Miomir Kecmanović je napravio senzaciju i na mastersu u Indijan Velsu pobedio šestog tenisera sveta Matea Beretinija, čime je ušao u četvrtfinale ovog prestižnog turnira. Međutim, malo je poznato da je mladi srpski teniser, koji je trenutno na 61. igrač sveta, unuk čuvenog doktora koji je Srbiju i Jugoslaviju spasavao od opake variole vere pre tačno pola veka.
Mlađani Miomir je i dobio ime po svom dedi - infektologu prof. dr Miomiru Kecmanoviću (1921-1996), koji je preminuo tri godine pre nego što se njegov naslednik i imenjak rodio 31. avgusta 1999.
Čuveni prof. Kecmanović heroj je epidemije variole vere u Jugoslaviji, koja je ujedno bila i poslednja epidemija ove opaske bolesti u Evropi. Profesor Kecmanović, zaposlen na Infektivnoj klinici u Beogradu, bio je nerazdvojan od kolege tada docenta Vojislava Šuvakovića. Oni su ujedno bili i jedini lekari u tadašnjoj Jugoslaviji koji su svoji očima videli variolu veru. Ta pošast se 1930. godine poslednji put se pojavila u Jugoslaviji, i kako je nije bilo 42 godine, niko nije znao ni kak izgleda, a ni mislio da može da nas zadesi. Ali, doktori Kecmanović i Šuvaković bili su u ekipi SZO koja je ranije lečila obolele od tropskih bolesti, pa i variole vere u Indiji.
Čim je potvrđena vest da su na Kosovu registrovane velike boginje, 16. marta 1972. dvojica doktora su avionom prebačena u Prištinu, a odatle u žarište u Đakovicu, čija je bolnica bila puna obolelih od velikih boginja. Nulti slučaj jugoslovenske epidemije bio je Ibrahim Hoti iz sela Danjani, koje je nedaleko od Đakovice, a koji je variolu pokupio u Iraku, na povratku s hadžiluka u Meki.
Odluka da jedini lekari koji su videli variolu, odmah krenu u epicentar zaraze bila je toliko munjevita, piše istoričarka prof. Radina Vučetić u knjizi "Nevidljivi neprijatelj, variola vera 1972", da prof. Kecmanović nije stigao ni da se spakuje.
- S malom putnom tašnom i lekarskom torbicom profesor Kecmanović krenuo je verovatno na najneizvesniji put svog života - prisali su tada mediji, a prenela prof. Vučetić, dodajući da je već istog dana iz Đakovice svojoj ženi javio:
- Stanje je ozbiljno. Posla mnogo. Borimo se, pregledamo, lečimo, sahranjujemo, popravljamo vodovod.
A kada su im iz svih krajeva nudili pomoć, dr Kecmanović je tražio samo igračke za bolesnu decu u Đakovačkoj bolnici.
Dr Kecmanović je nekada spavao i samo tri sata, a i kao što je pomenuto, lično je sahranjivao preminule od opake bolesti. Osim telefona dvojica lekara gotovo da nisu imali nikakav kontakt sa spoljašnjim svetom, pa je dr Kecmanović kritikovao lokalne vlasti.
- Čudi nas što su nas domaćini nekako zaboravili: još pre nedelju dana obećali su nam da će doturiti televizor, da bismo bar na trenutak mogli da se relaksiramo. Ali, od toga još ništa - prenela je Politika reči dr Kecmanovića.
Dvojica doktora nisu se libili ni da kritikuju sve vlasti. Jer ne samo da je variola kasno otkrivena, ne samo da je s Kosova stigla i u Beograd, Čačak, Novi Pazar... a da to niko nije znao, nego su vlasti odlučile da u početku ćute o tome, jerbo je trebalo spasiti turističku sezonu na jadranskom primorju, koja je obećavala veliki devizni priliv. A doktori Kecmanović i Šuvaković su za to vreme sa još dve sestre s Infektivne klinike u Beogradu i doktorima i sestrama na Kosmetu bili u paklu.
Prof. Kecmanović kritikovao je na televiziji kašnjenje vakcinacije na Kosovu u odnosu na druge republike, ali i to što javnost nije na vreme obaveštena o varoli, kao i što stručnjaci u prvom trenutku nisu došli do izražaja. Nije bilo, naveo je dr Kecmanović, vreme za politiku, već da je trebalo suzbijati variolu.
Deda mladog tenisera, kao i kolega mu od koga je bio nerazdvojan, kako piše prof. Vučetić, nikada nije isticao sebe u prvi plan. ali svi su znali i vidlei šta su učinili u toj borbi. Doktori Kecmanović i Šuvaković odlikovani su Ordenom zasluga za narod sa zlatno zvezdom, što je bilo jedno od najviših civilnih odlikovanja u SFRJ.
Prof. Kecmanović je, inače, rođen na Cetinju, studije medicine prekinuo mu je Drugi svetski rat, tokom koga je 1944. pristupio partizanima, pa ih je završio 1950.
Kurir.rs/J.S.S.
NE PROPUSTITE
