Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.
Ko nas je pitao, kada je našu Srbiju napadao? Koliko zemalja objaviše rat jednom malom narodu? Svi znali osim nas. Ako ti neko postavi ultimatum da daš veliki deo svoje zemlje, Kosovo i Metohiju, da prodaš dušu đavolu, da izvadiš srce i pokloniš neprijatelju, a sigurni su da to niko neće uraditi, onda je rat stvarnost. To najveće zlo čovečanstva, koje poništava sve ljudske vrednosti.
Uništava razum, živote svih. U takvom ratu sve je dozvoljeno. Niko nije verovao da će srpski narod pokušati odbranu bilo kakvu. Kako nas nisu upoznali iz prethodnih ratova, zar nisu izvukli neku pouku? Da li smo grešni što volimo svoju zemlju? Ko nas je prokleo da budemo takav narod, da ima toliko svetinja, manastira, na mestu gde nam se istorija stvarala? Najveće bitke vođene, najviše krvi proliveno, najviše stradalih Srba, moćnih vitezova.
Čije mi poreklo vodimo, čiji smo mi potomci? Ko nam je dao u amanet Kosovo i Metohiju? Ko je ostavio zavet i odredio nam takvu sudbinu? Morali smo čuvati naš sveti gral da ne padne u ruke bezbožnika. Branili smo ga tako žestoko, a tako časno, da nam se i neprijatelj divio. Niko to javno nije smeo priznati ali nisu očekivali da ćemo i život dati zbog duše i srca, zbog ponosa i dostojanstva. Pričamo o užičkom odredu PJP kao i drugim borcima, vojnicima, dobrovoljcima. Svi jedinstveni, sa istim ciljem. Svi spremni da izgube život a da sačuvaju obraz i čast. Šta će nam život ako izgubimo svetu zemlju? Kosovo i Metohija sija, ono gori od uranijumskih bombi, od prljavog oružja. Zatrovali su našu zemlju, uništili život.
NE PROPUSTITE
Da su bacili atomsku bombu, manju bi štetu napravili, skratili bi nam muke, oslobodili zakletve. Ni ostali deo Srbije nije bio pošteđen, jer se teritorija morala proširiti, apetiti su porasli, želja za uništenjem jednog naroda pobedila je razum. Poništena su sva pravila ratovanja. Tražim reči, kako ih nazvati, a srpski narod ne obrukati. Za njih reči ne postoje, to ogromno zlo koje nas je opkolilo, gađalo sa velike udaljenosti, kao da se stidelo da im vidimo lice. Možda je ličilo na đavola, na utvare, ili su to bili samo ljudi koji su imali takve osobine?
Srbi su se branili, ginuli i stradali, ali nisu odstupali. Užički odred na čelu sa svojim komandantom pisao je stranice života i smrti. Koliko njih ostade da večno živi u našim srcima, na svetoj zemlji kneza Lazar? Koliko srpske krvi zali Kosovo i Metohiju da božuri ne bi uveli, da obraz i čast ne bi izgubili? Dali su ono što su imali, svoj život. Šta je vrednije od toga, šta je uzvišenije od čoveka? Za srpski narod nema dileme, zemlja natopljena krvlju je mnogo vrednija i značajnija od naših života. Mi smo prolazni, a ona je večna.
Obični smrtnici koji su imali izbor, da sačuvaju život ili da ga daju. Glupo je kada život nestane iz čiste ludosti, slučajno, ali kada ga pokloniš i daš, namerno, onda ti nisi običan smrtnik, ti si zaslužio nebesko carstvo. Koliko je nas žalilo, što ga nismo dali kada je trebalo? Kako smo patili u miru, koji je došao? Mi smo pisali istoriju svojim delima, ostavljali trag krvav od naših ranjenih boraca. Kakvi smo bili, a šta su sve naši neprijatelji zaslužili, govori o našoj veličini? Nismo se spustili na njihov nivo, nismo bili psihopate koji su uništavali civile i svoje i srpske. Bili smo časni ljudi koji su poštovali kodeks ratovanja, koji su imali razumevanja za sve narode Kosova i Metohije. Kao ratni doktor PJP užičkog odreda, nikada nisam video neki zločin od strane našeg slavnog odreda, jer to je moj uslov bio. Hipokratova zakletva me je obavezala da pričam istinu o svim ljudima, bez obzira kojoj naciji pripadali. Policajci užičkog odreda sa svojim komandantom, komandirima odeljenja, vodova, četa, pridržavali su se vojničke zakletve.
Nikada je nisu pogazili, ni onda kada su naši borci ginuli, bili ranjeni, ni onda kada smo bili opkoljeni. Ako u takvom ratnom vihoru, gde zemlja gori, gde su neprijatelji sa svih strana, teroristi, NATO zlikovci, ostaneš čovek, sačuvaš svoju čast, onda postaješ veličina. Ti ljudi zaslužuju divljenje, branili su, sve što je neodbranjivo. Nisu uprljali ruke, nisu izgubili obraz. Kada je potpisan sporazum, morali smo napustiti našu Svetu zemlju. Samo mi znamo kako nam je bilo. Duša je patila, srce je krvarilo, još nam nije izlečeno.
Ostala je zatrovana zemlja, uranijumom. Mirovne snage KFOR-a koje su došle, nisu dobro prošle. Najviše je stradalo Italijana, jer su bili bez zaštite, bili na našoj zemlji. Većina je umrla od malignih bolesti, leukemije, njihovi stručnjaci su to i dokazali. Njihove porodice su dobile ogromnu odštetu za njihove živote. Šta su Srbi i Albanci kao narod dobili na zatrovanoj zemlji? Samo smrt, bez ikakve nadoknade. Šiptari slobodni, Srbi u logorima, sa ograničenim kretanjem, bez slobode, bez prava na pomilovanje. Osuđeni u svojim enklavama na doživotne robije.
Gde je ta sloboda za koju se borismo? Gde su izgubljene duše koje ostavismo? Zanemeli smo u miru, jer smo svoje odslužili. Postali smo potrošna roba, ljudi bez glasa. Postadosmo ono što nikad nismo bili. Zašto policajci PJP ćute? Zašto niko ne priča šta su doživeli, kako su prošli? Zato što im je teško, zatvorili se u sebe. Pokušavaju da sve zaborave, ali ne mogu. Ko ih sprečava da kažu šta misle? Da li oni koji se pojaviše iznenada i zauzeše njihova mesta, a Kosovo i Metohiju nisu ni videli, a kamoli za nju ratovali? Možda je to strah od života, jer su videli kako prolaze njihovi komandanti, kakav status u miru dobiše. Šta učini zemljo Srbijo, zašto nam donese novo prokletstvo, zašto zanemeše heroji otadzbine? Šta si im uradila, kako si ih povredila, da nastane zavet ćutanja? Čime si ucenila one koji su jurišali u smrt, hrabro ginuli i preživeli? Da li si ih nekom obećala, ako progovore, da će biti predati dzelatima srpskoga naroda? Pratim i u miru te ratne junake, njihove sudbine, njihove propasti.
Takve veličine u ratu, smanjili su ih ljudi u miru. Ako su zauzeli njihova mesta, nije im bilo dovoljno, bitnije im je bilo da ih omalovaže, da ih postrojavaju, da im naređuju oni koji ni pušku ne znaju da rasklope, puni sebe, sa prezirom gledaju ratne heroje. Mnogi su penzionisani, jer izgleda da sudbinu Živojina Mišića svi moraju da prođu, da osete da ima neko i nad njima. Nisu toliko bitni, nisu zaslužili da napreduju, jer postoje drugi ljudi koji nigde nisu bili, ali su teoretski sve dobro proučili. Oni su stratezi, bez prakse.
Oni ne znaju šta je rat, jer to je bilo davno. To se već i zaboravilo. Mnogo su pametniji, imaju znanje, ali nemaju hrabro srce, nemaju dušu ratnika, nemaju iskustvo susreta sa smrću. Gde im je pogled, bez straha, gde im je poštovanje prema ratnim veteranima? Veterani ćute, ne znam iz kog razloga, a kada bi progovorili imali bi svašta da kažu. Ne bi pričali o svom herojstvu, jer oni su skromni, pričali bi o nepravdi koju su doživeli u miru.
Njihov komandant bi progovorio jezikom koji ne bi razumeli, jer ne žele da čuju pravu istinu. Plaše se boljih od sebe. Plaše se da im neko ne uzme stolicu na kojoj sede. Ako im je toliko bitna, pa neka je nose kući. Ratni veterani užičkog odreda sa svojim komandantom, nisu imali strah kada su branili Kosovo i Metohiju, pa zašto bi imali strah od običnog života? Zar je on strašniji od rata? Poznavajući takve borce, siguran sam da će pobediti život, da će progovoriti jezikom koji svi razumeju, i oni u foteljama, i oni drugi, koji negiraju njihovo postojanje, njihove osobine koje su zasluženo stekli. Treba govoriti i pisati, ne zbog nas koji to već znamo, već zbog naših potomaka, da znaju da cene prave vrednosti, da shvate šta znači otadzbina, žrtve koje su pale nisu uzaludne. Ako to ne budu znali, kako će braniti zemlju Srbiju, kako će vratiti Kosovo i Metohiju?
