Do onog kobnog dana Marjanovići, Dragana i Dragan i njihovo petoro dečice, sve jedno drugom do uveta, živeli su srećno i spokojno u svojoj kućici na bregu, na vrh Radoševa, tridesetak kilometara od Arilja. Dečica su rasla, Dragana i Dragan radili i sve je bilo kako bog miluje. Onda, u trenu, ostali su bez igde ičega, bez kuće, bez krova nad glavom, bez nameštaja, pokućstva, odeće, obuće, veš-mašine, šporeta, televizora, dečici izgorele igračke...
Katarina (12), najstarija od petoro Marjanovića, četiri godine kasnije zaplače teškom dečjom suzom kad se seti stare kuće, vatre, požara, nemoći roditelja, njihovih suza, svojih igračaka koje su nestale u vatri...
- Mi i nemamo uspomena iz detinjstva, sve naše igračke izgorele su u požaru, ništa nije ostalo - prosto kaže Katarina.
Četiri godine kasnije Marjanovići žive u podstanarskoj sobici, toploj, čistoj i urednoj u Arilju, i sanjaju svoju kućicu na bregu Radoševa s koje puca pogled na bukovu šumu, na prađedovu kuću pokrivenu kamenim pločama iz Maća i na pitome bregove sela koji su najlepši ovih jesenjih dana ogrnuti hiljadama boja.
- Trebalo je vremena i para, pomogli su odmah i vlasnik firme u kojoj radim i kolege i još mnogi, da raskrčimo ono što je od kuće ostalo, zadužio sam se, počeo novu kuću na zgarištu, izidao sprat, stavio ploču i tu stao, dalje se ne može - kaže Dragan i sleže ramenima pred tom činjenicom.
Komšije i oni koji ga bolje znaju vele da je Dragan vredan kao crv, radi dan i noć, i u jednoj firmi u Arilju i oko malina u selu, i seče drva u Radoševu i zamakne u nadnicu kad ostane koji slobodan dan, ali treba prvo nahraniti petoro gladnih usta, obući, obuti, kupiti knjige, sveske, platiti kiriju, struju, komunalije...
- Eh, kako smo samo lepo i mirno živeli u našoj kućici na bregu, napredovali, nije nam niko trebao, nego sve svojim rukama i svojim leđima, svojom mukom. Unazadi nas požar da ne možemo da se otmemo - kaže Dragan, a onda ga tuga stisne u grlu, u grudima, izbiju suze na oči, krivo mu, žao, stidi se što je spao na grane da mu treba tuđa pomoć.
Katarina, Jovana (9) i Tihomir (7) idu u školu u Arilju, Ivana (5) imala je godinu dana kada je izgorela kuća njenih roditelja, mali Ivan (4) bio je u stomaku...
Kad sedmoro Marjanovića stignu iz Arilja, iz podstanarske sobice, u Radoševo, na zgarištu dečicu dočekaju Beli i Belka, ker i keruša, oni čuvaju nekadašnji dom, započetu kuću... Izigraju se s dečicom, u nezavršenoj kući jesenjih dana hladno, ledeno, nema ni vrata ni prozora, ni poda ni zidova, samo stari kreveti, jedan dvosed, stari sto i šporet, gore i dole go beton... Zadrže se koji sat dečica, pa nazad u podstanarsku sobu u Arilje...
- Kako je lepa bila naša kućica, beli zidovi i crni krov, a unutra toplo - prisećaju se Katarina i Jovana.
Katarina letos barabar sa roditeljima brala maline, mala još a naučena muci i teškom radu.
- Sve bi bilo lakše da imamo kuću, da možemo da završimo ovo što smo započeli. Ali koji dinar i kad zaradimo, prvo za hleb, da su deca sita, odeću i obuću nasleđuju jedni od drugih, mlađi od starijih, za novo nema se para, ja sam čistila kuće, autobuse, ne libim se nikakvog posla... Bez kuće, naš život je teška, neprekidna borba - kaže Dragana.
Marjanovići su siromašni ljudi, kriju to, stide se, a opet, bogati... Kad Dragana i Draganu skole muke, pogledaju onu dečicu, pa im lakše. Kad ih Dragan, uveče kad umoran jedva prekorači prag, zagrli, zaigra mu srce od radosti.
- Vuče me očevina, dedovina, da se vratim, opet gore u Radoševu naložim vatru, da se vije dim i iz mog odžaka, a dečica da se igraju u dvorištu - sanja Dragan.
- I da od dece stvorimo dobre ljude - veli Dragana.
Račun za uplatu pomoći porodici Marjanović je 325-9300500325671-03 na ime Marjanović Dragan Arilje.
Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
