Psihotearapeut Vladimir Đurić u narodu je poznat kao lekar koji stalno piše statuse kojima dopire do najdubljih osećanja svojih pratilaca. Prate ga hiljade ljudi, a svaka njegova objava nekoga dotakne, ili barem natera na razmišljanje.
Jedan takav status posvetio je "depresiji" o kojoj se u Srbiji govori. Do skoro je ona bila tabu tema, a sada je mahom ima dosta ljudi. On je pominjao i broj ljudi koji misli da boluje od depresije, koji je zapravo poremećaj koji na nju liči ali i da su neki faktori života koji na to utiču stečeni, i da se lice bolesti tačno zna.
Status dr Đurića prenosimo vam u celosti:
- Uprkos uvreženom mišljenju...niko ne može biti depresivan beskonačno dugo... Depresivne epizode najčešće traju oko šest meseci...maksimum do godinu dana... To jest - može...ali se to onda više ne zove depresija već distimija... Posebno poražavajuća činjenica je da oko 6 odsto opšte populacije pati od ovog poremećaja... To je u Beogradu oko 120.000 ljudi...
- U najboljem slučaju...s obzirom da je ovaj procenat iz istraživanja koja su obavljena mahom u uređenim zemljama... Što nije loše znati kada sledeći put naiđemo na nekoga nadrndanog i nesrećnog...sa kišnim oblakom koji stalno lije iznad njega.. Možda nije zao...možda mu samo nije dobro...nikada bilo...
Ovaj poremećaj...kao uostalom i svi psihijatrijski poremećaji...nastaje u sadejstvu tri grupe faktora...koji otprilike imaju podjednaki značaj... To su genetika...detinjstvo i trenutna životna pozicija...
E sad... Kao što se lako da videti...
Svako kome se zalomi da bude distimičan je u nekom trenutku lično odgovoran samo za trećinu uzroka...
Za ovaj poslednji faktor... Za to kako trenutno živi... Naravno...zla genetika...još gore detinjstvo i loša početna pozicija će se svojski potruditi da nekoga i zadrže u toj nesrećnoj životnoj poziciji...zauvek...
Ali u tome i jeste najveća slabost distimije... Njena ahilova peta je slabost na promene...
Distimija prosto ne podnosi kada neko uzme i naopačke izokrene svoj život...tako da ne ostane ni kamen na kamenu...
Promena joj je rak rana...
Zato nam je i neophodna pomoć od strane naših klijenata i pacijenata... Jer mi ponekad dijagnostički uopšte ne možemo da procenimo da li je neko distimičan ili je jednostavno samo predugo u lošoj vezi...na lošem poslu...u lošoj zemlji...bez ičega lepog što mu se uopšte i dešava u životu...
To je kao da se ljutimo na auto što neće da ide bez goriva... A to...gle čuda...ne moze nijedan... Ali u tome i jeste najveći trik... Što je neko nesrećniji i u goroj poziciji...to manje ima da izgubi...ukoliko krene sve iz korena da menja...
Šta gore još može da ga snađe... Kad već ništa nema...
Eno razvede se moja drugarica pre neki dan nakon prvih nekoliko šamara...dade otkaz na poslu iz pakla...i ode na Aljasku da trebi ribu par meseci...pa će kad se vrati od tog novca da upiše kurs za one...e sad ne znam tačno...kineske ili japanske ili korejske obrve...tako nešto...i da se bavi time...k'o gospođa...da zarađuje...da raste kao žena...u svim mogućim pravcima u kojima jedna žena i može porasti...pa će sebi obezbediti da putuje i da upoznaje prave muškarce...i da živi...k'o car...
Ne znam... Ja da sam distimija... Grozio bih je se... I tresao bih se od straha pred njom... Ko zna šta još toj ženi može pasti na pamet? Neće ta stati dok se ne usreći.. - napisao je Đurić, ujedno zaključivši odgovor kako se ovaj poremećaj pobeđuje.
Kurir.rs / S. T.
NE PROPUSTITE
