Da izbegnemo svaki nesporazum, odmah da kažem da ne mislim da je normalno imati osam mačaka! Ali dešava se ljudima u životu svašta.
Nego, da ispričam po redu...
Na početku ove priče je jedan veliki, šareni, pretežno beli mačak na početku moje ulice. Ako ste prolazili kroz centar grada, tamo gde se Dobrinjska uliva u Srpskih vladara, naspram Predsedništva na Andrićevom vencu, taj veliki mačak leži na haubi parkiranog auta, naizgled prilično nezainteresovan za prolaznike.
Pojavio se pre dve godine tu, na mom svakodnevnom putu do posla, i prvih dana samo sam ga primećivao. On mene, čini mi se, nije. Ni kad sam mu u prolazu počeo da mu dobacujem: „Gde si, mačak!“, uopšte nije reagovao. Ni uvo da mrdne! Tek kasnije, sporo i dostojanstveno, kako već priliči gospodaru cele jedne ulice, okretao je glavu žmireći, da vidi ko mu to dosađuje... Šta je uticalo na njega da me usvoji, ne znam, tek jedne noći, dok sam se vraćao iz redakcije, izvukao se ispod auta i uz mjauk mi se upleo u noge. Budala, mogao je da me saplete! Tako sam mu, ili nešto slično, i rekao... ali on je, neprestano me gledajući odozdo, koračao uporedo, kao da je rešio da zajedno uđemo u stan!
Ja sam već nekoliko godina imao mačku u kući i ona se nikako ne bi složila da primimo ovog nezvanog gosta, a da ne govorim o tome da je bio pun buva, neispitanog zdravstvenog stanja... Uostalom, i deca znaju da postoji sto razloga zašto se mačke sa ulice ne donose kući, a ja sam imao šezdeset godina!
A opet... priznajem da mi nije bio svejedno kad sam ga ostavio na raskrsnici, samog u noći.
Naredne večeri presreo me je na isti način, ali tad sam već imao kesicu mačje hrane u džepu. To je bila kukavička računica - da ga zabavim hranom i sprečim da me prati i dovodi u situaciju da ga vraćam s praga. I tako sam počeo da ga hranim svakog dana...
Neprocenjiva pomoć
Šaptačica mačkama
Neprocenjivu pomoć u hvatanju mačaka, savetima, opremom i ličnim angažovanjem, pružila mi je Sonja Novaković. Ona je dosad sklonila sa ulice i udomila možda i stotinak mačaka preko svoje strane na Instagramu @maca_sugica.
Brukao me je
Preskačem narednih sedam osam-meseci i nastavljam priču od narednog proleća: svakodnevno hranim belog mačka, ali i crnu mačku, koja se odnekud pojavila sa dva mačeta - šarenim i crnim. Šareno je odnela neka devojka, a crno se vremenom pribilo uz mene. Sad sam već, polazeći iz kuće na posao, nosio konzervu hrane i flašu vode jer sam imao troja gladnih usta. Samo, nije bilo sve u hrani: crni, ni mačak ni mače, išao je za mnom i glasno mjaukao, zanemarujući hranu koju sam ostavljao. Kao da sam mu bio dužan! Ljudi su se okretali za nama... Brukao me je!
I njega sam u ponoć ostavljao na raskrsnici ispred zgrade. Ali, ponekad, dok sam tonuo u san uz hrkanje moje mačke kraj uzglavlja, padao mi je na pamet mali crni mačak tamo negde na ulici. Još kad je padala kiša...
Moram da zastanem i objasnim da znam da na ovom svetu postoje milioni ljudi bez krova nad glavom i dece bez hrane, da sam savršeno svestan da je ovaj svet prilično loše mesto i da je nesreća opšte mesto... Ali, eto, desilo se tako, meni se zalomio taj mačak, koji me je, mjaučući za mnom, brukao pred svetom, a nije imao dom.
Neosetno, menjanje vode u činijicama i hranjenje postalo je obaveza: kad sam morao da putujem, ćerke su iz drugog dela grada dolazile da me zamene. Polako sam se pretvarao u one čudake koje ima svaki kraj, i od kojih deca zaziru...
