne možeš, skloni se". Nisam štedeo novac za sutra. Mnogi ne znaju da sam ja beskućnik! Mnogi - izjavio je Milan.
Beskućnici su za sistem postali vidljivi, time imaju i više prava, ali se i radi na boljoj integraciji beskućnicka u društvu.
Kad vidite Milana na ulici, ne okrećite glavu, isti je kao i mi svi, samo su mu snovi, spletom nesrećnih okolnosti, završili na ulici.
(Kurir.rs/Pink)
NE PROPUSTITE
