BORBA SA SMRĆU IH JE ZAUVEK VEZALA: Ovi ljudi su preživeli respirator i sad nazdravljaju s doktorom koji ih je spasao! (FOTO)

- Živeli! Da smo živi i zdravi - dok ovi ljudi nazdravljaju uz bogatu trpezu, niko živi ne bi rekao da ih povezuje put ka smrti i nazad. Jer oni su prošli pakao i sada slave život i sve one sitne, drage stvari koje nosi. I prijateljstvo koje ostaje za vjek vjekova.

Leskovac. Dan je tmuran i kišovit. Ali susret više nego lep. Ovoj grad ih povezuje jer tu su neki rođeni, a svi žive u blizini. I svi ga vole. A ono što ih veže ko pupčanom vrpcom je mnogo jače. Počelo je s koronom. A nastavilo se teškom borbom. U kojoj su šanse bile ravne nuli. Ali pobedili su sve prognoze, respirator i doslovce prevarili smrt!

U čelo stola je poznati doktor, anesteziolog prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora UKC Niš i direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju tog kliničkog centra. One u koju stižu najteži pacijenti. A za ove gotovo dve godine pošasti prošlo ih je hiljade takvih. Odatle je i rođenog oca ispratio u crnom džaku. Bio je nemoćan pred kovidom. Ali Peđa, Saša i Dragan su živi dokaz da su čuda moguća.

Predraga Peđu Nikolića iz Grabovnice kraj Leskovca reporterke Kurira upoznale su leta 2020. u crvenoj zoni klinike. Nepuna mu je 21 godina. Samo što je skinut s respiratora, živi leš u krevetu oko koga su baloni dobrodošlice na ovaj svet. Krevet pored, čovek tek što je umro. Okolo ni živi ni mrtvi, na aparatima. Sablasno.

Peđa je sada opet stasit momak, niko ne bi rekao da je prošao pakao, smršao 40 kilograma, ponovo učio da hoda.

- Pišti preko puta. Pišti pored. Šta je ovo? Sigurno treba neko da dođe. Kad sam ukapirao da to umiru! Lele, ja li sam sledeći - seća se Peđa povratka posle 17 dana respiratora.

Tu je i mama Suzana. U suzama. Sve se vraća. Dane je provela na parkingu Kliničkog centra. Plačući i čekajući. Strahujući od svakog poziva. Bojeći se da pošalje poruku dr Jankoviću. Da li će stići najcrnja vest... Stigla je najlepša moguća. Na Blagu Mariju.

Doktor sad na Peđu "pazi" na mrežama.

- Kačim slike iz provoda, a onda stiže komentar "Ccccc", "Polako, sine". Čak sam doktoru jednom i poslao "Tvoja je sledeća tura", misleći da pišem drugu - smeje se Peđa, sad je to tako lako.

- Bio je i na dijalizi, bubrezi otkazali, krv šikljala i iz nosa i iz usta... Katastrofa. Al' uspeli smo. I sad mi dođe kao moje dete. Ta strašna borba za tako mlad život sve nas je povezala. Postali smo kućni prijatelji - kaže dr Janković, a Suzana pokazuje sliku od minulog leta, kada je Peđa napravi žurku za lekare i sestre klinike, da proslave život. Na istom ovom mestu.

"DR" PAVLE VOZAČ AUTOBUSA

Samo što je Dragan izašao kući, saturacija je počela da pada. Pavle trči u Niš da kupi koncentrator kiseonika, u njemu je kiseonika za 20-30 minuta. Juri kući, al' kod leskovačke petlje puca mu guma. Ne staje, na felni se kotrlja do kuće.

- Mesec dana još je bio na kiseoniku, na četiri-pet litara. Specijalizovao sam se za tu mašinu. Prvi put sam plakao tek kad je izašao kući. Ne znaš šta da mu daš. Odeš kod lekara opšte prakse da ti ovo, kod drugog, on kaže to ne sme, a treći veli dobiće infarkt pluća ako mu ne daš - priča Pavle, pa dodaje:

- Bilo mi je neprijatno da za to cimam profesora. Hiljade stranica sam pročitao o lekovima, terapiji... Svašta sam prokljuvio. I doktori mi čestitaju. Sad znam tatin ritam - smeje se "dr" Pavle, inače vozač autobusa.

