ISTANBUL - VELIČANSTVENA METROPOLA U KOJOJ SE GOSTI OSEĆAJU KAO KOD KUĆE: On je kulturni i istorijski centar Turske! (FOTO)

U šta će oko prvo da pogleda kad dođe u grad na ivici Evrope nego na Bosfor, onaj moreuz koji sija na žarkom suncu dok jahte i brodovi uz laganu tradicionalnu tursku muziku plove... Pogled se pruža na Istanbul, megalopolis koji se prostire na dva kontinenta - predstavlja vrata između Evrope i Azije.

Prvi put mi je u Istanbulu, a čini mi se kao centar sveta, veličanstven, pun kulture, bogate zaostavštine, muzeja, hrane, gostoprimstva. Svetska metropola u kojoj se osetih kao svoj na svome.

Skoro 16 miliona stanovnika, a ja tu među njima kao u domovini, ne osetih se kao stranac. Nije ni čudo, jer baš na ovom tlu se nekada davno krojila sudbina srpskog naroda. Oko prvo baci pogled na Bosfor, na onih 180 kilometara između dve krajnje tačke, i videh sićušne ljude, obične ribolovce koji na plus 32 pecaju. Prepustili se svojoj strasti, dušu dali moru. Ne obaziru se na one turiste koji ih skeniraju dok prolaze pokraj njih, kolima ili pešaka.

Istorija uživo

I mi se ukrcasmo na jahtu, plovi polako, a miris mora okupa celu ekipu. U daljini hodža zapeva. Pogled sam pustila u daljinu, a vidik mi zakloni jato galebova. Uho čuje mirne note s brodića, a na njemu plove veseli Turci, pa čak i zaigrali. Veseo, a ujedno i miran grad. Posebne čari krstarenje dobija ispod čuvenih mostova, kod uzanog prolaza gde su neverovatno blizu Azija i Evropa.

Dok plovimo, nižu se slike najbogatijeg kraja na evropskoj strani, džamije, svuda se vijore crvene zastave sa simbolima polumeseca i zvezde, pa onda i onaj drugi azijski kraj s još bogataša.

Iako je krstarenje trajalo dva sata, meni se u onom pomešanom plavetnilu vedrog neba i mora učini kao da preletesmo Bosfor. A kad dođosmo i do azijskog dela, dočeka nas večera. Pada mrak, sto postavljen tik uz more, jahte plove, a nama stiže mezetluk. Negde pre glavnog jela donesoše i kuglu sladoleda, i to od limuna.

Od nastanka ovaj grad je menjao imena, pa se zvao i Novi Rim, Konstantinopolj, Carigrad, i na kraju - Istanbul. Ta istorija utkana je u svaku četvrt, uličicu, stepenik grada koji odiše duhom tradicije i ponosno na tacni pruža svoju kulturnu baštinu. U samom centru, na trgu Taksim, dođosmo do čuvenog kulturnog centra - "Ataturk".

Građevina, koja se prostire na čak 95.000 kvadrata, sastoji se od pet delova, pa svako od posetilaca može da obiđe nešto za svoju dušu. Bilo pozorište, bioskop, koncertne sale, kongresnu salu, izložbeni centar, muzej, galeriju, restoran ili pak, ono meni najimpresivnije - biblioteku.

Ulaskom unutra svaki ljubitelj knjiga može se osetiti kao u raju. Pruža se na 680 kvadrata na nekoliko spratova. Broji stotine hiljada knjiga, a fokus je na arhitekturi, muzici, dizajnu i umetnosti.

Staro i moderno

Obilazak starog i modernog dela Istanbula ne pada teško. Severno od Zlatnog roga, rukavca koji deli stari deo grada od urbanog, s pogledom na Bosfor uzdigao se kameni džin - Galata. Latini, koji su je gradili, zvali su je Kulom Hrista. Iako je kroz mnogo vekova pretrpela oštećenja, danas se s nje pruža najlepši pogled na dva kontinenta.

Kula ili toranj, kako je neki nazivaju danas, jedna je od najupadljivijih građevina orijentalnog grada na Bosforu. Legenda kaže da je oko 1630. godine Hezarfen Ahmet Čelebija leteo s tornja kao pilot pomoću veštačkih krila i s Galate preleteo Bosfor gotovo šest kilometara daleko od tornja.

Liftom se popesmo na vrh, na kom zastaje dah od pogleda.

Šetnjom ukrug vide se delovi grada kojima se kraj ne može sagledati. Tu u unutrašnjem delu kule postavljena je i maketa grada.

Odatle se uskim stepenicama spustih dole, a na jednom od spratova ugledah pravoslavne ikone.

Prodaju se kao suveniri, a dosta turista stalo da ih zagleda. I pri ulasku i pri izlasku iz Galate primetih veliku tablu s natpisom zlatnim slovima: 29. maj 1453 - sudbonosni dan kad je Konstantinopolj pao u ruke Turaka.

Glavna ulica

U glavnoj ulici Istikal gotovo da igla ne može da padne od onolikog naroda koji šparta njome. Kažu da vikendom prođe i do tri miliona ljudi.

S početka kraja joj ne vidiš, duga je tri kilometra i spaja trg Taksim, na kom je podignut Spomenik nezavisnosti 1928, a spušta se do četvrti Galata.

Pristanište

Galataport

Pogled na Bosfor pruža se i sa ogromnog pristaništa Galataport, koje, vele, ima kapacitet da u bosforske vode primi i najveće svetske kruzere. Jedan italijanski se baš zatekao tu.

Kruzer kreće tačno u 13 sati, putnici izašli na terase, pa mašu celom Istanbulu. Tamo na površini mora s vapura koji povezuju evropski i azijski deo grada je najlepši pogled pa se na zadivljujući način sagledavaju lepote Istanbula.

I možete da birate - hoćete pešaka da je pređete ili crvenim starim tramvajem, koji ide rutom od Taksima do trga Tunel.

Na svakom koraku tu čujete sladoledžije, zvonce koje prodavac voća, naseckanog i složenog u mozaiku jarkih boja, udari čim naleti masa ljudi, prodavce kukuruza, pečenog kestena, ali i one koji pazare đevrek.

Nekoga privuku luksuzni kafići, klubovi, šoping, Muzej filma, a neki bi pak da baš tu probaju čuvene turske baklave i druge slatke đakonije.

Sveto mesto

A još prvog dana s Bosfora gledah u Aja Sofiju, nekadašnji najveći pravoslavni hram, danas džamiju. Pod tom jednom kupolom između četiri minareta ušuškana je istorija svih nas u malom. Sveta Sofija od nastanka 537. bila je hrišćanska crkva a od raskola 1054. pravoslavna. U 13. veku kratko beše katolička, da bi opet bila pravoslavna. Kad je Konstantinopolj postao Istanbul i pao pod Osmanlijama, Aja Sofija je postala džamija.

Čuveni Ataturk, tvorac Republike, 1934. pretvorio ju je u muzej, a 2020. joj je vraćen status džamije.

Ipak, za pravoslavce, katolike i muslimane ovo je sveto mesto. Stigosmo ispred nje. Prekrivena, kako vera nalaže, kročih unutra. Već sa ulaza ugledah velike lustere i masu bosonogog naroda ispred sebe. Neki se i tri puta krste na ulazu, ali ne sme se kročiti na zeleni tepih obuven.

Izuh se, pritegoh maramu, pa unutra. Tu, na samom ulazu, ugledah fresku Isusa Hrista.

Unutrašnje zidove krase raznobojni mermer i purpurni porfir, vrsta kamena koji je dugo bio rezervisan samo za carske umetničke ili građevinske poduhvate, a zeleni tepih je prekrio celu džamiju.

Natpisi na arapskom su svuda okolo, sa zlatnih svodova vire i krstovi i ostaci fresaka. U sredini su freske četiri anđela, trima je lice prekriveno, a samo jedno netaknuto, da se vidi, valjda, kako je izgledalo.

Sa jedinstvenim kolažem od originalnih hrišćanskih fresaka i naknadno dorađenih islamskih arabeski i mozaika, unutrašnjost izgleda kao impresivni religijski vremeplov, samo što su hrišćanski mozaici tokom molitve prekriveni zavesama.

Egipatski bazar

Pijaca začina, slatkiša i srpskog jezika

Na Misirili čaršiji nalazi se Egipatski bazar ili takozvana Pijaca začina i slatkiša. Deluje kao lavirint iz koga se ne može lako izaći. Prodavci na svakom ćošku prodaju mnogo vrsta ratluka, alve, bombona, začina, sitnih kolača, poslastica, čajeva i egzotičnog voća.

Ono što je lepo čuti je da dosta trgovca zna srpski, a jedan mi i veli da mu često mušterije baš budu Srbi. Cenkanje sa svim mušterijama je obavezno.

Preko puta nje stoji Plava džamija, istina restauracija još uvek traje, ali ni to ne umanjuje njenu lepotu, pravo je remek-delo.

* Putovanje je organizovalo Ministarstvo kulture i turizma Republike Turske*

Kurir.rs/ Aleksandra Kocić