KURIR U KUĆI I NA GROBU PRVE ŽRTVE VARIOLE Pomozite mi, tolikim ljudima sam pomagala... REKLA JE DUŠICA UMIRUĆI U LOKVI KRVI

Pomozite mi, ja sam tolikim ljudima pomagala, a vi meni ne možete - rekla je medicinska sestra Dušica Spasić u "Čarapićevom brestu" 23. marta 1972. Uspela je i doktora Branislava Ćirića, koji je stajao kraj njenog kreveta, da pita koliko je sati. Pogledala je na sat - 11 i izdahnula, dok je krv iz nje šikljala na sve strane. Dušica je prva žrtva variole vere u poslednjoj epidemiji u Evropi, koja je tačno pre pola veka buknula baš u Jugoslaviji.

S jedva malo više od 22 godine, sestra s traumatološkog odeljenja Prve hirurške klinike u Beogradu imala je zlehudu sreću - kao i Latif Mumdžić (28), učitelj iz sela Dobri Do kod Tutina, koga je negovala u šok-sobi - da oboli od velikih boginja, kojih u Jugoslaviji nije bilo još od 1930. Ali, ispostaviće se da je sistem napukao, jerbo su hadžije mogle u Meku i autobusom iako je to "strogo" bilo zabranjeno. I tako se variola usput, u Iraku, ušunjala u "Transkopov" bus iz Bitolja i s dervišem Ibrahimom Hotijem stigla u selo Danjani kraj Orahovca na Kosmetu. Ostalo je istorija, i zla sudbina učitelja iz Sandžaka kome su se putevi 21. februara 1972. ukrstili baš s Hotijem u Đakovici, pa je potom variolu odneo u Novi Pazar, Čačak i Beograd.

Hoti je bio asimptomatski slučaj, jer je ipak (mada je i tu kontroverzi gde i kako tačno) vakcinisan, dok Latif i Dušica to nisu bili. Latif je umro 10. marta na Dušičinoj klinici, a sumnjalo se na alergiju na penicilin, leukemiju, sve živo, samo nikako na variolu. Nje, jelte, decenijama nema. Tek kad je Latifov brat Nedžib u Novom Pazaru oboleo posumnjalo se na velike boginje, koje su u međuvremenu i zvanično potvrđene 16. marta u osam ujutru, kada se na Torlaku pokazalo da je osam uzoraka s Kosova pozitivno. Porodica odbija ekshumaciju, tako da Latif zvanično veze s variolom nema. Ali Dušica je već inkubirala pošast i u najvećim mukama, s hemoragičnom (purpurnom) variolom, a bez krasti, što je opet zavaralo trag, umire u četvrtak, 23. marta. Dan kasnije put kraj resničkog groblja je blokiran, muva nije mogla da preleti, grobari u skafanderima nosili su limeni kovčeg, a sekretar mesne zajednice bio je jedini svedok. Prva žrtva opake bolesti - o čijem dolasku se isprva u Jugoslaviji ćutalo da ne propadne turistička sezona na jadranskom primorju jer je obećavala veliki devizni priliv - pokopana je u ćošku groblja, da se humka i ne vidi s ulice.

A dole, malo niže od groblja, pa u ulici desno, koja danas nosi ime Dušice Spasić, njeni roditelji, brat i snaja sedeli su u kući, pojma nemajući da je Dušica umrla, a kamoli upravo sahranjena.

BISTA IZ PIJETETA PREMA POKOJNOJ SESTRI

Pored Dušice su sahranjeni i njeni roditelji, koji su dočekali duboku starost, a na spomeniku dominira Dušičina bista. Rad je vajara koji se preziva Spasić, koga nisu poznavali, a bio je profesor u gimnaziji kod Liona.

- Već smo se bili dogovorili o spomeniku za godišnjicu, i samo se pojavio čovek koji je rekao da hoće da napravi bistu besplatno, iz pijeteta prema svojoj sestri koja je umrla mlada - kaže Olga.

- Sve je bilo vrlo kratko. Tog 20. marta je došla s posla, preko noći dobila velike bolove u leđima, oko bubrega, ujutru su bili nesnosni - priča nam Slobodan Spasić (75), Dušičin brat, u njihovoj kući u Resniku.

- Pila je kombinovane praškove za bolove, misleći da je renalna kolika, što je ona i imala (bolovi u bubregu, kamen u bubregu, prim. nov.). Već ujutru je jaukala, sva se zajapurila u licu, ali na koži ništa nije imala - dodaje supruga Olga, koja je septembra 1971. došla u kuću Spasića.

- Dušica je bila divna, kupila nam je burme za veridbu jer smo oboje bili studenti, nismo imali para - kroz suze priča Olga, inače ginekolog.

Izjutra 21. marta zovu hitnu tzv. neodložnu pomoć iz Rakovice, koja nikako da stigne, pa mole komšiju da je preveze do njene klinike (u zgradi današnje Klinike za urologiju). Kod groblja sreću neodložnu pomoć, pa svraćaju u ambulantu u Resnik da joj daju "baralgin".

- Majka i ja smo je jedva uneli u njenu kliniku i ostavili. Tada smo je i poslednji put videli. Ni reči nismo progovorili s njom, samo je ječala i plakala. Sutradan, 22. marta, otišli smo da vidimo šta se dešava, klinika je bila zatvorena, a mi ništa ne znamo, samo su nam rekli da je ona na Infektivnoj - priča Slobodan.

U Infektivnoj im saopštavaju da je prebačena u karantin "Čarapićev brest" zbog sumnje na variolu, i dalje ništa ne znaju. Dušica sutradan umire, a u petak, 24. marta, sahranjena je.

- Gledamo tog dana kroz prozor, žena iz komšiluka, čiji je sin malo ranije poginuo u vojsci, došla je do naše kapije, stala i gleda. Verovatno je bila na groblju, pa su je vratili. Ide i moj otac, iz Kijeva, naselja kraj Resnika, stao na put, neće da uđe, a vetar duva: "Ajde, uđi, šta se bojiš, možda Dušica nije ni obolela od variole." A on će meni, crn ko zemlja: "Kako nije, idi u kuću da se ne prehladiš!" A u stvari njemu su rekli prethodne večeri da mora u karantin, nije hteo stoku da ostavi, ali ga je policija kasnije odvela - seća se Olga, čiji se otac, koji je imao i protezu jer mu je noga amputirana, vratio istim putem da ide peške kući, dalje nije mogao jer je put bio blokiran, kako su kasnije saznali, zbog Dušičine sahrane.

Spasići sutradan idu u karantin u motel "Nacional", roditelji u jednu sobu, Olga i Slobodan u drugu. Hranu su im ostavljali ispred vrata, ni sa kim nikakav kontakt nisu imali. I za divno čudo, ništa im falilo nije.

- Svaki dan su dolazili s Infektivne da sve pregledaju i jednog imunologa sam pitala za Dušicu, a on će: "Pa vi znate da je ona...", zastade, "obolela". Kažem Slobodanu, da nije umrla, a on će: "Ma ajde, nemoj da pričaš". Kad smo izlazili iz karantina, došli su doktori s njene klinike da nam saopšte da je umrla - priča Olga, koja je kasnije, kao student četvrte godine medicine, na vežbama pitala dr Ćirića za Dušičin kraj:

- Rekao mi je da je bila svesna sve vreme, ali je umrla u najvećim mukama. Kazala mu je: "Pomozite mi, ja sam tolikim ljudima pomagala, a vi meni ne možete." I samo je pitala koliko je sati, pogledala na sat, a bilo je 11, glava joj je pala na jastuk, umrla je. Krv je išla iz nje na sve strane.

Kasnije je Slobodan otišao u karantin u motelu "1.000 ruža" da uzme sestrine stvari.

ZAŠTO NIJE PELCOVANA

Dušica nije preživela i između ostalog zato što nije bila vakcinisana, a tadašnji propisi su nalagali da zdravstveni radnici na svake tri godine primaju vakcinu protiv variole jer se smatralo da toliko štiti.

- I Dušica, kao i svi mi, bila je vakcinisana kao dete. Ali kažu da joj se vakcina nikako nije primala, jer nije imala ožiljak, koji je bio znak da si uspešno vakcinisan. A to da su se zdravstveni radnici redovno vakcinisali, nije baš bilo tako - veli Olga, dok Slobodan dodaje da je pelcovan i kao regrut i veruju da je u uspešnom primanju vakcine, kad god date, tajna opstanka članova porodice Spasić koji nisu oboleli.

- Dali su mi njenu tašnu, dokumenta, mantil. Sve su to dezinfikovali, al' nas je bio strah da to koristimo - veli Slobodan, koji dobro pamti i prvi odlazak na sestrin grob:

- Strašno je bilo teško. Majka je mnogo kukala. A kad smo davali 40 dana, došli su čak i neki Dušičini pacijenti.

I gotovo pola veka kasnije stigla je nova pošast - korona.

- Jako smo se uplašili, vakcine smo jedva dočekali. I hvala bogu, nismo imali koronu, iako su nam ćerke i unučići bili zaraženi - kaže Olga, pa će sad s osmehom:

- Pa kad nam ništa nije mogla variola, šta nam može korona. Al' šalu na stranu. I dalje se čuvamo...

ORDEN, NAGRADA, ULICA....

Dušicu je posthumno odlikovao Tito Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zvezdama. U holu Prve hirurške klinike stoji njena bista, a svake godine dodeljuje se i nagrada "Dušica Spasić" najboljim medicinskim sestrama. Od pre petnaestak godina ulica u kojoj je živela nosi njeno ime. I sve to je neka satisfakcija porodici da Dušica nije zaboravljena. A trude se i da njihovi unučići znaju koga je porodica imala.

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić

Bonus video: