Prošle su 23 godine od agresije NATO na SR Jugoslaviju i pogibije mog brata Siniše Medića (33), koji je stradao u bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije (RTS). I posle više od dve decenije praznina u meni i bol nisu utihnuli, boli kao i onda...
Nosiću taj gubitak na svojim leđima dok sam živ. Sinišini ostaci nikad nisu nađeni, nismo imali ni šta da sahranimo, ni komad odeće, pa bar da možemo na grob da odemo, da upalimo sveću, da se isplačemo, rekao je za Kurir Miroslav Medić, brat poginulog Siniše.
Zamenili se na dežurstvu
Siniša Medić je radio kao dizajner programa, a stradao je zajedno sa još 15 kolega 23. aprila 1999, kad je pogođena zgrada RTS. Sinišino telo i ostaci radnika obezbeđenja Nebojše Stojanovića nikad nisu nađeni, jer su bili u epicentru udara.
Spisak poginulih:
- Aleksandar Deletić (30), kamerman
- Branislav Jovanović (50), glavni tehničar
- Darko Stoimenovski (25), pomoćni tehničar
- Dejan Marković (39), stražar
- Dragan Tasić (29), električar
- Dragorad Dragojević (27), stražar
- Ivan Štukalo (33), tehničar
- Jelica Munitlak (27), šminkerka
- Ksenija Banković (27), miksanje slike
- Milan Joksimović (47), stražar
- Milovan Janković (59), mehaničar
- Nebojša Stojanović (26), glavni tehničar
- Siniša Medić (32), produkcijski dizajn
- Slaviša Stevanović (32), tehničar
- Slobodan Jontić (54), režiser
- Tomislav Mitrović (61), urednik programa
Miroslav, koji je i sam bio radnik RTS, dežurao je noć pre one kobne kad je pogođena zgrada Javnog servisa i kada ga je na dežurstvu zamenio brat.
- U početku smo radili normalno, s tim što smo imali smene produžene na 12 sati. Odlazili smo na posao bez straha jer nismo mogli da zamislimo da bi jedna medijska kuća sa civilima postala vojni cilj. Bojazan je krenula kad su u NATO počeli brifinzi gde se pominjalo da će da gađaju i RTS zbog navodno lažnih vesti koje šaljemo s ratišta. Kao da su nas upozoravali da ne emitujemo istinu o zločinima NATO.
To nam je usadilo strah i osetili smo da se nešto dešava - priseća se Medić događaja koji su prethodili kobnoj noći, dodajući da su se zaposleni pogledima pitali da li će se zaista tako nešto desiti.
Dodaje da mu je ta kobna noć ostala duboko u sećanju i da je se i dan-danas seća kao da je bila juče.
Sneg na kanalu
- Sedimo kod kuće, brat na poslu. Meni nešto ne da mira, ne mogu da spavam. Oko dva sata čujem avione. Nisko lete kao nikada do tada, a onda parajući zvuk rakete - eksplozija! Popucala su nam stakla na prozorima, uključili se alarmi. Brzo prebacujem kanale - prvi, drugi, treći. Na ekranu sneg. Osetio sam da nešto nije u redu, tom eksplozijom kao da se otkinuo jedan deo mene. Uključujem Studio B i čujem vest da je pogođena zgrada RTS. Posle 15 minuta su bili i prvi snimci, gde sam prepoznao terminal koji je pogođen, a u kom je bio i moj brat. Nadao sam se da su brat i kolege uspele da siđu u podrum - kaže Medić i dodaje:
O bombardovanju RTS
- 23. aprila 1999. sa dva projektila oko dva časa ujutru pogođena je zgrada RTS
- Poginulo je 16 ljudi, a još 16 je povređeno
- Ostaci radnika Siniše Medića i Nebojše Stojanovića nikad nisu nađeni
- NATO je, nakon što je RTS odbio zahtev da emituje šest sati programa zapadnih medija tokom dana, proglasio RTS legitimnom metom, smatrajući ga delom "ratne mašinerije"
- Amnesti internešenal je napad okarakterisao kao ratni zločin smatrajući da je prekršen član 52(2) Protokola 1 Ženevske konvencije, koja definiše vojne i civilne ciljeve
- Poginulima je podignut spomenik "Zašto?" na Tašmajdanu
- Odmah ujutru sam otišao tamo, gledam ruševine i vađenje prvih žrtava, a od mog brata ni traga ni glasa. Dani su prolazili, a nada bila sve manja. Porodice stradalih su sahranjivale posmrtne ostatke, delove odeće, obuće, a mi nismo imali šta da sahranimo, da moj brat bar ima grobno mesto. Siniša je bio moj mlađi brat, za svoje 33 godine nije uspeo ni da stekne porodicu, decu. Nema ko da ga nasledi. Ogromna žal, gubitak nenadoknadivi...
Nauk naraštajima
Da se nikad ne ponovi
- Boli me što mlade generacije ne znaju šta je naš narod preživeo te 1999. Parola koju ističem svake godine u ovo vreme je da se tako nešto nikada ne ponovi i više nikome ne desi. Rat nikome nikad nije doneo ništa dobro, samo je uzimao ono najvrednije i najmilije od nas - kaže Miroslav Medić.
Godina 1999. je godina tuge, nesreće su se nizale jedna za drugom. Ostao sam bez brata, supruga je izgubila bebu. Kad jednom kola krenu nizbrdo, ne zaustavljaju se lako. U septembru minule godine mi je i majka preminula. Nije mogla više da podnese bol, ostao mi otac, koji gleda slike i ne prestaje da plače. Jedina uteha mi je moja naslednica Milica...
Kurir.rs/ Aleksandra Kocić
NE PROPUSTITE