Puni se sto. Đakonije svakave. I pihtije, naravno, u dubokom tanjiru, po starinski. Bez toga ne ide u ovom kraju...

Do doktora sedi Saša Ristić iz Draškovca kod Leskovca. Tačno pre godinu dana pada na respirator. Sa 35 godina. I to drugi put u životu. Kod kuće ostale supruga i ćerkica od tri godine.

- Sa 12 godina sam već bio na respiratoru. Stativa mi je pala na glavu, 23 dana kome, pet puta klinički mrtav. Izvukao me dr Dragiša Ljubenović - priča Saša.

- A onda je istovremeno s doktorom koji ga je tada spasao ležao kod nas na klinici i borio se opet za život - dodaje dr Janković.

- Nisam ni znao gde sam, sećam se samo da sam se probudio s crevom u ustima. Tada sam shvatio - respirator, a opet sam živ. I neviđeno srećan. Moje dete ima oca, a to je najvažnije - kaže Saša, koji je izgubio 20 kila, isto kao Peđa učio da hoda, ali glavu na ramenima ima.

Doktor je sada prijatelj na koga uvek misli.

- Obično, na svakih desetak dana, pošaljem poruku profesoru. Samo da pitam kako je. Dosađujem mu - s osmehom kaže ovaj skromni momak, koji veli da svaku intervju doktorov čita, gleda...

Dragan Nikolić je danas najveseliji. Najglasniji. Osmeh ne skida. Došao je sa sinom Pavlom. Čeka sedmo unuče. Život je tako lep. A minulog marta bio je otpisan. Srčani bolesnik, 65 godina. Pada u kući u Vlasotincu, sin ga nalazi na podu, vozi u bolnicu u Leskovac.

- Lekari mi govore da jutro neće sačekati. Pluća katastrofa, kažu da će i tromb da krene, ne sme ni transport do Niša, gde kreveta nema. Onda mi jedna doktorka kaže: "On vam svakako umire, nemate šta da izgubite da probate stići do Niša" - priča Pavle.

U dva usred noći probuđen je dr Janković.

- Bukvalno poslednji slobodan krevet smo mu dali - kaže Janković.

- Dajući krevet profesor mi je dao život. Do Niša padam u komu, saturacija katastrofa. Ničega se ne sećam - Dragan će.

- Jedanaest je uveče, Pavle dolazi kod mene. Kažem mu kako jeste, da su šanse male, borimo se... Odlazi. I posle pet minuta eto ga na vratima opet: "On će preživeti!", kaže i okreće se - ostao je zatečen Janković.

- Sve je bilo protiv tate, ali verovao sam. Nešto u meni mi je reklo da mora da preživi - Pavle će.

I mimo svega Dragana uspevaju da stabilizuju "samo" na NIV (neinvazivna mehanička ventilacija), respirator na kom si budan. Što je dobro za bolest, al' pakleno za obolelog i njegov um.

PELCOVANJE PRIJAVILI DOKTORU

- Čim su stali na noge i malo se oporavili, svima sam im, kao i svim mojim pacijentima, prijateljima, poznanicima, rekao da moraju da se vakcinišu pod hitno. I sva trojica su mi se uredno javila da su primili vakcinu - Janković će.

- Mlađu ženu pakuju u džak. Ne znam da li je stvarno ili mi se priviđa. Ujutro njen krevet prazan. Pa čujem neko u prolazu nekom reče: "Ovi s A+ krvnom grupom šanse nemaju, krv im ko voda." Taj sam. Suze mi krenuše - unučiće više videti neću. Samo da čekam svoj red za džak. A pakuju ih svaki dan - seća se Dragan, koji je ostao živ, ali snage nije imao ni oči da drži otvorene kad je stigao kući.

Dvojica konobara nose podugačku dasku. Na njoj nema šta nema. I roštilj, naravno. I leksovački uštipci... Ovi ljudi su postali ekipa..

.

Ali ma koliko bilo lepo, doktor Janković veli da nikad nema spokoja.

- Ovo vreme zlo donelo nam je muke, patnje, borbe... Ali i radosti kad život pobedi. I prijatelje za ceo život. Mada, kad god se sretnemo i kad god izađu u medijima priče ljudi kojima smo spasli život, pomislim na porodice onih koje smo izgubili. Od kojih nisu mogli ni ljudski da se oproste. Koji su otišli u kesi i limenom sanduku. Boli...

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić

Bonus video: