Mama mu je umrla.
Tata se onda oženio drugom.
Zbog te druge prislonio je svom sinu pištolj na slepoočnicu.
Sin je mogao da ispadne protuva.
Nije.
Nije pohrlio za alkoholom, drogama.
Otišao je u Hrvatsku, tamo se oženio, doživeo preljubu. I ni to ga nije oteralo s pravog puta.
Već - na put. I to doslovce.
Njegovo ime je Dušan Milojkov, humani je biciklista i na svom dvotočkašu prešao je po Evropi 40.000 kilometara, što je ravno obimu zemaljske kugle.
Kujem svoje puteve
Sa svojim putešestvijima počeo je 1975. godine...
- Kao kovač koji kuje za konja, ja i dalje kujem svoje puteve širom Evrope. Sećam se, davno beše, stajao sam u osnovnoj školi "Đura Jakšić" u Kovinu ispred velike geografske karte Evrope i maštao kako ću je obići. To i dan-danas činim. Privilegija je ostvariti svoje dečačke snove. Ja sam ih delom ostvario, a ostvarivaću ih i dalje. Možda obiđem još neki kontinent. I nije sve samo u tom pedalanju.
- Zahvaljujući tome što sam psihički jak, uspeo sam da pređem tolike puteve. Smatram da je život promašen ako ga ne živimo za neke druge ljude, a ja svojim putopisima i knjigama koje pišem i prodajem, a onda novac dajem u humanitarne svrhe, šaljem ljudima poruku da uđu u svet biciklizma. Mnogo knjiga sam poklonio, mnogo dece je dobilo moju knjigu, neke sam prodavao i novac davao u humanitarne svrhe...
Bolnica
Svoj poslednji put posvetio je najmlađima.
- Poslednja knjiga nastala je prošle godine, kada sam išao do Brisela. Prešao sam 8.352 kilometra, a projekat se zvao "Bike for Babies" i na taj put otisnuo sam se zahvaljujući Rotari klubu Pančevo. Oni su prepoznali moju ideju. Novac koji sam sakupio otišao je za opremanje bolnice našeg grada. Pančevačka bolnica ima inkubatore za prevremeno rođenu decu, ali su oni stari. Novi inkubatori su stigli, jedan prenosni i jedan stacionarni, kao i jedan reanimacioni sto.
Milojkov kaže da mu uspešne akcije daju dodatnu energiju.
- Planiram da nastavim put od Brisela do Moskve i pređem 4.000 kilometara. Taj projekat zvaće se "Biciklom za bisere budućnosti". Saznao sam da su deca iz južnog Banata veoma dobri matematičari, fizičari, hemičari i informatičari, od kojih je jedan mali četvorostruki prvak sveta u šahu. Poželeo sam da popričam s tom decom, snimam video o njihovim željama i ambicijama. Cilj je da napravim takav projekat za regrutni centar talenata grada Pančeva i obezbedim im računare, stručne knjige...
Pomoć slepima
Nikada Milojkov nije zaboravljao ni one na margini društva.
- Smatram da sam srećan čovek zato što vidim. Hteo sam jednom prilikom da spoznam kako slepi i slabovidi vide svet. Bio sam rukovođen velikim muzičarem Stivijem Vonderom, koji je slep i koji je rekao da kada bi imao priliku da mu neko podari vid, rekao bi da to ne želi. Rekao je: "Kroz muziku koju stvaram upoznao sam ceo svet i sve jasno vidim." Tom rečenicom sam i počeo projekat. Otišao sam u Savez slepih i slabovidih osoba i pitao da li bi mi dali nekoga ko ne vidi da ja rukovodim njegovim životom, da sednemo na tandem bicikl i da odemo do Trsta i da Nikoli Grbiću i našim odbojkašima i predamo potpise podrške slepih osoba njima. Posle sam napisao knjigu, snimio je čitajući je i podelio diskove slepima, da čuju kako je izgledao naš put do tamo. Taj slepi čovek imao je hrabrosti da pokloni život jednom biciklisti i hteo sam da to svi slični njemu znaju. Vodimo sam ga i u toalet, i na ručkove, hranio. Za mene je to veliko iskustvo.
Novak veliki prijatelj
Novak Đoković je Milojkovu, kaže, veliki prijatelj.
- Nole je momak kog poznajem od 2013. Novak Đoković je primer ljudima u Srbiji i širom sveta zbog svoje neverovatne energije i dobrote, inteligencije i talenta. Mislim da bi trebalo svi da se ugledamo na njega, koji nam svakodnevno poručuje da je svet lep ako smo dobri i humani. Imam veliku podršku od njega i zahvaljujući tome i ja ostvarujem velike sportske rezultate.
Golubovi s Hilandara
Nosio je ovaj biciklista na neka svoja putovanja golubove pismonoše.
- Prvi put sam nosio i puštao golubove pismonoše s Hilandara. Na nozi su do Pančeva doneli poruku: "Srbi, ne okrećite leđa leđima, to je najveći srpski pakao, već lica prema licu da bismo bili u predelu raja". To je poruka koja bi trebalo da se prenosi za vjek i vjekova. Potom sam napisao knjigu o Hilandaru, donirao izdanje Hramu Svetog Save i novac od prodaje knjige išao je samom Hramu, pa se nadam da sam donirao barem za jednu ciglu tamo, baš kako sam i otkucaje svog srca. I kad sam svog sina vozio do Pariza, nosili smo golubove pismonoše. Divim se tim bićima. Oni su daleko odvažnija bića od mene. Kada vozim, ja ispred sebe imam auto-kartu i znake na putu. Oni to nemaju, ali imaju prirodni instinkt da se vrate tamo odakle ih je neko odneo.
Nije sve idealno
Nesreća na putu
Milojkov je 2015. godine imao nesreću, vozač ga je zakačio kolima, i zadobio je povredu kičme. Operisan je i posle dva meseca opet je seo na bicikl. S njega neće sići, kaže, dok može da stoji. A dok je živ, kaže, dosta mu je mala kuća koju ima da tamo prespava i malo dvorište u kom ima svoje parče neba. Više mu, kaže, nije ni potrebno.
Transplantacija
Veliko srce bicikliste jako je baš kao i um koji mu pomaže u svim pređenim kilometrima.
- Voleo bih nekad da dam deo svog dobrog zdravlja i jednog dana doniraću svoje organe. Sećam se jednog klinca iz mog rodnog sela Pločice, kom je trebalo da se transplantiraju bubrezi. Došao sam na ideju da novac od prodaje knjige "Biciklom do Rolan Garosa" dam za njega. Svako ko je kupio knjigu, donirao je novac za njegovu operaciju. Danas sam srećan i zadovoljan što je taj momak živ. Njegov otac mi se uvek s velikim poštovanjem javlja. Ako nešto naš sagovornik ne voli, to je dosada.
Malo je knjiga koliko je napisao, malo anegdota za život kakav živi.
- Od mladosti sam naučen da pomažem starima. Kao mali, pratio sam našu kravu Ružu pod breg na ispašu. Kupovao novine i hleb i svakog jutra igrao klikere sa zamišljenim protivnicima. Život je previše kratak da je apsurdno da bude dosadan. On teče čim svane. Zato čim vidim svetlo - ustajem. Gledao sam tako ljude koji kupuju kuće u našem mestu, dolaze, odlaze...
O seobi Srba...
Kaže, razmišljao je dosta o seobi Srba i došao na ideju za jedan svoj poduhvat, koji je i ostvario. - Želeo sam da odem do Sent Andreje. Svoju turu startovao sam na dan početka Kosovske bitke. Krenuo sam iz manastira Ravanica, odakle su 12 arhijereja Srpske pravoslavne crkve i vladika Ignjatije, tadašnji vladika, pustili jednog goluba. Čekalo se da se on vrati u Pančevo, a ja sam na biciklu do grada došao preko ostalih manastira. Odatle smo krenuli do Sent Andreje. Odande je opet goluba pismonošu pustio budimski patrijarh, i to s porukom "Ko ne čuva svoju prošlost, ne može imati ni budućnost". Iako je mnogo projekata, tura i dogodovština iza njega, dosta je i zapisa.
Bogat život duguje, kaže, suncu i prirodi.
- Moj život je bogat i zanimljiv jer mi nikad nije dosadno. Dosada je veliki čovekov neprijatelj. Čergari su logorovali svuda i ja čergarim gde stignem. Ne bojim se nikoga. Nikome nisam dužan. Pod vedrim nebo najlepše spavam. Desi se, kad mi nešto šuška oko šatora, da to bude jež ili lisica. Ja toj životinjici izbacim mesni narezak, ona to pojede i - ode. Neće ona mene, samo je gladna. Nažalost, ljudi ne shvataju šta je glad jer su mahom gladni za novcem, a on je najodvratnija stvar na svetu. Zbog njega se vode ratovi, raspadaju brakovi, ljudi se ubijaju...
Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
