Koračam ka železničkoj stanici Prokop, a u glavi već imam mnoge vizije tog čuvenog brzog voza o kome se toliko dugo priča i o kome sam toliko dugo slušala. Ne mogu da dočekam putovanje "Sokolom" od Beograda do Novog Sada.
Vele da se stiže za pola sata, ali ja sam nekako ipak bila malo sumnjičava i pitala se kako to za samo pola sata mogu da stignem iz prestonice do drugog najvećeg grada u Srbiji. Pa, nekada mi je od Beograda do Novog Sada trebalo i više od sat i po vremena i to ako voz krene na vreme. Ne mogu ni kolima tako brzo.
Spuštam se do perona, a već prvi pogled na ovu mašinu ostavlja bez daha. Crveno-plavo-belo čudo na šinama. Mašinovođa spreman. Putnici su toliko oduševljeni vozom da svi vade telefone, fotografuišu. Pitaju se šta li ih tek čeka unutra, ako ovako izgleda spolja.
Kondukter i kondukterka na ulazu. S osmehom dočekuju prve putnike. Plavo-bela uniforma privlači pažnju. I muško i žensko što beše onde odgleda ih od glave do pete. Posebno kondukterku sa crvenim jakim ružom i lepom punđom.
Stvori se gužva na samom ulazu u voz jer svako od putnika zastane pa lagano razgleda sve već pri prvom koraku unutra. U vozu dva nivoa, a rekoše da može da stane oko 300 putnika.
Ogroman, komforan prostor. Udobna sedišta paralelno poređana.
Penjem se na gornju platformu, pomislih možda je i lepši pogled... Sve novo, čisto, bogato, da putnici ne znaju gde pre da pogledaju. Svima privlači pažnju bife, ali i stjuardese i stjuardi u plavo-belim uniformama. Krenu voz, uzbuđeni putnici se udobno smestiše u velikim sedištima.
Mašinovođa razvija brzinu. Vožnju gotovo da ne osećaš, kao u oblacima, a soko leti... Čekala sam da vidim na tabli čuvenih 200 kilometara na sat. Ubrzava... Ide na 100 kilometara na sat, na 119, a kod Batajnice razvija 181 kilometar na sat. Posle minut, dva - 200 kilometara na čas! Soko leti ka Novom Sadu. Tek kad pogledaš kroz prozor budeš svestan zapravo brzine kojom jurimo.
Počela je da se budi i bukti priroda. Lep i sunčan, skoro pa pravi prolećni dan. Savršen za prvu vožnju ovim čudom. Dođe mi nekako žao što ću do Novog Sada da stignem za pola sata. Ne bi mi smetalo da se u ovom komforu vozim i duže...
Osetih krajičkom oka ljubazan osmeh i obasja me ona plavo-bela uniforma. - Kafa, sok, čaj, nešto drugo za piće? Možda neke grickalice, sendvič sa šunkom, pršutom ako ste možda gladni - upita ljubazno stjuardesa.
- Kafa bi mi baš prijala - odgovorih kratko, a već za 30 sekundi je topla kafa bila u mojim rukama.
- Uživajte u ostatku vožnje - reče stjuardesa kroz osmeh.
Vala i jesam... Gledam kroz prozor, pa gledam malo i putnike. Svi fotografišu kako unutrašnjost voza tako i pejzaže. Nameštaju se za selfije. Zaista divan trenutak u Srbiji.
- Kada sam pre mnogo godina zbog posla morao svakog dan iz Beograda da putjuem u Novi Sad trebalo mi je po tri sata da odem i da se vratim. Sad kao gospodin odem i vratim se za sat vremena i vožnja me ne umori. Pa ja sada više izgubim u gradskom prevozu dok odem do Borče, nego dok stignem do Novog Sada - komentarisao je jedan stariji gospodin kroz osmeh.
Samo što sam nekoliko puta srknula vruć espreso, čujem jednog radoznalog putnika kako pita stjuarda: "Za koliko stižemo?". Ljubazni stjurad donosi mu domaću rakiju na poslužavniku i kaže duhovito: "Taman za toliko da ispijete jedan gutljaj domaće rakije". I stvarno, ne popih onu svoju kafu do kraja, a već čujem: "Sledeće stajalište Novi Sad".
Pomalo zbunjeni počesmo da grabimo svoje stvari. Bože, kad pre. - A tek se lepo raskomotismo i počesmo da uživamo i već stigosmo - reče jedan putnik.
U Novom Sadu sunčano, proleće cveta, a ljudi rešili da iskoriste vikend i promotivnu kartu od 300 dinara da dođu do prestonice kulture, da ispiju kaficu, prošetaju i očas posla se vrate u Beograd.
Soko tačan kao singerica kreće u minut i stiže u minut! U povratku čim se ukrcah na staro mesto u vozu reših da na papir stavim koju rečenicu. Puna utisaka, ne stigoh ni do kraja ovog teksta kad ono - Prokop. Eto toliko brzo ide "Soko".
Kurir.rs/ Aleksandra Kocić
NE PROPUSTITE
