Idem preko zemlje Srbije!
Desilo se da ta pesma bude na radiju dok smo se sporo pomicali u redu na prelazu između Srbije i Kosova.
- Pojačaj, pojačaj! Do kraja! - poskočio je na zadnjem sedištu moj prijatelj Albanac.
- Dobro - kažem, i odvrćem.
- Još, bre! Do kraja!
Leto, otvoreni prozori, trešti „zemlja Srbija“... i eto jednog u uniformi s one strane koji nam žurno i ljutito prilazi. Sprema se da vikne.
- Čvare nuk škon? Šta nije u redu? - promoli nasmejanu glavu kroz prozor moj prijatelj, a onome usta ostanu otvorena, pa se razvuku u osmeh. Poznaju se. Pročavrljaju nešto na albanskom i mi nastavimo...
Pustio bih i sad tu pesmu pošto sam, na granici, belim papirom prelepio svaki znak Srbije na tablicama auta, ali bojim se da niko neće shvatiti šalu.
Zato na povređena patriotska osećanja privijam sećanje na Vidovdan 1989. i milion Srba na Gazimestanu, koji su se tada, zajedno s Miloševićem, zakleli da neće dati Kosovo. Tad nam je more bilo do kolena...
A sad... idem preko zemlje Srbije sa slušalicama u ušima, da niko ne čuje moju pesmu. Ne gledam nikoga u oči, već iskosa, kao pas navikao na batine. I ne zapisujem, da ne izazovem sumnju, samo pamtim... Pa šta u Beograd zapamćeno donesem, to mi je. Ono usput ostavljeno ili je bilo beznačajno, ili nije za priču.
Doneo sam priču: Kosovo uoči Vidovdana 2022. i Srbi.
Kako preko prelaza
Administrativni prelaz ili granica?
Možeš i loncem da ga zoveš, ali ga nećeš preći dok ne ispuniš uslove koje je propisala Priština. A opet... Ima i onih koji nas ne vole a ne razdvajaju Kosovo od ostatka Srbije.
Onog dana kad sumanuti mejlovi: „Eksplozivna naprava postavljena u školi. Nećemo se sakriti. Ubistva će biti potrebna. Mi ćemo ubiti. Biće potrebno uništenje... Srušićemo srpsku vladu“ stigli u škole u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Šapcu... primile su ga i srpske škole na Kosovu. Valjda po logici: Sve je to Srbija!
Kosovska policija se nije uvredila, policajci Albanci evakuisali su zgradu OŠ „Mladen Marković“ u Vitini, ogradili je žutom trakom i ceo dan na vrelom suncu čekali da dođe protivdiverzantski tim.
U celoj Vitini - a Vitina je varoš, grad... - ima 28 srpskih đaka.
A u školi radi 59 nastavnika, poslužitelja i čuvara!
Ali ne žurite sa zaključcima! Vratiću se na ove brojke.
Ono što je drugde neobično, čudno, na Kosovu je - neophodno.
Jer stvari su tako postavljene, pa je Kosovo i tamo i ovamo. Između njega i ostatka Srbije je nekad administrativni prelaz, a nekad granica.
Isprave
Srpkinja iz jednog sela na Kosovu, već zašla u godine, pošla je u Vranje nekim poslom. Na kosovskoj strani prelaza pokazala je ličnu kartu izdatu u Prištini, a trideset metara dalje, srpskim policajcima - „našu“... Sprski policajac ustanovio je da je važnost lične karte istekla - i napisao joj prijavu!
Posle izvesnog vremena stigao joj je poziv da se javi u sud u Bujanovcu. U toliko i toliko sati, kancelarija ta i ta. „Ukoliko se stranka ne odazove...“, nisam se raspitao da li je novčana kazna ili privođenje.
Samo što redovnog prevoza između njenog mesta i Srbije - nema. Nema ni iz ostalih mesta u Kosovskom pomoravlju. Jedan autobus uveče polazi iz Štrpca, na Šari, pa kupi usput putnike za Beograd, a ujutru polazi natrag, i jedan ujutru ide do Niša...
Sedimo ispod niske olistale krošnje, muve sleću na izlizanu mušemu i kocke šećera, pijemo kafu i pričamo o Srbiji. Ne bi joj se dopalo to što smo kazali o njenim revnosnim činovnicima.
- Zlatana, Gora, Angelina, Stanika... - savija redom čvornovate prste domaćica. - I Zora, bogami, nju sam zaboravila. One su ostale...
Taman za pod ovu šljivu ispod koje sedimo.
„Dobro se šaljiš“
Idem preko zemlje Srbije dalje... Putujem uzvodno, tragam za izvorima.
Dunav i Sava nisu samo naši, Velika Morava najveća je srpska reka. Teče od Stalaća, gde se spajaju Južna i Zapadna Morava. Južna, opet, nastaje kod Bujanovca od Binačke Morave i Preševske Moravice, a Binačkom teku vode sa Skopske Crne Gore koje iz Makedonije na Kosovo dolaze kod sela Binač.
Tu sam došao.
Binač je neugledno selo, svaka druga kuća je od nepečene cigle, svaka treća zarasla u šipurak i burjan, napuštena. Pre rata 1999. godine u Binču su živeli Albanci, Hrvati i Srbi. Danas je situacija ovakva: Albanci su i dalje tu, a Hrvata nema - smenili su ih Albanci katoličke veroispovesti. Koliko je Srba bilo u vreme Čarnojevića, nije mi poznato. Statistike o njihovom broju do 1999. godine su nepouzdane, jedino je pouzdano da u Binču danas ima trideset sedam srpskih domaćinstava.
U kući Milosava i Danke Ðurić je pet sinova, pet kćeri, jedna snaha i jedno unuče, Bogdan. Mada ono „kuća“ treba shvatiti više pesnički: tehnički, reč je o niskoj građevini ispod krova koji se više drži na sažaljenju nego na raslabljenim gredama.
- Živimo kako moramo... - kaže.
To, na jeziku Srba na Kosovu, znači da žive od pomoći Kancelarije za KiM Vlade Srbije, Crkve i humanitarnih organizacija. I znači da je svaki od njih imao susret sa Albancima koji se zavšio udaranjem ili pretnjama, i da takav susret očekuje opet.
- Dvojica idu. Jedan mlađi kaže mi „ćivša none“, a onaj s fantomkom udari me nekim štapom preko ramena... Ovoliko nateklo, reko sam u kući da me udario konj, da ne napravim gužvu...
Tako priča Milosav Ðurić.
Žive od onoga što im nikne u bašti i kozjeg sira. I od plata koje svakog meseca donesu dva najstarija sina, koji rade kao obezbeđenje srpske škole u Vitini. Zapravo, od plate i po.
- Jednog sam zaposlio sa pola radnog vremena - kaže direktor škole Trajan Trajković.
Srbi na Kosovu nemaju gde da rade osim u školstvu i zdravstvu, koje finansira Srbija. Zato onih 59 nastavnika, poslužitelja i ostalih u školi sa 28 đaka.
- Škola mi je kao fabrika - kaže Trajan. - Neki rade sa pedeset, neki sa dvadeset odsto radnog vremena. Srazmerno tome su im i plate, ali im ide staž, i zdravstveno.
U jednoj televizijskoj debati u Prištini, Albanac iz Bujanovca naveo je školu u Vitini kao primer kako Srbija brine za svoje ljude i prekorio Kosovo i Albaniju što se za njih ne brinu tako.
- Šta ti je, što se ljutiš? - pitao sam ga. - Kad i vas u Preševu i Bujanovcu bude koliko i Srba na Kosovu, Srbija će da vam daje plate.
- Dobar si, četnik! Dobro se šaljiš...
Dolazio Šešelj
Binaš, Vitina, Letnica... sve je to blizu.
U Letnici su pre raspada Jugoslavije živeli Hrvati. Posle su se iselili... Ostalo je zapisano u zapadnim novinama i knjigama da je i Šešelj dolazio i terao ih. Treba znati kakva je zabit Letnica i šta je sve tih godina bilo važnije, pa da se shvati koliko je Vojvoda bio zaludan kad je etnički čistio Kosovo. Od Hrvata!
Katolička crkva u ovom selu danas je prazna. Oni što su se iselili i njihovi potomci dolaze u vreme godišnjih odmora.
Nigde im nije lepo kao u Letnici. U Slavoniji, kažu, voda smrdi na naftu. Ponesu u balonima vodu sa letničkih česmi kad odlaze...
Za onih tridesetak Hrvata što su ostali, ambasada Hrvatske iz Prištine plaća kafani u Letnici da im sprema jedan kuvani i dva suva obroka.
Kafana je na dobrom glasu, posećuju je i Srbi i Albanci iz okolnih mesta.
I ja sam ručao tu.
Prošao sam ispod grba sa šahovnicom na ulazu.
Šešelj, danas da ode tamo, onako krupan morao bi da pogne glavu na ulaznim vratima...
„Ne se znae“
- Četnik, iskreno da mi kažeš... - počinje moj prijatelj iz Bujanovca. - Pričao si mi da si bio tamo. Je l’ stvarno bilo milion Srba na Gaizmestan kad je bio Sloba? Na onaj vaš Vidovdan...
- Jeste. Najmanje milion - odgovaram ozbiljno i spremam se da mu dokažem, ali ne zanima njega to.
- Pa kako ste, majku mu, izgubili Kosovo od nas? - poentira.
- Šališ se, Šiptar, dobro se šališ... Nego, znaš kako kažu u Nišu: „Ne se znae, još se igra...“
- Možda. Možda se igra u Niš. U Prištinu je utakmica završena...
Od zgrade opštine u Bujanovcu do nadvožnjaka na izlazu iz grada, vozimo se s otvorenim prozorima, lagano, da svi čuju pesmu Vesne Zmijanac iz našeg auta.
Toliko nam se može...
NE PROPUSTITE
PROSLAVITE VIDOVDAN UZ KURIR: DANAS POKLON IKONA Svetog velikomučenika cara Lazara + dodatak Stars
Srpska pravoslavna crkva i svi njeni vernici danas obeležavaju Vidovdan, kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine. Tim povodom Kurir poklanja ikonu Svetog velikomučenika cara Lazara sa zlatotiskom i molitvom.
Vidovdan se kao državni praznik obeležava radno, kao spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, to jest 15. juna po starom kalendaru, na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) sahranjeno je u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka preneto je u fruškogorski manastir Vrdnik. U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-godišnjicu Kosovske bitke.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889, na 500-godišnjicu Kosovskog boja.
Čitrajte KURIR!
Kurir.rs/Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
