Dom je, kažu, tamo gde ti je srce. To je verovatno i glavni moto Slaviše Komatovića, Srbina povratnika koji se vratio u selo Žač na Kosovu i Metohiji pre 12 godina.
Tu živi sa suprugom Oliverom i njihovo troje dece, Anđelom (13), Nikolinom (12) i Stefanom (7).
Ovaj Uskrs će se ipak u porodici koja duboko neguje veru, običaje i tradiciju razlikovati od svih prethodnih.
Mama Olivera je na privremenom radu u inostranstvu, pa se ove godine za prazničnu atmosferu u njihovom toplom domu brine tata Slaviša, koji nam je otkrio kako će se izboriti sa trpezom, kao i kako će provesti praznike.
- Jaja ću farbati, kao i moja supruga, ove godine farbati neka u lukovini, onako sa čarapom i ukrasnim listićima koje ćemo pre toga da sakupimo. Ipak, moraćemo i crvenom farbom neka, valja se, a deca bi da imamo i neko šareno, na primer ljubičasto...Obojićemo ih oko 60.70. Nije to posao samo za mene. Moje ćerke će mi biti pomoć, a i sin nije tako mali da ne može da pripomogne. Dođu nam za Uskrs deca iz ostalih porodica, a malo nas je ovde. Tako razmene jaja, kucaju se, igraju posle. Razmenimo ih sa našima, ostalo se pojede - rekao je on i dodao da što se komšija Albanaca tiče nemaju problema.
- Možemo slobodno da se krećemo, niko nas ne dira. Za Uskrs deca i ja idemo ili u crkvu u selu Osojane, koja nam je blizu, ili do Visokih Dečana, mada do tamo imamo 40 kilometara. Možda odemo i na oba mesta. Da ta dva mesta nemamo, sa našim ljudima ne bismo imali gde da se sastanemo. Znate, da nema praznika i crkve koja nas je u svakom muci održala, nama opstanka ne bi bilo. Decu učim da veruju u Boga, poštuju praznike i blagdane jer nas je verovanje u njega održalo u životu, a crkva iz nevolja i ratova sačuvala. I ove godine Vaskrsu se Komatovići raduju, iako nisu na okupu. Mama Oliveri možda će biti najteže jer mora da radi, ali je vreme praznika ipak period za njih kada se zaboravlja na svakodnevne muke i probleme. A glavni je upravo taj - što mama Olivera nije tu jer mora da zaradi za život.
- Iako nas Albanci ne diraju ovde je mnogo teško živeti. Egzistencija je problem. Nema posla, teško se preživljava. Prošle godine sam ja bio u inostranstvu, da nešto zaradim, ove godine žena. Za to vreme ja obrađujem zemlju jer nigde ne radim i živimo od socijale koja je mala da bi se opstalo - kaže on i navodi da se dole nema gde dinar zaraditi, zbog čega deca mahom posle studija "odlaze trbuhom za kruhom".
Ipak, on od svog doma ne odustaje. Jer tu kuca srce Komatovića, ma koliko teško bio.
- U nekoliko navrata sam nameravao da se opet pokupim i odem, i to samo da bih negde radio. Sa jednom platom i nešto zemlje može dobro da se živi. Ali opet - gde da idem? Ovo je moje. To sam stekao. Kako to da ostavim? - zaključuje on.
Ko hoće, može da se vrati
Nemira kao 2010. sada nema
Selo Žač pokazatelj da je povratak na Kosovo moguć. Meštani ovog sela vratili su se tamo organizovano 28. marta 2010.godine. Dok im kuće nisu sagrađene živeli su pod šatorima. Tada su više puta napadani, čak je i pucano na njih. Kuće nisu mogle da se grade jer su Albanci tokom noći opstruisali izgradnju tako što su krali materijal i rušili sve započeto što se gradi. Nakon ovakvih događaja, došlo je do pobune svih, čak je i međunarodna zajednica reagovala, da bi potom komandant KFOR proglasio Žač za zonu pod njihovom zaštitom, i postavio ispred svake kuće i šatora, gde su povratnici tada živeli, po jedno borbeno vozilo i par vojnika da ih obezbeđuju 24 časa. U ovom selu je izgrađeno 24 kuće i tada se vratilo 18 porodica i troje dece. Sada ih je manje, ali i dalje opstaju.
Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