Prosečan vek ulične mačke
Zimu smo pregurali. Proleće je donelo nove probleme, ali to je bio mačji kašalj u poređenju sa mrazom: i beli i crni mačak imali su ogrebotine i rane od februarskih tuča. Ove ulične mačke, nesvikle na maženje, mirno su podnosile mazanje „tridermom“, kao da su znali da ih lečim. A crnoj mački stomak je narastao do zuba...
Kad je nestala, iskren da budem, molio sam boga da je otišla na neko drugo mesto da se omaci i da je više neću videti.
Onda je nestao i crni mačak. Dan, dva... petog dana mi je starija žena iz ulice rekla da ga je pregazio auto kod Londona! Onu moju budalu koja me je brukala na ulici! Mačke žive deset-petnaest godina, ali prosečan vek ulične mačke je tri godine: vozila, psi, huligani, bolesti... Tim ili sličnim redom dolaze im glave.
Da sam ga uzeo u stan... Ali nisam!
Nastavio sam da hranim belog, očekujući detinjasto da će se crni pojaviti odnekud... Umesto njega, vratila se crna mačka. Sa šest teturavih mačića! Četiri crna kao noć u tunelu, a dva zelenkasta, šarena.
Znao sam šta moram da uradim: skloniću ih zajedno s majkom sa ulice i, kad malo porastu, razdeliću ih. Fejsbuk, Instagram, oglasi... kako sam već čitao da ljudi rade. Ako postoji neki mačji bog, hteo sam kod njega da se iskupim za crnog mačka.
Protiv satanista
Rekoh, znao sam šta moram da uradim, ali ne i kako.
Dvorište je imalo podrumske prozore u kojima su nestajali za tren oka i izlazili samo na poziv majke, kao pačići. A majka je bila više nego oprezna. Nije dozvoljavala da joj priđem na pola metra - izmicala se tek toliko da zadrži to rastojanje. Osim toga, bilo je jasno da će se braniti i noktima i zubima ako uspem da je zgrabim...
Već prvog dana pojavila se i teškoća koju nisam mogao da predvidim. Dok sam vrebao pogodan trenutak da nabacim ćebe na majku mačku (inače, glupa ideja, jer je mačka brža od senke), susetka sa balkona na šestom spratu počela je da doziva policiju!
- Šta to radite?! Policija! Upomoć! Satanisti, bežite! - orilo se u to nedeljno avgustovsko popodne.
Prozori su se otvarali, pomaljale su se znatiželjne glave...
Pokušaj da se pravim da se to ne odnosi na mene, činio me je smešnim. I krivim.
- Snimam vas! - mahala je telefonom.
Mačka je, naravno, odvela mačiće od ludih ljudi. A dok sam skupljao stvari: ćebe, kavez, ponet da smestim ulovljene mačiće, konzerve tunjevine koja mi je bila mamac..., uzbuđena susetka sa balkona je sišla u dvorište.
Tvrdila je da mačke lovim za satanističke obrede!
- Znate li vi koliko satanisti plaćaju crnu mačku?
- Bog s vama, gospođo, kako da znam?
U tom trenutku iza ugla se pojavila moja ćerka sa dečkom. Došli su da mi pomognu.
Gospođa je doslovce poskočila:
- Evo ih! Satanisti!
- Ama nisu... To je moja ćerka!
Nije vredelo, opet je počela da doziva policiju. Istini za volju, ćerka i taj njen, inače rok muzičar, nosili su neke majice sa lobanjama.