Hrabri veterani, zaboravljeni, povređeni, omalovažavani, u miru napadani, setite se šta ste bili, kako ste za slobodu i svoju zemlju ginuli. Neka vas život ne uplaši, neka vam da još veću snagu, da na kraju izlečimo tu kosovsku ranu. Posledice su strašne, kosovski sindrom postoji, on nas prati, postaje deo života veterana sa kojim moraju da se nose. Žive sa posledicama, razmišljaju o spiskovima, koji se sigurno negde čuvaju i čekaju priliku koga će uhapsiti na graničnim prelazima, pa neka dokazuju šta su radili na svojoj zemlji. Svi imaju pravo da tuže kada su napadnuti, samo za Srbe pravde nema. Kosovo i Metohija je kao Černobil i da je slobodno kretanje, život bi bio kratak. Od najplodnije zemlje, napraviše radioaktivno područje, koje nisu dobro ni obeležili. Samo u skafanderima, kao kosmonauti, mogu ići, pa kakav je to život?
Da li uranijum razlikuje, ko je Srbin, a ko je Albanac? Za njega su svi isti. Biće ozračeni i tiho ubijani sa najstrašnijim bolestima, od kojih će nestajati. Kako očistiti zemlju, vratiti je kakva je i bila? Neće nam pomoći nikakve komisije stručnjaka ako je ne vratimo. Izlečićemo je i tako otrovanu i sprženu, jer je naša. Narod umire i čudi se zašto. Pa i lajicima je jasno, a naši neprijatelji se prave ludi. Materijalnu, kao i morlanu štetu koju su naneli srpskom narodu, neće platiti nikada. Da li je neko to tražio, ili nas je bilo sramota? Da li ćemo se izvinjavati što su nas bombardovali i uništili živote?
Znaju oni dobro šta o njima mislimo, ali se prave naivni, zato što su moćni. Teško je biti Srbin u “Savremenom svetu”, jer se ne uklapamo u njihove standarde. Svet počiva na jednoumlju, na obrascu ponašanja, koje su moćnici napisali za male zemlje, kako bi ih lakše porobili. Mi smo slobodarski narod, sami protiv svih. Volimo slobodu, više od života. Moraju naći neka druga rešenja, kako bi nas prevarili i promenili. Dovoljno smo propatili da bi im verovali. Sve prolazi i nestaje, samo prava istina ostaje. Zato su važni oni koji su živi, a spremni da je kažu. Ratni veterani to znaju i mogu. Pomozimo deci, da nešto nauče, da žrtve i borba ne bude uzaludna. Ko će misliti o Kosovu i Metohiji, ako istinu ne zna? Mora biti pisanih tragova.
Dok su Šiptari pisali gluposti o svojoj istoriji, mi smo se smejali, jer smo verovali da smo u pravu. Kao lenjom đaku, kome je teško pisati domaći, ali zato njihovi zapadni prijatelji od gluposti napraviše istorijske činjenice. To im je dokaz. Ratni veterani, budite hrabri, snalažljivi u miru, kao i u ratu, jer ako ćutimo, neće nas biti nigde. Zaboravićemo svoje poreklo, živećemo sa decom u virtuelnom svetu, a kada iz njega izađemo, zaboravićemo i svoju zemlju, kao i Kosovo i Metohiju.
Poznavajući vas, taj dan sigurno neće doći, jer ako smo život već dali, pa šta ćemo ga više čuvati, moramo ga ispuniti do kraja. Valjda ćemo tada mirno spavati, jer smo svoj san ostvarili. Naše mane, jedino postaju u ratu vrline, pa zašto takvi nismo i u miru?
Ovo govorim samo onima, koji su pravi rodoljubi i koji će se uvek odazvati kada je otadžbina napadnuta. Moramo biti spremni, a ne pospani, da nam se više nikada ne desi da nas probude bombama jer nas više neće biti. Nikada na ovim prostorima nećemo biti spokojni, jer ako si poseban, onda si napadan. Ako budemo kao i svi drugi, onda ne treba ni da postojimo.
Dr Dragan Pavlović
Kurir.rs/Andrej Mlakar
NE PROPUSTITE
