Najnovije vesti

STAR SAM, ALI SPREMAN DA OPET UZMEM PUŠKU I ODEM U RAT! Seoski učitelj napravio buru na Tviteru, u Vukovaru je gledao užas
Foto: Printscreen/Twitter/@ravnagora1948

U časti i čojstvu

STAR SAM, ALI SPREMAN DA OPET UZMEM PUŠKU I ODEM U RAT! Seoski učitelj napravio buru na Tviteru, u Vukovaru je gledao užas

Društvo

Voleo sam srpstvo i nije mi bilo žao - napisao je on

Vladimir V. Milutinović, seoski učitelj u penziji iz Ćelija danas ima 73 godine i veoma je aktivan na društvenoj mreži Tviter.

Kako kaže, na Tviteru u njegovim godinama čovek može da bude samo da bi nešto ostavio mlađim generacijama.

On je napisao svoje životno iskustvo, kako kaže "jedan deo toga, nešto iz prve ruke o životu, iako većina dosta i sama zna, ali da čuje i neki drugi glas"

- Smrt je sve bliža, pa se žurim da vam ovo napišem, napisao je on.

- Moji su monarhisti bili oduvek. Iz okoline Jagodine, Milutinovići. Deda solunac, tata borac JVuO. Dedu su ubili komunisti. Tatu poslali na robiju 12 godina, nakon što se 47' predao. Sve su nam uzeli. Mama otišla kod familije na jug Srbije s mojom braćom. Tata je našao posle, 47'. 47' sam začet, sledeće godine rođen. Tata na robiju, majka, braća, baba i ja jedva preživljavali. I dobro, nekako smo preživeli.

- SFRJ je bila užas za porodice četnika, naravno. Nekako sam završio škole. Pustili mi oca. Vreme za vojsku. Nisam hteo u JNA. Tata kaže idi. Otišao. Bio sam 18 meseci na KiM, na Paštriku, graničar. Voleo sam svog psa. Nisam se lako povinovao komunistima, zaglavio zatvor mnogo puta. Držali me mnogo duže nego što je bilo predviđeno, pa me onda pustili. Granica je bila užas, Šiptari bezobrazni, to su 70'. Bilo je puškaranja.

- Elem, nisam voleo oružje. Nikada. Ni vojsku, ni ništa od tih stvari. Hteo sam da budem učitelj. Bio sam uvek vernik. Kršten kao dete. Našao ženu, dobio troje dece. Otišli da živimo u selo gde sam prvo bio učitelj, to je po jugo-istočnoj Srbiji. Šikaniran, zatvaran opet, ali dobro. Nisam učio decu o "Ljubičici beloj". Nikada. I to me kažnjavali, ali već je bilo kasno, mnogi su počeli da se bude. Premeštali me iz sela u selo, u sve veće zabiti. I živeli smo okej, blagodarili Bogu u svom siromaštvu i izgnanstvu. Voleo sam decu i svoj posao.

- Nekako se dokotrljale devedesete. Video sam kako će biti, mnogi su. Pojavio se Vuk Drašković, ušao sam odmah u SPO. Postao predsednik mesnog odbora. Vodio ljude 9. marta. Išao sam goloruk, mislio da je komunizmu došao kraj, da se vraća kralj i monarhija. Sve znate dalje. U vreme početka rata, zove me V. Drašković i kaže da skupljaju ljude za gardu. Da vidim ko može da ide, mora da se brani srpstvo. Kažem mu: Ne pada mi na pamet da branim petokraku i JNA i SFRJ. Jel on lud? Kaže: Vlado, ustaše bacaju Srbe u Dunav kod Vukovara. Odmah sam se upisao. U Gardu. Sakupio oko 50 ljudi. Pola su poginuli. Tako sam otišao u rat, ja, čovek koji nije podnosio oružje, tuče, nasilje, ništa od toga, bio sam učitelj i knjiški moljac, zanimale me knjige i muzika, i umetnost, i obrazovanje omladine. U časti i čojstvu.

- Vukovar je bio katastrofa. Ali pobedili nekako. Vratio se kući. Bolestan. Gledao mleveno ljudsko meso. Dobio da pijem lekove. Preskočio sam priču o ženi i deci, plakali su kad sam išao. Mislio sam da se opraštamo. Rekao sam nikada više oružje i rat. Ali život mi se nasmejao. 1993. došao je u moju školu dečak iz Bosne, iz Goražda. S tatom, mamom i bratom. Pričali mi kako mudžahedini kolju, siluju, pale. Plakao sam i besneo, šta sad da radim. Okačio sam pušku o klin, rekao svima da nema više rata. Posle par dana sam otišao s dobrovoljcima u Goražde.

- Tamo je bilo što je bilo. Još jedna izdaja. Prodali su nas, i to kad smo bili na korak od pobede. Ratovao sam pod lekovima, bolestan, mrzeo rat iz dna duše, ali bilo mi žao Srba i dece i svega. Stekao kuma na borbenoj liniji. Bile su teške borbe, a na kraju smo izdati od BG-a.

- Vratio se živ. Polulud. Ali voleo sam srpstvo i nije mi bilo žao, nešto sam valjda pomogao. I opet rekao, gotovo je, nema više rata. Učio decu, živeo mirno, stario, podizao decu, uskoro su došli i unuci. Borio se protiv Slobe, sve sam prošao, 96/97. Bio sam svuda. I onda je došla 98/99'. Rat na KiM. Bombardovanje. Rekao sam: Neka idu mlađi. Zvali mog starijeg i mog najmlađeg sina. Neka idu da brane KiM. Bio sam ponosan. Nisam kukao, nisam se ni nadao da će se vratiti, Milutvinovići su uvek branili otadžbinu. SAd je njihov red. Maja te godine saznao sam da mi je sin na Paštriku. Najmlađi. Rekla mi bolničarka. Kaže da se tamo sprema klanica. Upalio auto uveče i otišao kolima tamo. Jedva su me pustili, da ne pričam šta sam prošao, hteo sam pošto poto uz svog mladog sina. Da ga branim.

- To na Paštriku sam pisao već, nekako smo se izvukli. Vratili se jadni i pokunjeni. Pirova pobeda. Toliko mrtvih. Ja bolestan, i sin se razboleo. To je cena rata. Ali bili smo u srcu ponosni, još jednom smo branili Srbiju. U selu dočekani kao heroji, ali znali smo da to nije ništa.

- Eto, ni kriv ni dužan sam tako proživeo, ja učitelj seoski, Vladimir Vlaste Milutinović. I opet sam spreman da uzmem pušku i odem u rat, iako ga prezirem. Ali sloboda nema cenu, sloboda je zlatna, sloboda je božanska, sloboda je sve. Živela kraljevina Srbija! Sloboda! - napisao je on.

Kurir.rs / S. T.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track