"Pre 50 godina sve je bio samo san", piše na peščanoj dini u impozantnom paviljonu Ujedinjenih Arapskih Emirata na Svetskoj izložbi u Dubaiju. Beduini s kamilama prelamaju se s projektora po tim savršenim dinama, a tik do njih ogroman ekran koji sliku pustinje pretvara u supermoderno mesto za život na pokret vaše ruke. To je i Dubai. Od jada i bede do čistog luksuza na golom pesku za svega pola veka. Neverovatno, ali istinito.
Noć je nad Arabijskim poluostrvom. Iz aviona ponegde izgleda ko bubamara. Oko svakog većeg mesta ili grada svetle razbacane tačkice u mraku, minijaturna naselja, reklo bi se od svega nekoliko kuća. I na kraju - svetla bez kraja. Dubai.
Kako se spuštaš na zemlju, razaznaje se pesak na sve strane. Megalopolis usred pustinje - stecište milionera, trka za novcem, luksuznim odmorom... Želja mnogih.
Ponoć samo što nije, a izlazak iz aviona je pretežak - dah se ne hvata. Stakla na prozorima busa koji nas vozi preko piste kao u našem gradskom prevozu kad napolju lije. Ništa se ne vidi. Brisači kod majstora neumorno rade. Šipke vlažne. Sve to jer unutra šiba klima, a napolju i prevruće i vlaga teška.
Do hotela putem šeika Bin Zajeda u šest traka u jednom smeru. Promiču neboderi, čije vrhove ne možeš ni videti kroz prozor.
I san i java su ovde pod klima-uređajem. Drugačije se ne može. Život je u tržnim centrima. Tamo se kupuje, ruča, tamo su igraonice, šetnje... Da bi se imao privid vazduha i normalnog života, u jednom od njih je i plafon koji imitira nebo. A palme na sve strane.
- Ti, jadna, ništa nemaš. Sad ti i ovaj lančić fali. Ajde, kad si navalila - obradova me i vrati 4.000 kilometara nazad, kući, ovaj slatki srpski par mame i ćerke usred ogromne radnje.
- Tata, tata, hoću ovaj kamion - dečačić će.
- To smo mi, daleko se čujemo - nasmeja se "naš" tata.
Srba je u Dubaiji mnogo. Ali ih ovde gotovo i nema kao proste radne snage. Za to su "zaduženi" Indusi i drugi Azijci i Afrikanci.
- Naši će pre u Austriju i Nemačku na građevinu, za volan, zoger u ruke, jer je to tamo bolje plaćeno - priča nam jedan uspešan Srbin.
S ovih naših prostora uglavnom potkovani znanjem i obrazovanjem kreću put Dubaija, pa ko se probije - dobro mu, ko ne uspe, Srbija mu ne gine.
Ali svi odreda teško se navikavaju na vrućine, jer ovde je uvek pakleno, nekad malo manje, nekad uistinu neizdrživo.
- I posle 20 godina života i rada po Emiratima nisam se prilagodio. Kad god mogu, posebno leti, kad je i preko 50 stepeni, odem na koji dan do Srbije. Ovde jedino može da se diše zimi. U decembru temperatura spadne ispod 30 - veli on.
U taksiju, čiji start dođe kao u Beogradu, u vrednosti oko 180 dinara, mladić iz Bangladeša. Kolega mu odmah poče - Tito, nesvrstani, Jugoslavija, Srbija... Pojma taj nema.
- Srbija, je li to u Evropi? - on će.
- Jes, jes. I Novak Đoković - ču se od Srba.
- Jeee... Đoković, znam. On je iz Srbije? - momak će.
U drugom taksiju druga priča.
- Nesvrstani, Tito, Nehru - od starta krenu kolega.
- Da, da Nehru... Đoković, srpski fudbaleri - s osmehom nas dočeka Indus srednjih godina.
- Ovde vam je svega 20 odsto domaćeg stanovništva, sve ostalo su stranci. A najviše je nas iz Indije - 40 odsto. Dve godine nisam video porodicu zbog korone. Radim po ceo dan i sve što mogu, šaljem im. Zato sam i došao - ostavlja nas uz velike pozdrave pred rampom čuvenog jedra, jednog od simbola Dubaija - luksuznog hotela "Burdž el Arab". Dalje se ne može. Biciklističkom stazom, u velikoj krivini oko akva-parka, obilazimo do sledećeg hotela.
- Ljudi, zgaziće nas neko - ču se u našoj grupici.
- Ko je još lud da vozi bicikl po ovom paklu?! Gde vide biciklistu u Dubaiju? - smejemo se.
Živa uveliko prešla 40. podelak. Zemlja gori. Ulazimo na foru na plažu luksuznog hotela. Samo da u pozadini slike bude jedro. Žive duše nema. Do ludih Srba. Čak je i osmatračnica spasilaca prazna. Po pesku se ne može ni ići. Voda Persijskog zaliva vrela. Fotkanje, pa beg u lobi. A tamo - krcato. Poslovnih ljudi, porodica s malom decom... Došli su i na odmor u Dubai. A povazdan sede pod klimom.
- Četiristo AED! Sto evra?! Da umočim noge u more?! Pa šta oni misle? Neće me videti - grmi kolega, koji malo zakasni, pa ga uhvati obezbeđenje!
Jedino među paviljonima Ekspo 2020 Dubai daju se videti ljudi koji prolaze ulicom. I žena, naravno. Al' ne svih. Ima ih i s burkama, pod kojima viri firmirana garderoba il' torba. Muškaraca i u arapskim haljinama. Svet se sjatio u Dubai. Da prikaže najbolje i najnovije što ima.
- Gospođo, podignite maku - opominje nas redar dok idemo avenijama svetske izložbe.
Ovde su maske obavezne svugde, pa i napolju. Ne pitaju kolika je distanca. A Emirati su pelcovali 84 odsto populacije. Plus su prvi uveli treću dozu, pa je na dve kineske vakcine svima došao "fajzer". Što i bi razlog da koji dan po našem povratku u Beograd šeik Muhamed bin Zajed proglasi kraj korone u ovoj državi. Mašala.
Ali u noćnom životu ni maske, ni distance. Drugo lice Dubaija. Puni klubovi, litre alkohola, silikoni na sve strane...
I na kraju i početku svega - ona, Burdž Kalifa. S bezmalo 830 metara gleda ceo svet. Nadaleko, s visine. I s milijardu i po evra skrkanih u nju. Jer najviša je zgrada na svetu. I prkos usred pustinje. Kao i ceo ovaj grad. Al' može im se jer usred ničega, pre pola veka, nađoše silno zlato - crno zlato, naftu. Snovi su sada stvarnost...
Kurir.rs/J. S. Spasić
NE PROPUSTITE