Morao sam uznemirenoj ženi da dozvolim da fotografiše moju ličnu kartu (s obe strane) da bi se malo primirila. (Od tada, tri puta me je zaustavljala na ulici i tražila da joj pokazujem slike mačaka kao dokaz da ih još imam. „Ali ovde su samo četiri mačke!“, pogledala me je sumnjičavo. „Nikako da ih skupim da se slikaju zajedno“, morao sam da objašnjavam. „Evo, ovde su još dve! Vidite da nisu isti...“)
Lov
Da skratim: trećeg dana ulovio sam svih šest mačića. Pod pogledom majke sa stuba ograde, osećao sam se kao zlotvor koji je uzeo danak u krvi dok sam ih odnosio. Narednih pet dana lovio sam nju. Ribarske mreže, žičane klopke, zamke... aja! Svakog bogovetnog dana te sedmice i pre i po podne iznosio sam mačiće u kavezu i postavljao ih kao mamac. Mjaukali su da se čoveku srce cepalo i proturali šapice, ona ih je njuškala, ali da uđe u klopku - ni mrtva! Od mreže se izmicala skokom istog onog trena u kojem sam ja pomišljao da je nabacim... Kad sam mačiće na kraju neuspešnog dana vraćao u stan, ona je jedan deo puta išla za nama. A oko ponoći, pri povratku iz redakcije, zaticao sam je kako tumara dvorištem i doziva svoju decu. Bio sam na ivici odluke da pustim mačiće, da joj ih vratim i dignem ruke od svega, kad je ušla u klopku...
Frktala je i grizla žice kaveza, pa sam je samo ubacio u sobu iz koje se prošle godine odselila ćerka. Plakaću, bez oka ili ruke, sutra...
Onda je došlo ono jutro s početka ovog teksta. Nerasanjen, setim da sam ulovio i majku i da ne moram opet da zabavljam susedstvo i odgovaram na besmislena pitanja, i licem mi se raširi osmeh. A onda mi prođe kroz glavu: moja mačka - jedan, i mačići - sedam, i mačka majka - osam!
Dobro, mislim, gde je bilo hleba za dvoje, moju mačku i mene, biće i za njih. Otvorim polako vrata, ali njima ne pada na pamet da beže: majka ih liže dok se tiskaju uz nju. Kad čeljad nisu besna... Ali oni su već posle dve nedelje postali besni! Osmelili su se i osvojili kuću.
Šarene - ispostavilo se da su mačkice - lako razlikujem. Ona sa šarom na nosu i u mom krilu i na fotelji spava na leđima; ona bez crte, Šugica, najnemirnija je - skače na sve u pokretu, od senke drveta na zidu do repa svoje majke. Sa crnima - svi su mačori - stvar je malo teža. Vučko ima narandžaste oči i čupaviji je od ostalih, voli da legne baš na onaj deo poda koji tog trenutka čistim. Kinez ima malo iskošene oči, crne, i sve je drugo na njemu crno, baš crno. Onog trena kad skoči u krilo, počinje da se pretvara da spava, valjda da ga ne oteram... Ostala dva mačora, blizančići, identični su, samo što jedan od njih uvek priđe kad sednem i njuška mi uši, a drugi... pa, drugi blizančić nije taj što me njuška.
Ljudi koji znaju da sam kuću napunio mačkama pitaju me, izokola (boje se da nisam poludeo), šta ću sada.
- Ništa - odgovaram - majku mačku ću zadržati jer ne verujem da bi je iko usvojio, a neću da je vraćam na ulicu. I zadržaću mačkicu sa šarom na nosu, jer je najmanja. Ili Kineza, jer se najviše mazi. Ili Vučka... možda mačkicu bez šare, a ostale će usvojiti neki dobri ljudi koji će ih voleti još više nego ja.
Ali vreme ide, sad imaju tri-četiri meseca i sve mi se više uvlače pod kožu. Ponekad uhvatim sebe u razmišljanju: kako bi bilo da ih sve...
Ne, svakako ću ih razdeliti, a ja ću ostati sa dve velike i jednom malom mačkom.
I pamtiću onog mačora koji me je brukao na ulici, a sad je u nekom mačjem raju.
Uostalom, biće kako bude, ali u jedno sam siguran: kad se ovo završi, uradiću baš ono o čemu je pevao Arsen Dedić: „Zaključati srce, zatvoriti vrata...“
Kad idem, ne zastajkujem, gledam pravo ispred sebe i ne pada mi na pamet da se obraćam nepoznatim mačkama na ulici...
Jedino i dalje hranim belog mačka na vrhu Dobrinjske. Ali ništa mu ne govorim!
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
