Gotovo svaki roditelj reći će vam da su deca najveće bogatstvo, radost i sreća, neki će dodati da su deca svrha života i da je svaka druga ljubav nemerljiva u odnosu na onu koju sami stvorite, rodite, odnegujete, savetujete, čvrsto grlite, nežno mazite i zbog koje neprestano strepite. Takvu ljubav osetili su mnogi mališani ali preskočila je Senada - dete koje nije znalo ni da ta vrsta ljubavi postoji.
Senad Sakić (47), danas uspešan poslovni čovek, koji više od 22 godine živi i radi u Njujorku, rođen je u Smederevskoj Palanci, detinjstva u Bosni seća se sa knedlom u grlu - detinjstva koje je bilo takvo da čitav život živi sa ubeđenjem da ljudi pored kojih je odrastao nisu njegovi roditelji. Ipak, ne želi da traga za istinom, samo da ispriča svoju priču, da je čuju drugi roditelji i deca, kako se, prema njegovim rečima, nijedno više ne bi osećalo onako kako se on osećao punih 18 godina.
- Rođen sam 14. marta 1975. godine u Smederevskoj Palanci. Više od 22 godine živim u Njujorku i bavim se prodajom fitnes mašina za teretane. Moje detinjstvo je bilo jadno i tužno, da ne može biti jadnije i bednije. Otac i majka kod kojih sam odrastao su se vazda svađali oko novaca. Niti jedan dan ne pamtim u mom detinjstvu da nije prošao bez svađa, galame i deranja. Živeo sam u Tuzli i imam dve starije sestre, jedna je starija osam godina od mene, a druga šest godina- započinje Senad svoju priču za "Blic".
Svakodnevne situacije koje je iz tog perioda opisao danas bi bile okarakterisane kao nemar i bile bi dovoljan razlog za reakciju nadležne službe, ali u godinama u kojima je tada bio i sa iskustvom koje je imao, Sakić je mislio da detinjstvo tako treba da izgleda.
- Moja mati nikada nije ustala da mi napravi doručak ili isprati u školu, ali ni otac. Spavala je do 11 sati, a oca nije bilo briga da li ja šta imam da jedem u školi ili šta da obučem. Nikada mi otac nije otišao na roditeljski sastanak ili u školu da vidi kako mu sin napreduje, iako je radio preko puta osnovne škole i gimnazije. Jednostavno, nije ga bilo briga. Komotno sam mogao da mu kažem da sam, recimo, drugi razred gimnazije kada sam bio prvi jer on nije ništa znao, niti se trudio da zna bilo šta o meni. Kada dođem iz škole u jedan sat kući, iz prve smene koja je počinjala u osam, majka me nije pitala da li sam gladan, a kada bi joj rekao da sam gladan jer nisam imao doručak, oterala bi me u sobu i rekla "uskoro će ručak", koji je bio oko tri jer je ispijala kafe sa komšinicama - priseća se Senad.
Loš unutrašnji osećaj i nezadovoljstvo kod kuće terali su Senada da se okrene drugim stvarima, pa je samoinicijativno počeo da se bavi plivanjem, zahvaljujući čemu je osvojio brojne medalje na takmičenjima u bivšoj Jugoslaviji.
- Majka me je uvek ponižavala kako sam ružan i glup i govorila mi da fakultet neću ni završiti, iako sam završio gimnaziju sa odličnim uspehom, a potom i fakultet u Nemačkoj. I povrh svega osvajao medalje u plivanju. Par puta je pokušala da me udavi golim rukama jedva sam preživeo, imao sam masnice po vratu i kada sam to rekao ocu, on je samo ćutao kao i uvek jer ga ja nisam zanimao. Sve što je imao od mene bio je veliki dečji dodatak. Bio je oficir JNA i imao troiposoban stan u vojnoj zgradi gde su stanovala i druga deca oficira. Dok su ta druga deca imala sve bolje od mene, iako su im roditelji imali 10 puta manju platu od mog oca, na meni se štedelo. Sećam se, recimo, kada sam išao sa plivačkim klubom na skijanje, iako mu je trener sve objasnio koliko šta košta, poslao me je bez dinara, nisam imao skijaško odelo, a stare skije sam pozajmio od prijatelja. Sva deca, čak i od radnika su imala za žičaru, a sin od potpukovnika nije, jer ne daj bože da on nekome da 10 evra. Išao sam kao jadnik, četri razreda gimnazije u jednim farmerkama i jednom dzemperu svaki dan u školu. A kada se te farmerke isprljaju od nošenja, ja dođem kući i sam ih operem, ribam četkom. A mati me gleda i - ništa. Iako sam bio dete ona mi ne bi nikada oprala stvari niti me pitala da li imam sve što mi treba - tvrdi Sakić.
Pored ovakvog tretmana, sumnju da ne pripada tu gde se nalazio, rasplamsala je jedna obična "šala".
- Ni otac ni mati me nikada nisu poljubili ili zagrlili, tako da ja nisam nikada osetio šta je to roditeljska ljubav. To je za mene strano tkivo. Ja sam bio sebi sam i otac i mati. I uvek sam maštao kao mali dečak od 10 godina da odem od njih, pa sam probao da odem u srednju vojnu školu, pa sam hteo da odem u Nemačku jer nisam želeo da budem sa njima u kući u kojoj je svađa konstanta svaki dan. Meni kao detetu nije nedostajalo majčinske i očinske ljubavi jer ja nisam ni znao šta je to. Mislio sam da mi nedostaje osnovno, kao što su odeća, užina i hrana. Kao dete sam se osećao da nisam njihov jer su mi uvek govorili, od kada se sećam, da su mene zamenili u bolnici i onda bi se smejali, a ja nikada nisam razumeo šta to znači - kaže Senad.
Za takvu tvrdnju, kaže, postoji još razloga.
- Prvo to što su govorili da su me zamenili u bolnici, onda mi je sestra rekla da nemam ništa slično sa njima ni po izgledu niti ponašanju, a i ona sumnja isto tako. Nemam nijednu sliku iz 1975. godine kada sam se rodio ili iz bolnice ili majčinu kada je bila trudna sa mnom ili slike sa ijednog rođendana posle. Sestra koja je šest godina starija od mene mi je rekla da se ona ni ne seća da je majka bila trudna sa mnom. Osim toga, moja otac je mnogo mlađi od moje majke, pa u toj 36-oj kada me je dobio, ona bi morala da ima 56, što znači da nije mogla da rodi bebu. Čudno mi je i što su ranije pravili mnogo slika, a kada sam se ja rodio ni jedne jedine. Kao što sam rekao, sa ocem nisam imao nikakav odnos, pa sam se u tom stanu uvek osećao kao stranac. Gledao sam kakav odnos moji drugovi imaju sa svojim očevima ili kako se roditelji od mojih rođaka ponašaju prema deci. Sećam se i da mi je mati, kada sam imao pet godina, zabranila da ikome išta govorim o njoj ili bilo šta iz kuće da prenosim, govoreći da će me još više svet mrzeti ako budem pričao o sebi drugima jer "pljuni povrh sebe pada na tebe". Tako da sam se ja stideo da bilo kome šta kažem, ubili su mi samopouzdanje i mislio sam da ako to kažem nekom drugu, da će on pobeći od mene i da neće više hteti da se igra sa mnom jer su mi roditelji odvratni - tvrdi Senad.
Kada je konačno navršio 18 godina, odlučio je da školovanje nastavi u inostranstvu, nadajući se da će situacija pri posetama biti drugačija, ali ništa se nije promenilo.
- Otišao sam na studije u Nemačku i kada sam, kao i sva deca, dolazio na raspuste, već posle dva dana mati bi mi govorila kako sam ja njoj "težak" što sam tu jer mora da kuva i troši novac. Objašnjavao sam joj da nisam dolazio da jedem, već da budem sa njima, ali nije vredelo. Zbog tog dodatnog tanjira supe sam se posle samo par dana pakovao i vraćao nazad. Sećam se, sednem u autobus i plačem, žena pored mene pita "što, sine, plačeš?", ja reko' "nemam gde da budem ovde u Bosni, a ni tamo u Nemačkoj". To je najgori mogući osećaj koji neko može da doživi - priča Senad i dodaje da se sa majkom čuo poslednji put kada mu je preminuo otac, pa je saznavši da je stan već oglašen za prodaju, odlučio da je više ne zove.
"Niste birali svoje roditelje"
Svoju priču Senad je, kaže, odlučio da podeli javno kako bi ohrabrio drugu decu i mlade ljude da se bore za sebe, da ne trpe što ne moraju i prevaziđu stid zbog svega što im se dešava u životu.
- Takvi roditelji kao moji u Americi, gde sada živim, bi išli u zatvor. Ali kada sam ja odrastao u Bosni nikakvog zakona nije bilo za zaštitu dece, još te proglase budalom kada kažeš istinu. Ja tada nisam imao kome da se požalim. Oni na to što rade nemaju pravo, a najgore je kada od sramote ćutite i trpite. Tražite pomoć bilo koga. Nemojte da se stidite što imate takve roditelje, jer niste vi krivi za to niti ste ih vi odabrali. Nazovite policiju i prijavite nasilje bilo ono fizičko ili mentalno - od strane bilo koga. Novac je lepo imati, ali to nije sve u životu, važne su uspomene koje imate i koje ostaju sa vama. Ja ne mogu da se setim da me je otac ikada, za celo detinjstvo izveo na ćevape, na primer, pa sada kad gledam druge ljude kako ručaju sa svojom decom, odmah se vrate ružne uspomene. Te uspomene niko ne može izbrisati, ma kakve one da jesu, bile one dobre ili loše - zaključuje Sakić.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
